Gorski car/XIV
XIV
Đurica nađe dosta novaca, ali mu taj novac ne odnese brige i nezgode, koje ga ne ostavljahu ni jednoga časa. Vujo mu donese dvesta dukata od Janka, a odmah zatim izvrši smeo napad u požarevačkom okrugu, gde mu dopadoše još trista dukata. Ali pošto mu Vujo prepolovi dobit, opet mu ostade malo, te sad izgledaše gde bi još udario. Jatak mu pokaza trgovačkoga veresijaša iz Beograda, koji se vraćaše s puta po jugozapadnim okruzima. Đurica ga presrete i nađe kod njega samo dvaestinu dinara.
— E, moj prijatelju — reče mu priseban, neki veseljak, veresijaš — zar ti ne znaš, da su se naše gazde odavno dosetile, da se sačuvaju od ortačine sa vama! Što god naplatimo u jednoj varoši, to odmah šaljemo poštom u Beograd, a mi ti posle putujemo kao ptica kroz goru.
Đurica mu oduzede časovnik i duvanski pribor pa ga pusti, ostavši ljut na neuspeh i na stid, koji mu pričini veseli putnik.
Međutim vlast, videvši da Đuričini napadi postaju sve opasniji i smeliji, stade da ga goni življe. Po svima selima odrediše se čuvari, koji su stražarili i danju i noću, a po Đuričinu i Radovanovu selu stadoše da krstare žandarmi svakoga dana.
Seoskih stražara Đurica se nije bojao. K njima je svraćao svagda, kad mu je trebalo da se izvesti ko je prošao putom, ima li kakve nove naredbe, gde se nalazi kmet... Ali je morao biti mnogo oprezniji od žandarma. Onomadašnji događaj pokazao mu je, da se ovi ljudi ne šale, i tada je prvi put, na delu, osetio da mu glava svakoga časa visi o koncu. Tada je potpuno shvatio svoj položaj, jer dotle mu je sve još izgledalo obično: viđa se i razgovara slobodno sa svojim seljanima, viđaju ga i po drugim mestima, i svi ga gledaju obično, kao da i nema ničega neobičnog u njegovoj pojavi.
A Stanka mu zadavaše najveću brigu. Dok je bila slobodna, kod oca, dotle mu I sastanci sa njom izgledahu kao najsrećniji trenuci u životu. On dođe na obično mesto, tu se nađu oboje i provedu čas dva u zanosnom ljubavnom priželjkivanju, pa se rastanu ; i on se vraća srećan, zadovoljan, opijen slašću ljubavi, ne brinući se ni za nju ni za sebe, znajući da će se to ponoviti i sutra i prekosutra i tako redom... A sad ga obuzme hladna jeza kad pomisli, da mu svakoga časa mogu oduzeti i odvesti to jedino njegovo blago, da je mogu zatvoriti, mučiti i šta je još ne može snaći u pandurskim rukama... Tada se prene i, ne gledeći ni na kakve opasnosti, ide pravo k njoj. Ali na njihovim sastancima sad nema one vesele, nepomućene i bezbrižne sreće, kojoj se odavahu, dok ona beše kod roditelja. Sad se još više pribijahu jedno uz drugo, ali im sa lica ne silažaše ona sumorna briga, onaj oprezni, nervozni strah od iznenadna napada, kome se, i ako verovahu u okolinu, svakoga časa nadahu. — Ko se skriva i bega, njemu se neprestano čini da mu je neprijatelj za vratom.
Naposletku vlast doznade za ceo događaj sa Stankom, pa, ne uzimajući još stvar ozbiljno, posla kmetu naredbu, da devojku »odmah stražarno sprovede« sreskome mestu. Kmet naročito sačeka vreme, kad je i Đurica kod kuće, pa ode k nemu sam.
— Nije vajde, Đuro, nema se kud. Moraš je voditi na drugo mesto — reče mu on, kad mu saopšti novost o naredbi.
— Vidim i sam, ali treba još da promislim i da se dogovorim s ljudima...
— Baš ti gledaj kako bilo, te je još danas prekri kod koga u selu. Ja moram sad odmah ići za odbornike, pa da sa njima dođem ovde i da saslušam tvoju majku.
