Gorski car/XIX
XIX
Kad je Đurica poharao bistričkoga mehandžiju, nije hteo posle pohare da se sastaje s Vujom, no mu je samo poručio da je posao svršen uspešno, da su našli novaca više no što su se nadali i da će odmah da udare na Čolića. I ako Vujo nije nalazio za pametno da se vrši drugi napad sa tolikim novcem u džepu (jer mogao je Đurica poginuti, pa ko zna šta bi bilo sa novcem), ipak mu je odgovorio: »Neka čini kako zna, samo nek pazi na ljude«. Ali sad, posle druge pohare, Vujo posla pred njega čoveka, koji je imao na svaki način da ga dovede k Vuju, da mu ne da svraćati nikud na drugu stranu. Slučajno, pre ovog izaslanika, Đurica srete svoga Klenovičanina, koga mu je poslao jatak Jovo.
Đurica još iđaše kao u groznici. Društvo je raspustio, davši svakom drugu po deset dukata, samo ostavi sa sobom Novicu, jer ga beše strah od samoće. Kad okretoše podnožjem Venčaca, onom šumovitom stranom, začuše pred sobom poznato zviždanje, znak njihovih jataka. Obojica se zakloniše za drva, spremiše puške i odgovoriše na znak. I s jedne i druge strane ponavljaše se zviždanje, da bi onaj, što im prilazi po mraku, znao kojim će pravcem ići.
— Stoj ! — reče Đurica lagano, kad opazi čoveka blizu sebe. — Ko si ?
— Ja sam, Đuro, od Jova...
— A, Miša! — poznade ga Đurica, pa mu priđe. — Šta je, ko te šalje ?
— Jovo me poslao. Čuo je da ćeš noćas ovamo u Klenovik, pa ti kazao da nipošto ne svraćaš k Matu.
— Zašto ?
— On je onomad javio kapetanu da ćeš noćiti kod Jova, pa su zbog toga dizali poteru.
— Ne može biti!
— Jest, vala, pa svrati na Vuja, te ga pitaj, i on će ti kazati; on to još bolje zna.
Đurica ućuta i kao da stade nešto misliti. Dugo je tako ćuteći upirao pogled u pomrčinu, pa naposletku mahnu rukom i obori glavu, kao da i sam uviđa, da ne može još ništa smisliti pod utiskom ovih neobičnih događaja, koji se sve više gomilahu oko njega. »Šta ću da mislim ?« — reče on sebi naposletku. — »Vidim da se približuje kraj, pa sad što me snađe. Kad su najpouzdaniji moji ljudi počeli da mi rade o glavi, onda tu nema života. Ali se opet ne dam tako lako!... A ona?... Baš mi je i to velika nevolja!...
— A, Novo ? — obrte se op Novici, koji polako iđaše za njim. — Šta veliš za ovo?
— A da što ću ti reć’, bolan, no da utučeš pašče, neka oni drugi uzmu pamet u glavu.
— Ako li se oni još više naljute za to ?
— Ne smiju, bogme! Svakomu je tanak vrat.
»Sad bi mi valjao pobratim. Šta li je sa njim, jadnikom?... Vujo bi me još bolje naučio, ali neću k njemu, dok god ne razdam ove novce ljudima ...«
Opet se začu zviždanje.
— Šta je sad? — reče Đurica, zaklanjajući se i odgovarajući na znak. Zviždanje se ponovi kao i pre, Đurica odgovaraše, ali beše još oprezniji.
— Otkud ti ovde? — začudi se Đurica, poznavši Vujova sinovca.
— Vujo te zove da ideš pravo njemu. Radi se o tvojoj glavi. Mato će da te ubije, to je izvesno.
— Znam, čuo sam to. Kaži Vuju da ja odoh u Klenovik, da se naplatim s Matom. Ako on misli da ne treba to da činim, neka pošlje odmah za mnom. Stići ćeš me do klenovičke reke; ja ću polako putom.
— Dobro — odgovori onaj iz pomrčine i nestade ga.
Đurica s Novicom okrete uz brdo, žureći se da obiđe Brezovac, pa dalje na putu da čeka Vujov odgovor.
Na klenovičkoj reci Đurica se odmori deo čas, pa ne dobivši nikakva odgovora od Vuja, pođe s Novicom u selo, pravo Matovoj kući.
»A ovaj ništa ne upita šta je bilo kod Čolića. Jamačno je Kosta stigao i ispričao, ili je možda Vujo mislio nasigurno da ću ja pravo k njemu?... Sve jedno. A žao mi Mata! ... Šta da činim sa njim? Istina, on hoće moju glavu, a ja se, bogme, ne dam tako lako. Pa sad... to je i tražio!...«
Beše prevalila ponoć, kad Đurica stiže s Novicom pred kolebu u Matovu bostaništu, gde je od pre nekoliko puta noćio. U kolebi ne beše nikoga, jer je bostan već prošao, i Đurica uđe unutra, pa stade da smišlja s Novicom šta će da radi. Dogovoriše se da najpre i sami okušaju Mata, da mu dadu dovoljno prilike da im pokaže svoje namere. Radi toga Novica će se sakriti, ali će se ipak nalaziti u blizini Đuričinoj.
— Čuješ, Novo... — reče Đurica ustajući. — Baš me mrzi da opet poganim ruke... Kad vidimo da to moramo činiti, ako te ne mrzi... da ti to učiniš... — promuca on kao stideći se svoje slabosti, i u isto vreme kao podležući duševnom i fizičkom umoru, koji ga je savladao.
— Samo ti mrdni, pa ne brini! — odgovori Novica, za koga to, kao što izgledaše, ne beše nikakva nepovoljnost. — Hoću li ga posjeć’, ili pravo u čelo?
