Горски цар/XXIII
XXIII
Пролеће је; светло, весело, живо пролеће... Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном слетлошћу сунчевом. Жиле повукле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита китина... Поље се прелива и трепери јасно зеленило младе траве, која је, као власје на четки, густо избила из земље... Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота... Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота...
И срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега...
Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово.
Упамтио је последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане. Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи.
Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласасте равнице од рудничких, начичканих једно до другога, брда и планина. Пред њима се засветли и зашарени она живописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани кровови кроз густо зелено rpaњe воћњака. Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком...
А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу. Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно...
Очи се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја...
Уморни путници оживеше, заборавише све муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа...
Ђурица погледа Станку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?.. Као да је ове чаробне горе одједном преродише!...
— Стале! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање.
Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред собом.
— Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово!...
— Гле, види се дуд у вашем винограду.
— Ено и забрана!... Како се тамни!...
— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија.
— Сад не марим да умрем.
— Море, живећемо, Стале!...
Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен.
Стигоше Ђуричиној кући. Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуштено огњиште, у коме је безазлену и срећну младост провео. Сад му све изгледаше друкчије. Тужна и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака од живота... Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њима одјекну потмула празнина пусте куће...
»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи ?«... Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица. Погледа их својим немим старачким погледом, и наједаред јој прелете радост преко лица, које се развуче у весео осмејак.
— Ђуро!... Гле мога Ђуре!... Станка!...
— Добро јутро, нано!
— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави.
— Што си ти тако ослабила?
— Године су, дијете, старост... — одговори она, затварајући за њима врата.
Кад се изређаше она прва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно.
— Како је сад овуда, говоре ли о мени ?
— Све се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран. Али ти онај пакосник неће дати мира.
— Зар Вујо ?... Шта он ради?
— Састајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега. Звао ме да му кажем где си... Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш...
— Што, нано, откуд то?
— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш. Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо.
— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована ?... Мени је Радован више требао но њему...
— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре ! Оно ти је опак душманин... Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио. Само га се чувај ...
— Знам ја то, нано, одавно. Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти. Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати?
— Ја знам да ти је Јово најпоузданији. Ако те сви оставе, он неће. А он боље познаје те људе, па се са њим разговори. Само се чувај Матове браће, они ти много прете.
— Ја, истина... шта му ради жена... Матова?
— Мучила се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу. Њину кућу обилази далеко!
— Шта ли раде моји, да ли си чула ? — запита Станка, избегавајући да их назове по имену.
— Здрави су. Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао. Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде... Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши.
— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан. Ти иди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана. Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш.
Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову.
— Да ми добавиш Новицу до мрака! То нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласку.
— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе.
— Зар није у вароши?
— Јесте, него да није куд отишао послом. Он ти сад води трговину на своју руку.
— Истина ? ... Може се још обогатити.
— Неће, не бој се, док год му је Марушке.
— Која је то ?
— Нека удовица... води га као коња зауздана. Али опет он добро напредује.
Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају.
— Е, сад казуј шта знаш. Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он?
— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«. Црче од муке за оне паре.
— Што он мене криви за Пантовца ?
— Ђаво га знао. Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив.
— Па, шта мислиш?
— Хоће да те убије, то ти је. Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај.
— А по чему ти то мислиш тако ?
— Хе, по чему... по свачему! По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш. Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио. Није му ни првина, не бој се!
— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они?
— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови.
— Шта велиш ти : кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио ?
— Е, то ти не умем рећи. Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!... Мислим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен. А неки пут, богме, помислим ти сто чуда... Ко ти зна његове рачуне и крајеве.
— Знаш... и ја тако мислим. Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке. Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку...
а ми се плашимо ни од чега. Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском. Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао. Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава.
— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим. Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава...
— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне! Да видим још само шта ће ми Новица рећи.
Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме.
У неко доба ноћи стиже Новица.
Пошто се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби.
— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао.
— Добро си учинио. Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога.
— Па... шта ради Вујо?
— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега.
— Зар ме он баш чека?
— Да како ?... Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему?
— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне?
— Не ја, богме! Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије.
— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!...
— Ха-ха-ха... кâ велиш : обрнуо га Вујо зимус! ... Неће више, не бој се. Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе. Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем?