— Pa dobro, kad nije drukčije — odgovori Đurica zabrinuto. — Ja ću je za noćas sakriti gdegod, a sutra ću je morati voditi u drugo selo.
Kmet ode zadovoljan, a Đurica snuždeno pogleda Stanku.
— Da ideš, za noćas, kod Jova — reče joj.
— Neću više tako da se potucam — odgovori ona odlučno. — Hoću da idem svuda s tobom. Ali... ovako ne možemo više da živimo, nego da se venčamo.
— Šta? Kako ? — zapita začuđen Đurica.
— Hoću, velim, da mogu slobodno pogledati svakom u oči. Što da me nazivaju svakojakom? A kad ti budem venčana žena, neka govori ko šta hoće.
I Đurici se dopade ova misao, ali sve to za njega beše tako novo i neobično, da ne znađaše još ni šta da misli o svemu. U prvom trenutku dođe mu na misao samo to, da za takav čin treba mnogo prethodnih poslova, pa onda se seti da treba i sveštenik, koji će to izvršiti, pa mu dođoše na um kumovi, deveri i sva neizbežna povorka ljudi, koji su potrebni u takvu poslu. Ove misli on saopšti Stanci.
— Jok, brate, ništa nam to ne treba. Slušala sam ja da su za vreme Turaka venčavali noću, oko bureta. Idi ti našem popu, pa se razgovori sa njim. Videćeš, on će pristati. A ja odoh da te čekam u Beglucima, tamo pod našom njivom, dok to ne svršiš.
Đurici beše po volji i ova misao, samo mu je teško, mnogo teško bilo da iziđe pred popu, koga je, još iz detinjstva, veoma voleo i poštovao. Ali nevolja goni napred, i Đurica sa zebnjom ode k popovoj kući.
Popa ga, kad ga ugleda u dvorištu, pogleda začuđeno, ali ga oslovi onim istim glasom, kojim ga je uvek sretao :
— A gle, Đura! Od kud ti sad?
Đurica obori oči, obli ga crvenilo, ali ipak skide kapu i smerno priđe svešteniku.
— Ne smem ti tražiti blagoslova, jer znam da ga nemaš za mene, ali te molim: daj mi ruku da je poljubim — odgovori on potresenim glasom.
Sveštenik se iznenadi; zasja mu u oku neobična roditeljska radost, ali on, ne izmenivši glasa ni držanja, samo mu pruži ruku, koju Đurica smerno celiva.
— Ako mi dolaziš, kao onaj bludni sin, na pokajanje, mogu ti i blagoslov dati — reče mu sveštenik, očekujući žudno njegov odgovor.
— E, moj popo! ... Kamo sreće da imam načina da ti dođem na kajanje, ali ja sam već odvojen od ljudi, a to je kâ da sam i mrtav. Nego me druga nezgoda dovede do tebe.
Sveštenikovo se lice zamrači.
— Ako si odvojen, sam si se odvojio; ali ti niko ne brani da se vratiš među ljude.
— Znam, ali me tamo čeka kuršum.
— The... kuršum ili robija... ne znam, ali je to za tebe sve jedno, ako ti je teško u samoći, ako ti je duši teško...
— Mili mi se još živeti, popo!
— Jadan ti je takav život, sinko!
— Šta ću ! ... Ali sad dođoh da me naučiš i da mi pomogneš — reče Đurica i ispriča svoju nameru sa Stankom.
Sveštenik se i uplaši i naljuti, kad ga sasluša.
— Zar ti hoćeš, sinko, da me oteraš na robiju, da mi upropastiš decu i da mi kuću zakopaš! Zar ti ne znaš da se ni obični ljudi lako ne venčaju, a s tobom već... budi Bog s nama!
— Nije to, popo; nego ako može onako, znaš, da niko ne zna... Pa ako se dočuje, ti kaži da sam te namorao.
— Sad da me ubiješ, sinko, pa ti to ne smem učiniti ni ja, ni ma koji drugi sveštenik. A posle, i to vam ni pred Bogom ni pred zakonom ne bi vredelo.
