Горски цар/XIV
XIV
Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа. Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још триста дуката. Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио. Јатак му показа трговачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузима. Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара.
— Е, мој пријатељу — рече му присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са вама! Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору.
Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник.
Међутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље. По свима селима одредише се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жандарми свакога дана.
Сеоских стражара Ђурица се није бојао. К њима је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет... Али је морао бити много опрезнији од жандарма. Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу. Тада је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави.
А Станка му задаваше највећу бригу. Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу. Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељкивању, па се растану ; и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом... А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама... Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој. Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља. Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вратом.
Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту. Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам.
— Није вајде, Ђуро, нема се куд. Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наредби.
— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима...
— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у селу. Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку.
— Па добро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село.
Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку.
— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој.
— Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом. Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо.
— Шта? Како ? — запита зачуђен Ђурица.
— Хоћу, велим, да могу слободно погледати сваком у очи. Што да ме називају свакојаком? А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће.
И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему. У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у такву послу. Ове мисли он саопшти Станци.
— Јок, брате, ништа нам то не треба. Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета. Иди ти нашем попу, па се разговори са њим. Видећеш, он ће пристати. А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш.
Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао. Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући.
Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао :
— А гле, Ђура! Од куд ти сад?
Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику.
— Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним гласом.
Свештеник се изненади; засја му у оку необична родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива.
— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно његов одговор.
— Е, мој попо! ... Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав. Него ме друга незгода доведе до тебе.
Свештениково се лице замрачи.
— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе.
— Знам, али ме тамо чека куршум.
— Тхе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко...
— Мили ми се још живети, попо!
— Јадан ти је такав живот, синко!
— Шта ћу ! ... Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком.
Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша.
— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш! Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама!
— Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна... Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао.
— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник. А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело.
Ђурица појми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који му веома тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи.
Нашавши Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере.
— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она.
— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити.
— Знам, али ако намораш кога?
Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом. Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу.
Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао Станку са својим хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо. Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело.
— Ха, побро, је л’ то снајка? Жива и срећна била! Гле ђавола какву је цуру преварио. Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују.
— Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш.
— После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се.
— Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци! Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу?
— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица.
Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он:
— Само ви нема попа, али га можете стићи.
— Како ? Кога то ? — запита Ђурица живо.
— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши. Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир. Хо-хо-хо... — одговори Вујо.
— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли.
— Ваљано, побро! Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи.
— Беспослица! Какво венчање... — рече Вујо. За сваку лудост да навлачиш беду на врат.
— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега.
— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао. Старче, кажем ти, купи сватове!
Вујо слеже раменима, па одговори:
— Чините, напослетку, како хоћете; не браним.
— Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица.
— Готово тамо вам је најсигурније. Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике.
— Нађи, старче, и кола. Кад је свадба, нек бар буде сватовски... Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!...
Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци.
... Три часа већ путују необични сватови на двојим колима. Распитиваше за калуђера код сваке механе редом, и код последње, пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао. Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише. Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав труд узалудан. После краткога времена зачуше пред собом певање црквених песама. то се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира. Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата.
Замало стиже и Пантовац са Симеоном.
Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника. За то време Радован исприча Ђурици како је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката.
— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију. После нам не поможе ништа.
Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу:
— Ходи дер, синко, придржи. Стар сам, па не могу сам...
Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву. Пред иконом храмовном светлуцаше »неугасима лампада«, те својом слабом светлошћу придаваше још суморнији изглед мрачним сводовима храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини. Први кораци одјекнуше необично у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу.
— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи.
Пред иконостасом кресну жигица неколико пута, док не плану и осветли необично лице послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше као страшило. Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књигу.
— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда...
Ђурица и Станка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекујући да их ко позове. Калуђер их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па се обрте столу и стаде да чита. Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басом. Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла. А Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи! А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков.
После дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима:
— Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос. Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима.
»Шта ово ја чиним ?« — помисли Ђурица. »Венчање... Прате ме робијаши! ... А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ... Напољу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова... А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо... А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом руком за чело, које обузимаше све већа ватра...
— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици.
— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати. Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом његовим...
— Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао. Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо.
Старац се прену. Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај. Он подиже главу, и са неким светитељским достојанством погледа зликовца право у очи и одговори му:
— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други. А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке.
Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку...
— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ... Стид ме је, вала, од самога себе.
— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна.
— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут.
Ђурица иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради. Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати...
Беше скоро поноћ. По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се склопила над овим тихим самостаном. Хајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом...
А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти. У оба извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега. Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом... По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају. А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.«
Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем.
|