Госпођици Н* (По вољи своје судбе клете)
Госпођици Н* Писац: Војислав Илић |
Госпођици Н*
По вољи своје судбе клете,
- Прогоњен страшном буром зла,
А мислећ на вас, мило дете,
- Из даљине вам пишем ја.
Ја, збиља, на то немам право,
- Ал' ви ћете ми дати сад;
Моје је право однô ђаво,
- А обазривост - бол и јад
3а прошлом срећом. Тужна мисô
- На љубав нашу и на све
Нагонила ме, те сам писô
- Лакомислене ретке те.
Мени је самом јако криво,
- Зашто се вечно сећам вас.
Ал' сећање ме гони живо
- И успоменâ моћни глас!
Ко сморен путник из туђине,
- Коме је мрзак живот млад,
На обалама бујне Дрине
- Ја често сањам онај град
У коме буру прве страсти
- С веселом песмом сретах ја,
И сан, испуњен чудне сласти,
- И дан без мира, ноћ без сна...
Jypeћu нагло са висина,
- У слободноме току свом
Шуми и тутњи хладна Дрина,
- И ковитла се преда мном.
По њеним мирним обалама,
- Као једини накит њен,
Са својим витким гранчицама
- Жалосна врба баца сен.
У томе хладу, мрка лика,
- Кад сунце жеже, кипти зној,
По какав Турчин из Зворника
- Спокојно пуши чибук свој
И ћутећ гледа на таласе,
- Пруживши дуги, црни врат,
Док близу њега мирно пасе
- С босанском робом верни хат.
Ритови, њибе и врбљаци
- Наоколо се шире свуд,
А кад се поглед водом баци,
- До спруда пешчан стоји спруд;
И чак далеко, сред планина,
- Где прибежишта тражи звер,
Кâ горда слика исполина
- У облаке се диже Цер.
Кад сунце спусти косе зраке,
- И тихо падне сутон блед,
Сакривајући у облаке
- Босанских гора даљни ред,
Ја самац блудим по обали,
- Спокојан, тих у миру том,
Па слушам, како шуме вали
- У немирноме току свом;
А мисô моја жури тада
- Северу даљном, где сте ви,
И ноћ звездана тихо пада,
- Дубоким санком земља спи.
И једнолико, сред тишине,
- Удвајајући ноћи крас,
3агрми песма из даљине
- И тамбурине звучни глас;
Душа ми чудне снове снева,
- И ове песме сва је плен...
Одакле иде? Ко је пева?
- И шта ли значи смисô њен?
Лозница, 15. март, 1886 год.
Извори
[уреди]- Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 266-267.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|