Đurica pojmi, da od njegove namere ne može ništa biti, pa, da bi se što pre uklonio od sveštenikovih saveta, koji mu veoma teško padahu, prenese razgovor na neke obične stvari, pa se odmah i udalji.
Našavši Stanku na određenome mestu, povede je k selu, ali ona, čuvši za neuspeh kod popa, ne htede da se odvaja od nega, a ne beše voljna ni da odustane od svoje neobične namere.
— Hajde da se nađemo s tvojim ljudima, pa da gledamo nekako sa njima, nećemo li se dogovoriti — reče mu ona.
— Ama kažem ti, veli mi pop da niko to ne sme učiniti.
— Znam, ali ako namoraš koga?
Đurica ne htede da joj kaže da takvo venčanje ne bi ništa vredelo, no razmislivši uvide i sam da je najbolje dogovoriti se sa Vujom. Pa umesto da je vodi na novo sklonište, okrenuše oboje niz polje ka Brezovcu.
Đurica je još ranije, za vreme prvih sastanaka, upoznao Stanku sa svojim hajdučkim životom, ispričao joj mnogo o Vuju, Pantovcu i drugim svojim saradnicima, te sad, došavši k Vuju, Stanku ne iznenadi ništa što vide tamo. Slučajno je došao bio ranije i Pantovac, malo nakvašen, pa, videvši Đuricu sa devojkom, dočeka ga veoma veselo.
— Ha, pobro, je l’ to snajka? Živa i srećna bila! Gle đavola kakvu je curu prevario. Starče, kažem ja tebi da je valjano! — reče, okrenuvši se Vuju.
— Živa bila! — odgovori Vujo i pogleda je oštro, kad mu ona priđe ruci. — Sad možemo to, radi viđenja, a posle ne moraš.
— Posle neću i da hoćeš — odgovori Stanka, osmehnuvši se.
— Ehej, more, pobro, da ne stradaju tvoji čuperci! Vi’š kako je snajka oštra — reče Radovan i trže se sam, pa, da bi taj nezgodan izraz zagovorio, on okrete: — A što ste se, deco, tako nakinđurili, kô da ćete na svadbu?
— Pa da vi’š, pobro, i pogodio si — odgovori Đurica.
Vujo se nasmeja, i držeći to za šalu, dodade i on:
— Samo vi nema popa, ali ga možete stići.
— Kako ? Koga to ? — zapita Đurica živo.
— Sad videh oca Simeona gde se vraća iz varoši. Dok on izređa sve mehane putom, možete ga stići, pa sa njim zajedno u manastir. Ho-ho-ho... — odgovori Vujo.
— Ama ti se šališ, a ja te od istine pitam — reče Đurica, pa im ispriča radi čega su došli.
— Valjano, pobro! Daj svatove! — skoči Pantovac, pa stade da se obrće po sobi, kao da nekoga traži.
— Besposlica! Kakvo venčanje... — reče Vujo. Za svaku ludost da navlačiš bedu na vrat.
— Ako je za tebe besposlica, za mene nije — upade mu Stanka oštro u reč. — Ja hoću prvo da mu postanem prava žena, pa posle da se ne razdvajam od njega.
— Alal ti vera, snaho! — viknu Radovan. — Takvu ženu i ja bih slušao. Starče, kažem ti, kupi svatove!
Vujo sleže ramenima, pa odgovori:
— Činite, naposletku, kako hoćete; ne branim.
— Pa kad veliš tako za kaluđera, onda je najbolje da idemo čim se smrkne, samo nam nađi još koga čoveka — reče Đurica.
— Gotovo tamo vam je najsigurnije. Čiča će se do manastira dobro zagrejati, a ti mu malo popreti, a i obećaj koji dukat, pa će on to narediti bez vladike.
— Nađi, starče, i kola. Kad je svadba, nek bar bude svatovski... Ih, pôs mu njegov, ko se nadao da ću večeras u svatove!...
Vujo ode da nađe ljude i kola, jer behu nastupili zaranci.
