Gorski car/XXIII
XXIII
Proleće je; svetlo, veselo, živo proleće... Gora se razvila, pa se njeno nežno, zeleno, mlado lišće preliva pod toplom i jasnom sletlošću sunčevom. Žile povukle u sebe svemoćnu vlagu, isterale je na vrhove grančica, i za nedelju dve od gologa šturoga granja pretvorio se gust zelen šator, izrasla hladovita kitina... Polje se preliva i treperi jasno zelenilo mlade trave, koja je, kao vlasje na četki, gusto izbila iz zemlje... Sunce greje toplo i blago, veselo svetle njegovi zraci oživeloj zemlji, grejući joj pocrnelu koru, da iz nje izvuku bezbroj novih života... Sve oživelo novim, svetlijim, veselijim životom, i bilje i životinje, pa i voda po bistrim planinskim rečicama veselije žubori i šapuće pesmu nove sreće, novoga života...
I srce hajdukovo življe i veselije kuca, i ono vidi pred sobom neku nejasnu nadu, obuzima ga neka svetla milina, i ono u trenucima liči na srca ljudska: htelo bi da se nada, da ljubi, da prašta; neka svetla neodređena vera u dobro obuzima i njega...
Đurica se vratio zavičaju, kamo ga je snažnom silom vuklo srce njegovo.
Upamtio je poslednji Novičin savet, pa je hteo prvo da se sa njim sastane. Ali toga radi morao je ići pravo u svoje selo, da ga preko sigurnih ludi pozove k sebi.
Sunce se tek rađalo, kad se Đurica i Stanka ispeše na Orlovicu, visoko brdo u onom dugom planinskom vencu, koji deli šumadiske talasaste ravnice od rudničkih, načičkanih jedno do drugoga, brda i planina. Pred njima se zasvetli i zašareni ona živopisna kotlina, u kojoj su bez ikakva reda razbacane bele, ćeramidom pokrivene kućice; one vire i jedva se raspoznaju u gustim šljivarima i voćnjacima, belucaju se njihovi zidovi i crvene obasjani krovovi kroz gusto zeleno rpanje voćnjaka. Tu se, u tom stešnjenom i gustom zelenilu, nejasno ocrtava po koji krov od staje, po neki stog zaostala sena, tamni se ponegde krovina ia košari, na kačari, a nad celom tom grupom izvio se u vedro nebo viti jablan, pa treperi i veselo odsjajkuje pred sunčevim izlaskom...
A tamo pored reke, po dnu same kotline, pružio se zeleni potes u daljinu, čak do kačerskih planina, koje su, ovoga jutra, zavijene u gustu belu maglu. Sve treperi od sjaja sunčeva i zeleni se veselo, svetlo, radosno...
Oči se prikovale za tu lepotu, koju prosta seoska duša ne razume, ali je tako oseća i ljubi, da ne poznaje veće naslade od miloga joj zavičaja...
Umorni putnici oživeše, zaboraviše sve muke i patnje preživele u tuđini, oči im zasjaše živim veselim plamenom, u dušu im se useli beskrajna radost, blaženstvo, sreća...
Đurica pogleda Stanku i oči mu ostadoše prikovane na njoj: otkud joj se povrati izgubljeni sjaj lepih očiju, otkud ova čudna lepota celoga stasa?.. Kao da je ove čarobne gore odjednom prerodiše!...
— Stale! — uzviknu on blažen, razdragan, i u tom jednom uzviku kao da htede iskazati celo svoje osećanje.
Ona ga pogleda, razumede njegov uzvik i upravi dug nem pogled na veličanstvenu sliku pred sobom.
— Ja — odgovori ona — samo kad doživeh da opet vidim ovo!...
— Gle, vidi se dud u vašem vinogradu.
— Eno i zabrana!... Kako se tamni!...
— A vrbe pored reke... izvile se tamo i amo kao zmija.
— Sad ne marim da umrem.
— More, živećemo, Stale!...
Zagrljeni i radosni siđoše u selo, zagledajući od želje u svako drvo, u svaki kamen.