— Bolje je da ne pucamo. Nož ti je oštar ?
— Ljuta guja!
Đurica, polako i oprezno, ode pred kuću. Beše sve mirno. Mato, kao i svi jataci, nije držao pse, po kojima bi susedi mogli doznati kad dolaze noćni gosti. Đurica obiđe svud oko kuće, razgleda svako sumnjivo mesto, pa se uputi k visokoj rozgi, pobodenoj u gradini, pod kojom je Mato obično spavao. Došavši do poznata mu noćišta, Đurica opazi da Mato spava. Sagnuvši se nad njim, povuče za pokrivač i zovnu ga po imenu.
Mato skoči s mesta, i kao da nije ni spavao, poznade Đuricu i obradova mu se.
— Gle, otkud ti?... A ja baš mislim da ne udariš noćas, pa za dugo nisam zaspao.
— Čekao si me, je li?
— Nisam te baš čekao, ali sam pomišljao da ćeš svratiti na nas. Kamo ti Radovan?
— Pogibe. Jedva i ja izneh glavu — reče Đurica i ispriča mu ceo događaj kod Čolića. Potom mu kaza da je svraćao k Vuju i ostavio kod nega sve novce, pa se onda i on namesti kod Mata, leže i naskoro se učini da je zaspao.
Posle pola časa Mato ustade i zovnu ga polako.
— Đuro! — zovnu ga on nekoliko puta, pa, videvši da Đurica spava tvrdo, posle velika umora, diže se i ode u mrak.
Čim nestade Mata, Đurica odmah skoči i zađe za rozgu, gde se beše prikrio Novica.
— Šta ćemo sad? — reče on.
— Ček’ da namestim tvoj pokrivač — odgovori Novica, pa ode te navuče ponjavu preko slamnoga jastuka i vrati se za rozgu.
— Lijepo sam namjestio, kao da spavaš tamo. A sad da gledamo šta će da radi ugursuz.
Posle nekoliko minuta vrati se Mato sa sekirom u ruci. Prilazeći ponjavama, on opet zovnu Đuricu po imenu, pa, ne čuvši nikakva odgovora, izdiže sekiru, korači dva put bliže k ponjavi i poteže iz sve snage sekirom po onome mestu, gde je trebala da bude Đuričina glava. Istoga trenutka udari ga Novica nožem u leđa, probode ga skroz, i Mato pade mrtav...
Ubice se okretoše i odoše kroz selo. U Radonjića zabranu sedoše. Đurica odbroja osamdeset banknota i dade ih Novici.
— Evo ti za sad ovoliko, pa kad god ti bude potreba, samo mi kaži.
— E jesi čovjek, neba mi! — reče Novica, čudeći se. — A oni matori pas nikad mi ne dade više od desetak petnaest banki. Sad sam tvoj, sav tvoj...
— Nije on ni meni davao više — odgovori Đurica — ali sad ću ja da delim i njemu i drugima. Samo vi treba mene da čuvate... i od njega da branite, pa vam neće biti krivo od mene.
— Evo ti glave moje i vjere tvrde, da ću te čuvati bolje no sebe sama! — uzviknu veseo i uzbuđen Novica. — A doći će, more, danak, kad ćeš viđeti koliko vrijedim. Sad neću ništa da ti kažem...
Đurica se iznenadi ovim rečima, ali se učini da nije na njih obratio pažnju, a ogleda da izazove Novicu na iskren razgovor.
— Znaš, brate Novo, dosadilo mi se robovati za drugoga. Gini, muči se i propadaj svakoga dana, a za koga? — Sve za njega. Moji ljudi, koji me čuvaju, i oni, koji sa mnom meću glavu u torbu, dobiju od njega koju banku kao slepci, a ono drugo sve on zgrće. Zašto bismo mi to trpeli?
— Znaš šta je, Đuro !... Sve je tako... to je istina, ali ti ne moreš s onim kurjakom izići na kraj. To ja znam, i znam zašto .... vjeruj mi. Doći će dan, velju, pa ćeš i sam sve razumjeti i viđeti, a dotle ga moraš zavaravati. Podaj i njemu polovinu od dobiti, jer sad je zima na pragu.... treba dobro da se čuvaš, a bez njega ne moreš...
— Zimus mi on ne treba. Imam pasoše za nas oboje, to mi je on nabavio i dao, pa ću da se sklonim podalje. A više ne smem da napadam za ovu godinu... I dosta je.
— E onda te samo jedno molim: ne idi k njemu, dok ne pribereš sve za put. Pa kad bude sve gotovo, naračunaj se sa njim, pa odmah bježi i ne govori mu đe ćeš zimovati...
— Što to sad?
— Tako... viđećeš. I kad se na proljeće vratiš ovamo, prvo se nađi sa mnom, pa onda idi k njemu. To dobro upamti, ako ti je mila glava...
— Ama, reci mi, bolan, štogod... ti nešto znaš, pa nećeš da mi kažeš, a vidim da se to tiče glave.
— Dobro vidiš, i to ti je zasad dosta. A kad dođe vrijeme, znaćeš sve.
Razgovoriše se još o zimovanju, ali je Đurica svoju pravu nameru, da zimu provede u Beogradu, tajio i od njega.
Rastadoše se kao najbolji prijatelji.
Đurica je imao pune ruke posla. Trebalo je razdeliti novac jatacima, ostaviti što i majci, pa onda uzeti Stanku i, pošto naredi račune sa Vujom, krenuti se na put.
Zora već zabelela, a on, posle ovolikih zločina, još nije ni trenuo. Morao se negde odmoriti. Posle kraćega dvoumljenja ode k Jovu.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|