Горски цар/XIX

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

XIX
◄   XVIII XXVIII XX   ►


XIX
          Кад је Ђурица похарао бистричкога механџију, није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића. И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«. Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну. Случајно, пре овог изасланика, Ђурица срете свога Кленовичанина, кога му је послао јатак Јово.
          Ђурица још иђаше као у грозници. Друштво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће. Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумовитом страном, зачуше пред собом познато звиждање, знак њихових јатака. Обојица се заклонише за дрва, спремише пушке и одговорише на знак. И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи.
          — Стој ! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си ?
          — Ја сам, Ђуро, од Јова...
          — А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље ?
          — Јово ме послао. Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату.
          — Зашто ?
          — Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру.
          — Не може бити!
          — Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна.
          Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити. Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напослетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ових необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим ?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе. Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота. Али се опет не дам тако лако!... А она?... Баш ми је и то велика невоља!...
          — А, Ново ? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово?
          — А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу.
          — Ако ли се они још више наљуте за то ?
          — Не смију, богме! Свакому је танак врат.
          »Сад би ми ваљао побратим. Шта ли је са њим, јадником?... Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима ...« 
          Опет се зачу звиждање.
          — Шта је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајући на знак. Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији.
          — Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца.
          — Вујо те зове да идеш право њему. Ради се о твојој глави. Мато ће да те убије, то је извесно.
          — Знам, чуо сам то. Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом. Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном. Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом.
          — Добро — одговори онај из помрчине и нестаде га.
          Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор.
          На кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући.
          »А овај ништа не упита шта је било код Чолића. Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?... Све једно. А жао ми Мата! ... Шта да чиним са њим? Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако. Па сад... то је и тражио!...« 
          Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио. У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради. Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере. Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној.
          — Чујеш, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке... Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, који га је савладао.
          — Само ти мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело?
          — Боље је да не пуцамо. Нож ти је оштар ?
          — Љута гуја!
          Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу. Беше све мирно. Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости. Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао. Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава. Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену.
          Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се.
          — Гле, откуд ти?... А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао.
          — Чекао си ме, је ли?
          — Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас. Камо ти Радован?
          — Погибе. Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића. Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао.
          После пола часа Мато устаде и зовну га полако.
          — Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак.
          Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица.
          — Шта ћемо сад? — рече он.
          — Чек’ да наместим твој покривач — одговори Новица, па оде те навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се за розгу.
          — Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо. А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз.
          После неколико минута врати се Мато са секиром у руци. Прилазећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава. Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав...
          Убице се окретоше и одоше кроз село. У Радоњића забрану седоше. Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици.
          — Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи.
          — Е јеси човјек, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки. Сад сам твој, сав твој...
          — Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима. Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене.
          — Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим. Сад нећу ништа да ти кажем...
          Ђурица се изненади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор.
          — Знаш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога. Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега. Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће. Зашто бисмо ми то трпели?
          — Знаш шта је, Ђуро !... Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај. То ја знам, и знам зашто .... вјеруј ми. Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати. Подај и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш...
          — Зимус ми он не треба. Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље. А више не смем да нападам за ову годину... И доста је.
          — Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут. Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати...
          — Што то сад?
          — Тако... виђећеш. И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему. То добро упамти, ако ти је мила глава...
          — Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе.
          — Добро видиш, и то ти је засад доста. А кад дође вријеме, знаћеш све.
          Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега.
          Растадоше се као најбољи пријатељи.
          Ђурица је имао пуне руке посла. Требало је разделити новац јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут.
          Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо. Морао се негде одморити. После краћега двоумљења оде к Јову.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 124 године.