Stigoše Đuričinoj kući. Hajduku se steže srce i obuze ga neka sumorna seta, kad ugleda svoje osamljeno napušteno ognjište, u kome je bezazlenu i srećnu mladost proveo. Sad mu sve izgledaše drukčije. Tužna i setna usamljenost širi se oko njegova gnezda, pustoš u dvorištu, tiho nemo ćutanje u okolini, nijednoga znaka od života... Priđe vratima i gurnu ih; zaškripaše ispucana rastavljena vrata i za njima odjeknu potmula praznina puste kuće...
»Da li je živa, jadnica — pomisli on za majku — ili je i ona zaklopila umorne staračke oči ?«... Kao odgovor na njegovu zebnju začu se iz otvorene sobe suho slabo kašljucanje i za njim se pojavi na vratima suha uvenula starica. Pogleda ih svojim nemim staračkim pogledom, i najedared joj prelete radost preko lica, koje se razvuče u veseo osmejak.
— Đuro!... Gle moga Đure!... Stanka!...
— Dobro jutro, nano!
— O, deco... a ja sve mislim i strepim kad ću čuti... a vi ste, vidiš, oboje zdravi.
— Što si ti tako oslabila?
— Godine su, dijete, starost... — odgovori ona, zatvarajući za njima vrata.
Kad se izređaše ona prva pitanja i uzvici, koji su obično bez sadržine, Đurica odmah pređe na glavno.
— Kako je sad ovuda, govore li o meni ?
— Sve se ućutalo, dijete; zaboravili su te, čim si otišao... zasad ćeš biti miran. Ali ti onaj pakosnik neće dati mira.
— Zar Vujo ?... Šta on radi?
— Sastajala sam se sa tvojim ljudima, išla sam i do njega. Zvao me da mu kažem gde si... On će ti, dijete, glavu odneti, to znaj, pa gledaj šta ćeš i kako ćeš...
— Što, nano, otkud to?
— Kažu mi ljudi jednako reži na tebe što ga ne slušaš. Žao mu onolikih para, što si ih sam podelio jatacima, krivo mu što si otišao bez njegova znanja, čujem da te krivi i za Radovana što je poginuo.
— Za pare znam da se ljuti, ali šta sam ja kriv za Radovana ?... Meni je Radovan više trebao no njemu...
— Ne znam, to će ti kazati tvoji ljudi, a ja ti samo to velim: čuvaj ga se, dijete, kô žive vatre ! Ono ti je opak dušmanin... Ja sam se tek zimus počela dosećati nekim rečima tvog oca, pa sad tek vidim da je onaj pakosnik mnoge ljude upropastio i pobio. Samo ga se čuvaj ...
— Znam ja to, nano, odavno. Zato sam se i odvojio od njega, ne brini se ti. Nego šta mi veliš za druge naše ljude, mogu li se u njih pouzdati?
— Ja znam da ti je Jovo najpouzdaniji. Ako te svi ostave, on neće. A on bolje poznaje te ljude, pa se sa njim razgovori. Samo se čuvaj Matove braće, oni ti mnogo prete.
— Ja, istina... šta mu radi žena... Matova?
— Mučila se zimus mnogo sa dečurlijom, pa joj se sad dever vratio u zadrugu. Njinu kuću obilazi daleko!
— Šta li rade moji, da li si čula ? — zapita Stanka, izbegavajući da ih nazove po imenu.
— Zdravi su. Juče su ti oca nešto zvali u srez, i on je jamačno jutros otišao. Majka ti je poručila da svratiš do nje, čim stigneš ovde... Pa najbolje da odeš, dok se ne vrati Marko iz varoši.
— Baš dobro — reče Đurica — i ’nako mi treba da budem danas slobodan. Ti idi odmah; udari na Miletića čajir, pa u potok, a posle ti je lako do vašega zabrana. Ja ću biti kod Jova, a ti sedi tamo, dokle god možeš.
