Гором језди будимски везире,
својом љубом ђузел Умиханом.
Проговара будимски везире
младој љуби, ђузел Умихани:
— Де запјевај, ђузел Умихано, 5
де запјевај, па нас разговарај!
Проговара ђузел Умихана:
— Прођ’ се пјесме, будимски везире,
ова гора никад није сама!
Ја л' без вука, ја ли без хајдука, 10
ја л' без оног Але харамбаше
који ме је у мајке просио,
па ме није моја мајка дала,
не дала јој црна земља у се.
Земљица јој кости изметала, 15
душица јој раја не имала,
што ме није за драгана дала!
Они мисле да нико не чује,
ал' то чује харамбаша Але.
Кад се ноћца бјеше уноћила, 20
он униђе под чадор везиру,
ал' везире на стоцу сјеђаше.
На крилу му ђузел Умихана.
Узе Але ђузел Умихану,
он је узе за бијелу руку, 25
одведе је у гору зелену.
Ал' повика будимски везире:
— Врат’ се натраг, ђузел Умихано
прођ’ се Але, горскога хајдука!
Одговара ђузел Умихана: 30
— Пјевај, драги, па се разговарај,
ја сам себи нашла разговора.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 626-627.
