Голотиња Усе
Турско момче добра коња храни,
Храни њега седам годиница,
Нити виђа сунца нит мјесеца,
Ван да Усу млада у подруму,
Јал' његову остарилу мајку. 5
Али Усе врло опотреби,
Нестало му јечма у хамбару,
А нестало у кеси новаца,
Он немаде за што хранит' коња.
И још му је мука додијала, 10
Јер се јунак оженио није,
А врло му одило пропало,
На њем ништа од одиће нема,
Нег' на ногух шајакли тозлуци,
Њему прсти кроз њих пропадали; 15
И на њему зелена долама,
И кроз њу му рамена пропала;
На глави му фез капа црљена, __
И кроз њег' му перчин провирио.
Па дозивље своју стару мајку: 20
„Што ћу сада, моја стара мајко?
„Ја сам врло баш опотребио,
„Ја ћу продат' свога доброг' коња.“
Онда му је говорила мајка:
„Води коња у нове чаршије, 25
„Цини коња стотину дуката.“
Једва Усе тога дочекао,
Води коња у нове чаршије,
К њему иде један стари Дедо:
„Даворито, Голотињо Усе! 30
„Што ти циниш добра дору свога? –
„Циним њега стотину дуката.“ –
„Небудали, моје дите драго!
„Ево теби педесет дуката.“
На то дите ништа и негледа, 35
Ван све вода коња по чаршији.
Јопет њему Дедо говорио:
„Усе сине, моје дите драго!
„Ако ти је коњиц на продају,
„Ево теби шесдесет дуката. 40
„Још ако се мореш поуздати,
„Да је коњиц добар на обдуљу,
„Кршан јесам шићар упазио:
„Сина жени паша Радослија,
„Сина жени а два ти сунети, 45
„На обдуљу меће робињицу,
„Уз робињу стотину дуката.“
Даље Усе ништа и неслуша,
Крену коња свом' бијелом' двору.
Ал' у Усе велика потреба, 50
Бос је коњиц у све четри ноге,
Он га нема за што подковати.
Говори му остарила мајка:
„Добар ти је теби налбаџија,
„На вјеру ће т' коња подковати.“ 55
„На обдуљи бит ће триста коња,
„Бедевија црног' Арапине.
„Ђе год буде била та обдуља,
„Ниједан јој коњ утеко није.
„Ако сиви твој утече доре, 60
„Ти 'ш добити танахну робињу,
„Уз робињу стотину дуката.“ –
Сви с водају коњи на обдуљи,
Ал' невода Усе Голотиња,
Ван он вода коња по ордији. 65
Траже Турци, ко ће тркат коње,
Ал' нетражи Усе Голотиња.
Заведоше коње на обдуљу,
Управ, брате, четрдест урих
И четири јоштере даљине, 70
Заведоше триста добрих коња,
А све Усе сам својега вода.
Кад су липо коње успоредили,
Потекоше преко поља равна,
Најстраг Усе на својем дорату. 75
Кад су били у трећему сату,
Усе нешто провргао за се.
Кад су били у петоме сату,
Достиго је брзу бедевију.
Ал' му вели црни Арапине: 80
„Даворито, Голотињо Усе!
„Како мореш коњу киндисати,
„Кад је теби дорат обосио,
„Обосио у све четри ноге ?“
Милостан се Усе догодио, 85
Па он сјао с свога доброг коња.
Док све четри диго коњу ноге,
Арап се је далеко одмако.
Ал' ошину Усе Голотиња,
Дотле коња ни додио није. 90
Кад је био у деветој ури,
Он Арапа јопе достигнуо,
Једном шика црног' Арапину,
Једном њега, двапут бедевију,
Па га метну од зада за леђа, 95
И ошину дору на робињу.
Кад доћеро до робиње младе,
Сјао с коња Голотиња Усе,
На њег' баца стару биљетину,
Јер је њему жао свога доре. 100
Кад долети црни Арапине,
А на својој брзој бедевији,
Он извади пушке из облука,
Па он уби дората Усина.
Паде коњиц у траву зелену, 105
А по њему Усе Голотиња.
Једва њега ту обеселише,
Арапини руке савезаше,
И дадоше Уси бедевију,
Дадоше му танахну робињу, 110
Уз робињу стотину дуката.
Он отиде свом' бијелом' двору,
И одведе танахну робињу,
И с њоме је пород изродио,
Једног' сина и четири кћери. 115
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