Stanka ustade i ode, a za njom se diže i Đurica, držeći se voćnjaka i ograde, pa ode k Jovu.
— Da mi dobaviš Novicu do mraka! To nam je najpotrebnije — reče on, čim se pozdravi s Jovom, koji se iznenadi njegovu dolasku.
— Novicu... sad će dete da otrči, samo ako ga nađe.
— Zar nije u varoši?
— Jeste, nego da nije kud otišao poslom. On ti sad vodi trgovinu na svoju ruku.
— Istina ? ... Može se još obogatiti.
— Neće, ne boj se, dok god mu je Maruške.
— Koja je to ?
— Neka udovica... vodi ga kao konja zauzdana. Ali opet on dobro napreduje.
Kad ode poslanik za Novicu, njih dvojica sedoše da ručaju i da se narazgovaraju.
— E, sad kazuj šta znaš. Jesi li viđao skoro Vuja, šta veli on?
— Viđamo se često, a znaš sam šta veli. »Ko hoće, veli, sa mnom lepo — dobro, a ko neće, ja mogu bez njega«. Crče od muke za one pare.
— Što on mene krivi za Pantovca ?
— Đavo ga znao. Samo veli: »Satari mi ’naka čoveka, koji mi je valjao nemerena zlata«, a ne kaže kako si ga to satario i zašto si ti kriv.
— Pa, šta misliš?
— Hoće da te ubije, to ti je. Samo će te prvo poslati na koju masnu poharu, pa će ti tu biti kraj.
— A po čemu ti to misliš tako ?
— He, po čemu... po svačemu! Po njegovim očima, po govoru... po čemu god hoćeš. Ko zna Vuja, kao ja što ga znam, taj će lako pogoditi šta je on smislio. Nije mu ni prvina, ne boj se!
— Dobro, a šta veliš za naše ljude, kako će oni?
— Ovi naši odavde pouzdani su ti svi, a oni su iz drugih sela svi njegovi.
— Šta veliš ti : kad bi se ’nako znaš... njemu što desilo... da pogine... da li bi se ko svetio ?
— E, to ti ne umem reći. Neki put pomislim da on tek ’nako zadaje strah... pametan je pusnik!... Mislim, znaš, da on sad, posle Radovanove pogibije, nema ni jednoga čoveka, s kime je sasvim otvoren. A neki put, bogme, pomislim ti sto čuda... Ko ti zna njegove račune i krajeve.
— Znaš... i ja tako mislim. Ali mi se sve čini, da se mi svi bojimo od prazne puške. On je, brate, nas uzjašio, pa vodi kud hoće, kô stoku...
a mi se plašimo ni od čega. Vidimo da je pametan, pa sve mislimo da on drma celom vojskom. Ja sam to opazio, kad on nas šalje na posao. Vidim, brate, čovek kô i mi, samo veća glava.
— Vala i ja sam to sto puta pomislio, ali opet nekako sagnem glavu i ćutim. Kô velim: ako ćutim, ne gubim ništa, a da povičem, ode glava...
— Ama, ja sam naumio da ne ćutim i da ga ne slušam, pa kud pukne! Da vidim još samo šta će mi Novica reći.
Ceo dan im prođe u takvu razgovoru, smrče se, a oni još imađahu mnogo da kažu jedan drugome.
U neko doba noći stiže Novica.
Pošto se zasad nisu morali bojati ničega, Jovo ode da spava, a njih dvojica ostadoše sami u sobi.
— Ja te poslušah — poče Đurica. — Prvo tebe potražih, kao što si mi kazao.
— Dobro si učinio. Onda nijesam ni mislio da će ti moj savet biti tako valjan, a viđu da sam i ja imao razloga.
— Pa... šta radi Vujo?
— Znaš Vuja: ne radi ništa, no čeka da ti radiš za njega.
— Zar me on baš čeka?
— Da kako ?... Zna da si živ i da se moraš vrnuti ovamo, pa kud ćeš no njemu?
— To mi, kanda, veliš, da idem pravo njemu i da ga slušam što god mi rekne?