... Tri časa već putuju neobični svatovi na dvojim kolima. Raspitivaše za kaluđera kod svake mehane redom, i kod poslednje, pred manastirom, kazaše im da je starac malo pre izmakao. Mladić, koji je silazio s kola i raspitivao u mehanama, namesti se na prednje sedište, ošinu bičem i kola pojuriše. Trebalo je na svaki način da stignu kaluđera, jer kad se za njim zatvore manastirska vrata, onda im je sav trud uzaludan. Posle kratkoga vremena začuše pred sobom pevanje crkvenih pesama. to se otac Simeon slobodi kroz klisuru, kojom se dolazi do manastira. Kad ga stigoše, Pantovac skoči s kola i pođe pešice pored starca, a kola odjuriše napred i za nekoliko minuta stadoše blizu manastirskih vrata.
Zamalo stiže i Pantovac sa Simeonom.
Vrata na ulasku u dvorište behu zatvorena, te starac stade da lupa, dok jedva razbudi uspavana poslušnika. Za to vreme Radovan ispriča Đurici kako je jedva primorao kaluđera da izvrši venčanje, i to pošto mu obeća deset dukata.
— Ne boji se ničega; ali moramo sad dobro paziti da nam ne umakne u ćeliju. Posle nam ne pomože ništa.
Ali starac, vidi se, nije pomišljao na begstvo, jer čim uđe u dvorište, pre nego što sjaha s konja, posla đaka da mu donese ključ od crkve, a on pusti dizgine konju, pa se obrte Pantovcu:
— Hodi der, sinko, pridrži. Star sam, pa ne mogu sam...
Radovan ga uslužno skide s konja, pa se odmah uputiše svi u crkvu. Pred ikonom hramovnom svetlucaše »neugasima lampada«, te svojom slabom svetlošću pridavaše još sumorniji izgled mračnim svodovima hrama, koji se kao neka čuda izdizahu i povijahu u gustoj pomrčini. Prvi koraci odjeknuše neobično u ovom mračnom prostoru i hajduci se i nehotice zaustaviše pri ulazu.
— Palite sveće, more; hoćemo da polomimo vratove po mraku! — viknu Radovan i trže se sam od svoga glasa, koji udari o svodove, pa zabruja otud, kao da je pun hram ljudi.
Pred ikonostasom kresnu žigica nekoliko puta, dok ne planu i osvetli neobično lice poslušnikovo, koji, sa svojim dugom i razbarušenom kosom, sanjivim naduvenim očima, dugom i uskom rasom, izgledaše kao strašilo. Kad planuše nekoliko sveća i hram se osvetli, hajduci priđoše k stolu na sredini hrama, gde stajaše starac pod epitrahiljem i prevrtaše žurno neku veliku knjigu.
— Dajte mladence! — reče on i obrte se đaku, pa mu dobaci nekoliko kratkih isprekidanih reči, usled kojih se ovaj namah rasani i razrogači oči od straha i čuda...
Đurica i Stanka stadoše napred, jedno pored drugoga, a iza njih se namestiše Radovan i Kosta sami, ne očekujući da ih ko pozove. Kaluđer ih i ne pogleda, već samo sastavi ruke mladencima, pa se obrte stolu i stade da čita. Čitao je dugo i žurno, kroz nos, čas zapevajući i uzvikujući visokim glasom, čas gudeći basom. Izgovarao je sve reči spojeno i brzo, bez prediha, te mu i onaj, ko se razume u molitvama, ne bi mogao uhvatiti smisla. A Pantovac, napregnuvši sluh, mogao mu je uhvatiti samo jednu reč, koju češće pominjaše: bjesi... pa se neprestano domišljaše šta Mu TO može značiti. »Ili mu to u knjizi piše jesi, pa ne ume da čita, ili dovikuje đaku: bježi! A vala neće mi pobeći, pa makar ga zaklao ovđe u crkvi« — pomisli on, pa stade da motri na svaki pokret đakov.
Posle dugoga čitanja, otac Simeon, držeći u rukama voštanicu, obrte se mladencima:
— Hajde za mnom! — reče im, pa se okrenu i pođe oko stola, pevušeći neku pesmu kroz nos. Kum i starojko domišljahu se da li da i oni pođu za mladencima; pogledaše na đaka, ali ovaj se skamenio, pa samo treplje očima, a oni, videvši da mladenci idu, pođoše i sami za njima.
