Gospođici N* (Po volji svoje sudbe klete)
Gospođici N* Pisac: Vojislav Ilić |
Gospođici N*
Po volji svoje sudbe klete,
- Progonjen strašnom burom zla,
A misleć na vas, milo dete,
- Iz daljine vam pišem ja.
Ja, zbilja, na to nemam pravo,
- Al' vi ćete mi dati sad;
Moje je pravo odnô đavo,
- A obazrivost - bol i jad
3a prošlom srećom. Tužna misô
- Na ljubav našu i na sve
Nagonila me, te sam pisô
- Lakomislene retke te.
Meni je samom jako krivo,
- Zašto se večno sećam vas.
Al' sećanje me goni živo
- I uspomenâ moćni glas!
Ko smoren putnik iz tuđine,
- Kome je mrzak život mlad,
Na obalama bujne Drine
- Ja često sanjam onaj grad
U kome buru prve strasti
- S veselom pesmom sretah ja,
I san, ispunjen čudne slasti,
- I dan bez mira, noć bez sna...
Jypeću naglo sa visina,
- U slobodnome toku svom
Šumi i tutnji hladna Drina,
- I kovitla se preda mnom.
Po njenim mirnim obalama,
- Kao jedini nakit njen,
Sa svojim vitkim grančicama
- Žalosna vrba baca sen.
U tome hladu, mrka lika,
- Kad sunce žeže, kipti znoj,
Po kakav Turčin iz Zvornika
- Spokojno puši čibuk svoj
I ćuteć gleda na talase,
- Pruživši dugi, crni vrat,
Dok blizu njega mirno pase
- S bosanskom robom verni hat.
Ritovi, njibe i vrbljaci
- Naokolo se šire svud,
A kad se pogled vodom baci,
- Do spruda peščan stoji sprud;
I čak daleko, sred planina,
- Gde pribežišta traži zver,
Kâ gorda slika ispolina
- U oblake se diže Cer.
Kad sunce spusti kose zrake,
- I tiho padne suton bled,
Sakrivajući u oblake
- Bosanskih gora daljni red,
Ja samac bludim po obali,
- Spokojan, tih u miru tom,
Pa slušam, kako šume vali
- U nemirnome toku svom;
A misô moja žuri tada
- Severu daljnom, gde ste vi,
I noć zvezdana tiho pada,
- Dubokim sankom zemlja spi.
I jednoliko, sred tišine,
- Udvajajući noći kras,
3agrmi pesma iz daljine
- I tamburine zvučni glas;
Duša mi čudne snove sneva,
- I ove pesme sva je plen...
Odakle ide? Ko je peva?
- I šta li znači smisô njen?
Loznica, 15. mart, 1886 god.
Izvori
[uredi]- Vojislav Ilić: Sabrana dela, Lirsko pesništvo 1872-1886, Vuk Karadžić, Beograd, strana 266-267.
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.
|