— Ne ja, bogme! Ja ti velju samo što on misli, a što ja mislim, čućeš poslije.
— Aa... — oteže Đurica i lice mu se razvedri. — A ja se, bolan, začudih; rekoh: šta mi to sad ovaj priča!...
— Ha-ha-ha... kâ veliš : obrnuo ga Vujo zimus! ... Neće više, ne boj se. Dosta ja njemu argatovah, pa ne viđeh hasne ni haira, i ostao bih tako vječiti živomučenik, da ne bi tebe. Znaš li, more, da ja sad od zbilje trgujem?
— Čuo sam.
— E vidiš, samo od jednoga posla s tobom digô sam glavu, pa kako bih te ostavio!...
— Vala ti kâ bratu!... A ja, što se tiče... s tobom ću sve bratski. Neće ti biti od mene krivo...
— Ostavi se zaludnice, vjere ti; zar ja ne znam tebe ! ... No daj da se razgovaramo o poslu. Vujo je, čini mi se, odlučio da ti nađe zamjenu.
— Kako?
— He... kako ? Da te ubije, pa da uzme drugoga na tvoje mjesto. Nijesi više za njega.
— Je li on što govorio s tobom? — zapita Đurica odsečno i pogleda ga pravo u oči.
— Hm... je li ili nije, ti ne moraš znati. Biće dana i za to, kad ćeš sve doznati, a zasad nam je prva briga, da sačuvamo tvoju glavu.
— Kaži mi samo ovo... već ako dođe da se kida, ja znam šta ću, ali ne znam za posle.... Ima li on svojih ljudi, koji bi ga svetili?
— Duboke su one knjige što ih on čati, moj đetiću, a njegove račune niko ne prebroja!... Ko ga zna!... Ali mi da gledamo zasad... kud ćemo i kako ćemo. Ti znaš: on ti je već spremio dobar posao, čim se javiš, i ja bih ti rekao da ti to sve lepo izvršiš.
— Pa i ti ćeš, valjad’?
— Ja, bogme, ne! Ču li da rekoh: trgujem od zbilje. Učim se, bolan, da ti zamijenim Vuja, a on ti je našao druga na moje mjesto.
— Koga?
— Mučno da ga znaš. Jednoga mladića iz Lukavice. Njega on, čini mi se, i sprema da tebe zamijeni,
— Onda treba i njega da se čuvam?
— Ne, bolan. Ti ne znaš Vujove majstorije. Ko tebe našljedi i njemu će Vujo skuhati poparu, pa mu ne ide u račun da mu otkriva svoje rabote. Ne brini ti : u mojim su rukama svi njegovi planovi. Nego da mi sad odspavamo jedan san, pa posle ponoći da ideš k njemu. Biće mu, bolan, krivo kad čuje da si se vrnuo, a nijesi se njemu javio.
Đurica pristade. Legoše da spavaju, a njemu ne izlaze iz glave zagonetne reči Novičine.
»On mnogo zna, a neće sad ništa da mi kaže. Neće više ni na posao sa mnom... trguje! Hoće da bude čovek od reda... Pa neka ga. Daću mu mnogo, vrlo mnogo od ovoga prvoga posla, samo da ga pridobijem. Vidiš, crkao je za pare... Onda će mi, valjada, kazati sve što zna?... A onaj baš hoće da me smakne, pa to ti je!... S jedne strane vlast, s druge oni, koji treba najviše da me čuvaju... kud god se okrenem, svi mi o glavi rade... Ej, kukavac! Lepo li mogah živeti, samo da mi beše ova pamet... Ali dockan! ... A ja se radovao što dođoh ovamo!... Ne znađah šta me ovde čeka«...
I misao za mišlju, sve gorča i teža, izvijaše se u glavi mu. Ono staro osećanje — grozničava plašnja od svakoga sekunda koji proticaše, plašnja opšta od svačega, od samoga prostranstva, stade da mu se uvlači u dušu, i on opet postade onaj nepoverljivi opasni razbojnik, koji preza od svake senke i u Toj plašnji čini nečuvene zločine.