»Šta ovo ja činim ?« — pomisli Đurica. »Venčanje... Prate me robijaši! ... A kako sam nekada lepo sanjao o ovome času! ... Napolju greje toplo sunce, sviraju svirači i pucaju puške, ljulja se kolo veselih seljana — svatova... A u crkvi stojimo ovako nas dvoje, i vidim pred sobom majku i sestru kako me veselo glede i smeše se od radosti, a oko nas susedi, prijatelji, kumovi, pa sve veselo i lepo... A gle sad...« I nešto ga u glavi tako jako zabole, da se morade uhvatiti levom rukom za čelo, koje obuzimaše sve veća vatra...
— Nek vi je srećno! — viknu starac i stade žurno skidati epitrahilj, pa se onda okrete Đurici.
— Kad si sam potražio Boga, onda ga bar nemoj odsada vređati. Teška je i strašna kazna Božja za one, koji se titraju imenom njegovim...
— Ćuti, pope! — viknu Pantovac — za to ti nisam došao. Nego ako si svršio posao, da ti platimo, pa da idemo.
Starac se prenu. Kao da ga sad tek obuze neka nova misao, neko čudno novo osećanje, koje mu baci sasvim novu svetlost na ovaj događaj. On podiže glavu, i sa nekim svetiteljskim dostojanstvom pogleda zlikovca pravo u oči i odgovori mu:
— Ovo je mesto, gde samo ja mogu govoriti i niko drugi. A tvoje pare ne tražim, jer su to krvave, proklete pare, koje ti je satana dao u ruke.
Sve ovo beše izgovoreno takvim glasom, od koga hajduci zanemeše, zgledaše se, pa ne rekavši ni reči, iziđoše iz hrama zlovoljni i uputiše se izlasku...
— Pravo reče nama Vujo da su to luda posla — progovori Pantovac, ljutito, kad iziđoše van dvorišta. — Koji nas đavo vuče u crkvu! ... Stid me je, vala, od samoga sebe.
— Ako se stidiš, nisi morao ni dolaziti — odgovori mu Stanka. — A ja sam zadovoljna.
— Ama vidoste li čudo, gde ne smedoh ni šamar da mu opalim — prekide je Radovan, nastavljajući svoju misao glasno — a baš sam mislio da ga maznem jedanput.
Đurica iđaše neveseo, zamišljen, ne slušajući šta se oko njega govori i radi. Samo mu jedna misao beše svetla i mila: da je ona, za kojom je tako dugo žudeo, sad njegova, potpuno njegova, i da se više neće od nje rastajati...
Beše skoro ponoć. Po nebu jure crni i gusti oblaci, otežući se u duga i široka povesma, a vetar duva snažno, te uvećava ono usamljeno šuštanje i brujanje šume, koja se sklopila nad ovim tihim samostanom. Hajduci poskakaše u kola i odjuriše kroz klanac brzim kasom...
A starac Simeon zatvori se u ćeliju, pa, ne skidajući se, stade da piše dva izvešća, duhovnoj i policijskoj vlasti. U oba izvešća starac ispriča opširno kako su ga hajduci uhvatili na putu, mučili ga i terali da venča »odbegšega zlodjeja Đuricu Dražovića sa djevicom Stankom, koja svojom dragom voljom ide za njega. Ali — dodaje starac — da ne bih umro bez pokajanja i da bih sačuvao svoj grešni život, pomislih, da neće biti grešno pred Bogom, ako se zamolim Spasitelju za ove zabludše ovde, pa ih dovedoh u sveti hram i očitah im veliku molitvu svetog oca našega Vasilija, iže jest na oderžimih bjesom... Po tome im dadoh pastirsku pouku: da se ostave zlodjejanja i da se pokaju. A oni otidoše veseli, držeći da sam venčao mladence.«
Zora već zabeli kad starac poslednji put pročita oba pisma, savi ih, zapečati i diže se da probudi uspavana đaka, koji je trebao sad odmah da trči u varoš s ovim žurnim izvešćem.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|