— Чуо сам.
— Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!...
— Вала ти кâ брату!... А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски. Неће ти бити од мене криво...
— Остави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе ! ... Но дај да се разговарамо о послу. Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену.
— Како?
— Хе... како ? Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто. Нијеси више за њега.
— Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи.
— Хм... је ли или није, ти не мораш знати. Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу.
— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после.... Има ли он својих људи, који би га светили?
— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!... Ко га зна!... Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо. Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш.
— Па и ти ћеш, ваљад’?
— Ја, богме, не! Чу ли да рекох: тргујем од збиље. Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто.
— Кога?
— Мучно да га знаш. Једнога младића из Лукавице. Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени,
— Онда треба и њега да се чувам?
— Не, болан. Ти не знаш Вујове мајсторије. Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе. Не брини ти : у мојим су рукама сви његови планови. Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему. Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио.
Ђурица пристаде. Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине.
»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже. Неће више ни на посао са мном... тргује! Хоће да буде човек од реда... Па нека га. Даћу му много, врло много од овога првога посла, само да га придобијем. Видиш, цркао је за паре... Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?... А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!... С једне стране власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде... Еј, кукавац! Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет... Али доцкан! ... А ја се радовао што дођох овамо!... Не знађах шта ме овде чека«...
И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му. Оно старо осећање — грозничава плашња од свакога секунда који протицаше, плашња општа од свачега, од самога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине.
»Шта хоће они од мене... па и овај Новица?... Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну. Шта да чекам? Да ме смакне изненада, па... Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати. Више се не може овако... Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«...
— Новица! ... Спаваш ли?... — викну одједном.
— Шта... шта је?
— Хајде да идемо... не могу да спавам.
Новица устаде, протрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе.
— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући.
— Зар ти нећеш са мном?
— Не ја. Не смијеш му ни казати да смо се виђели. Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе.
— Што?
— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим. За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа. Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку. Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш онај више реке...
— Зар ти знаш куд ће ме послати?
— Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву. Али ништа, састаћемо се ми прије тога.
Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима.
Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности и присебности, као што је досад обично бивало. Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљено слабим пламеном упаљене лојанице, и осећаше велико задовољство што не обори очи пред оним строгим, испитљивим погледом... Као да су обојица осећали да треба одважно издржати овај први поглед, па застадоше, не мичући се н не пружајући руке један другом. Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку.
— А, бегунче, дође ли ?...
— Дођох, вала... Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку.
— Добро... Како ти?... Хајде у собу.
Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђурици.
— Шта ти уради, соколе : дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе.
— Морао сам тако, ча-Вујо. Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати.
— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!... У почетку те једва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати... Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати.
— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка.
— Да теби не трабуња штогод онај луди Јово? Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва.
— Што?... Шта ће ми он говорити ?
— Онако знаш... Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају. Да није, рекох, што љут на мене?
— Јок, брате. Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути....
Вују се разведри лице, примаче се постељи, па седе.
— Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао... Како је сад овде?
— Где си био целе зиме ? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање.
Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не морам ни крити.«
— Где ти нисам био! ... По варошима..... У Београду највише.
Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице. Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разговор.
— Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш како је. Уцена је повишена одмах после оног убиства. Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина. И капетан је сад промењен, овај је нови опак...
»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем , али нећеш!...«
— Јеси ли спремио какав посао ? Сад нам свима треба....
— Треба, истина је. Али како ти мислиш... као пре?
— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто. Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица.
— Да кажем, ја... Кад треба трчати и спремати за посао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо... То ви хоћете, је ли ?... Али Вујо неће!... Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с постеље.
Ђурица се сети Новичина савета, па отпоче благо:
— Немој, брате, да се љутиш. Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре..
— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену! Ко то тражи ортачину са мном ?... Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети.
— Сви, Вујо, сви траже... није један...
— Та који су то сви, громове им њихове! Кажи једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки ?...
— Махни се тога, најпосле. Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу... Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе... Свакад нек се зна унапред колико коме од нас припада...
— Тако, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста. Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради... Је ли доста теби четвртина?
— А јатаке ћеш ти намирити? — запита Ђурица.
— Све до једнога.
— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!... Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«...
— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац.
Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу. На томе разговору затече их зора.
|