»Šta hoće oni od mene... pa i ovaj Novica?... Ovamo mi sam kaže da mi glava visi o koncu, a ne veli mi da kidam na jednu stranu. Šta da čekam? Da me smakne iznenada, pa... Ne znam ni sam šta ću, samo znam da se mora kidati. Više se ne može ovako... Hoću da sam bezbedan bar kod svojih ljudi«...
— Novica! ... Spavaš li?... — viknu odjednom.
— Šta... šta je?
— Hajde da idemo... ne mogu da spavam.
Novica ustade, protrlja oči, pa, onako u pomrčini, stade da pipa oko sebe.
— Pa hajde da te ispratim do Kamenara, posle ću ja kući.
— Zar ti nećeš sa mnom?
— Ne ja. Ne smiješ mu ni kazati da smo se viđeli. Ja se pred njim činim da sam ljut na tebe.
— Što?
— Sve ćeš doznati, a sad idi kud ti velim. Za svaki slučaj: pazi na Vuja; ne zadržavaj se kod njega dugo, ne jedi i ne pij ništa. Ako pošlje s tobom Sima kovača, otvaraj oči i čuvaj ga se... drži ga svakad na oku. Kad se vrneš sa pohare, čekaću te u jagnjilskom zabranu, znaš onaj više reke...
— Zar ti znaš kud će me poslati?
— Znam, ići ćete u smederevsku Moravu. Ali ništa, sastaćemo se mi prije toga.
Obojica iziđoše iz kuće i, neopaženi ni od koga, odoše kroz selo, dogovarajući se o daljim svojim planovima.
Kad Đurica uđe u Vujovu kuću i ugleda pred sobom dobro poznate mu crte stroga i odlučna lica, on ne izgubi ništa od svoje odlučnosti i prisebnosti, kao što je dosad obično bivalo. Đurica gledaše slobodno i otvoreno u ono suho i smežurano lice, osvetljeno slabim plamenom upaljene lojanice, i osećaše veliko zadovoljstvo što ne obori oči pred onim strogim, ispitljivim pogledom... Kao da su obojica osećali da treba odvažno izdržati ovaj prvi pogled, pa zastadoše, ne mičući se n ne pružajući ruke jedan drugom. Najzad Vujo mrdnu desnim brkom, što je trebalo da liči na osmejak, i pruži ruku.
— A, begunče, dođe li ?...
— Dođoh, vala... Kako si? — odgovori Đurica i steže mu pruženu ruku.
— Dobro... Kako ti?... Hajde u sobu.
Đurica uđe i sede na stolicu blizu vrata, a Vujo namesti zemljani svećnjak na pod, pa stade prema Đurici.
— Šta ti uradi, sokole : dunu jednoga dana, pa ode; nit’ se ti kome javi, nit’ mi što čusmo za tebe.
— Morao sam tako, ča-Vujo. Dok se imalo šta raditi, ja sam radio, a kad je došlo vreme da se čuva glava, morao sam je čuvati.
— O, sinju mu... zar ne bih ja umeo bolje čuvati tvoju glavu!... U početku te jedva isterah iz ovoga ćilera, nisi smeo da se odvojiš od mene, a sad se bojiš da te ne mogu sačuvati... Ili, da ti ne sumnjaš štogod na mene?... — reče Vujo i pogleda ga tako pažljivo, kao da bi mu hteo svu dušu razgledati.
— Ene sad... šta ti dođe u glavu!... — odgovori Đurica tako naivno, da odjednom rastera svaku sumnju kod Vuja. — Ti, brate, znaš najbolje ko su hajduci: dok radimo zajedno — slušam te, a kad dođe vreme da se krijem, neću da zna za mene ni moja rođena majka.
— Da tebi ne trabunja štogod onaj ludi Jovo? Kaži mi slobodno! — zapita Vujo i pogleda ga pognute glave, ispod obrva.
— Što?... Šta će mi on govoriti ?
