Госпођици Н* (По вољи своје судбе клете)

Војислав Илић

Госпођици Н* Писац: Војислав Илић

Госпођици Н*

По вољи своје судбе клете,

Прогоњен страшном буром зла,

А мислећ на вас, мило дете,

Из даљине вам пишем ја.

Ја, збиља, на то немам право,

Ал' ви ћете ми дати сад;

Моје је право однô ђаво,

А обазривост - бол и јад

3а прошлом срећом. Тужна мисô

На љубав нашу и на све

Нагонила ме, те сам писô

Лакомислене ретке те.

Мени је самом јако криво,

Зашто се вечно сећам вас.

Ал' сећање ме гони живо

И успоменâ моћни глас!

Ко сморен путник из туђине,

Коме је мрзак живот млад,

На обалама бујне Дрине

Ја често сањам онај град

У коме буру прве страсти

С веселом песмом сретах ја,

И сан, испуњен чудне сласти,

И дан без мира, ноћ без сна...

Jypeћu нагло са висина,

У слободноме току свом

Шуми и тутњи хладна Дрина,

И ковитла се преда мном.

По њеним мирним обалама,

Као једини накит њен,

Са својим витким гранчицама

Жалосна врба баца сен.

У томе хладу, мрка лика,

Кад сунце жеже, кипти зној,

По какав Турчин из Зворника

Спокојно пуши чибук свој

И ћутећ гледа на таласе,

Пруживши дуги, црни врат,

Док близу њега мирно пасе

С босанском робом верни хат.

Ритови, њибе и врбљаци

Наоколо се шире свуд,

А кад се поглед водом баци,

До спруда пешчан стоји спруд;

И чак далеко, сред планина,

Где прибежишта тражи звер,

Кâ горда слика исполина

У облаке се диже Цер.

Кад сунце спусти косе зраке,

И тихо падне сутон блед,

Сакривајући у облаке

Босанских гора даљни ред,

Ја самац блудим по обали,

Спокојан, тих у миру том,

Па слушам, како шуме вали

У немирноме току свом;

А мисô моја жури тада

Северу даљном, где сте ви,

И ноћ звездана тихо пада,

Дубоким санком земља спи.

И једнолико, сред тишине,

Удвајајући ноћи крас,

3агрми песма из даљине

И тамбурине звучни глас;

Душа ми чудне снове снева,

И ове песме сва је плен...

Одакле иде? Ко је пева?

И шта ли значи смисô њен?

Лозница, 15. март, 1886 год.

Извори

• Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 266-267.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.