— Onako znaš... Vidim da si se nešto promenio... a znam da jataci hoće poneki put da govore ono što ne znaju. Da nije, rekoh, što ljut na mene?
— Jok, brate. On mi svakad veli da se bez tebe niko ne bi znao ni okrenuti....
Vuju se razvedri lice, primače se postelji, pa sede.
— Nego ostavi to — nastavi Đurica — pa da gledamo naš posao... Kako je sad ovde?
— Gde si bio cele zime ? — zapita ga Vujo, čineći se da ne ču njegovo pitanje.
Đurica malo poćuta. »Da li da mu kažem? — Sve jedno, moramo raskidati, pa onda ne moram ni kriti.«
— Gde ti nisam bio! ... Po varošima..... U Beogradu najviše.
Vujo se iznenadi, to mu se poznalo na licu, po kome padaše slaba svetlost svećice. Videvši da Đurica nerado odgovara na to pitanje, on promeni razgovor.
— Kako je ovde, veliš.... — reče on posle kratkoga ćutanja. — Znaš kako je. Ucena je povišena odmah posle onog ubistva. Sad će se sve dići na noge, samo da te satru, ali mi ćemo gledati... nije nam prvina. I kapetan je sad promenjen, ovaj je novi opak...
»Ovo on sad mene plaši — pomisli Đurica — samo da mu robujem , ali nećeš!...«
— Jesi li spremio kakav posao ? Sad nam svima treba....
— Treba, istina je. Ali kako ti misliš... kao pre?
— Svi bismo najvoleli da ti kažeš šta je tvoje, pa da se zna čisto. Ono bih drugo ja razdelio — reče Đurica.
— Da kažem, ja... Kad treba trčati i spremati za posao, kad treba što ujdurisati kod vlasti i doznati, onda trči Vujo, a kad se raspolaže novcem, onda pruži ruku, pa koliko ti damo... To vi hoćete, je li ?... Ali Vujo neće!... Ja ću naći sebi ljude, s kojima ću raditi, a vi se delite i radite kako znate — viknu on, skočivši s postelje.
Đurica se seti Novičina saveta, pa otpoče blago:
— Nemoj, brate, da se ljutiš. Ja sam i jesenas zbog toga pobegao, jer ne znam kud ću: jataci vuku na jednu stranu, ti na drugu, a ja gorim između dve vatre..
— Ama koji to vuče na drugu stranu, kaži mi ga po imenu! Ko to traži ortačinu sa mnom ?... Dede, kaži mi ga, pa ću se ja računati sa njim, a tebe neće ni glava zaboleti.
— Svi, Vujo, svi traže... nije jedan...
— Ta koji su to svi, gromove im njihove! Kaži jednoga po imenu, šta ti jedan veli... šta hoće svaki ?...
— Mahni se toga, najposle. Ja sam ti samo kazao šta oni traže, a nisam rekao da i ja to hoću... Ja ću opet onako, kao što smo i od pre, samo nek se zna račun između mene i tebe... Svakad nek se zna unapred koliko kome od nas pripada...
— Tako, sokole, to je pametno — uzviknu Vujo radosno. — Daj da se ja i ti pogodimo, a šta mi pričaš za onu gladnu fukaru, kojoj nikad ništa nije dosta. Tako je trebalo da si odavno, a sa njima ću se ja računati, ja ću im deliti po zaradi... Je li dosta tebi četvrtina?
— A jatake ćeš ti namiriti? — zapita Đurica.
— Sve do jednoga.
— Dosta mi je — reče Đurica glasno a u sebi pomisli: »Ko je lud da me čuva džabe, kad za moju glavu može dobiti sto dukata!... Vidim šta hoćeš?. starče, ali ćemo se ogledati, pa šta bude«...
— E, tako, vidiš... sad možemo da se razgovaramo o poslu — reče Vujo, prilazeći mu i sedajući do njega na tronožac.
Useknuvši sveću, Vujo stade da izlaže svoj plan za napad na bogata trgovca u Pomoravlju. Na tome razgovoru zateče ih zora.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|