Година 1848-а
Каква врева по свету, свуд ускипели људи,
Окове с кликом своје стреса пробуђени дух.
Буктећ’ расипа луч из Париза искре волшебне,
Отуда пали се Беч, и са Јевропа гори,
Громко разлеже се глас: „слобода, једнакост, братимство”,
И као припева строј срце чаробно диже.
Где си, слободо, дадиљо духа, ти живљу живота,
Теби, рајска кћери, најлепши пристоји храм.
Али зашто се крв пролива у веку слободе,
Зар њу рађа мука, беда и туга и плач?
Ништ’ не бива с лакоћом, бол је радости мати,
И што више желиш, цена је тиме већа.
Глас се слободе ори, и опет су стешњене груди,
Стрепи за биће својих страхом одржими дух.
Нема чести имању, дружевности пара се поруб,
И на рођена свог брат подозрева брата.
Жељне једнакости дар са тегобом подносе многи,
Тамнице, грабеж и смрт жертве без числа броје.
Тако олуја и град и пламене стреле громовне
С многом имања штетом животни блаже воздух.
Да л’ ће и бура рата земаљски нам округ растворит’?
Да л’ ће слободе и леп братства просинути дан?
Одлаз’те, ласкаве речи, ви, маске за окате људе,
Ви, шарене лутке за слабоумну децу;
Глупост и себичност, два идола слабости светске,
И честољубија дим људска покрећу дела.
„За слободу, браћо”, Катилина дружину дражим
И од грабљиве Рим његове стрепи чете.
Там’ Бунапарте лаке за слободу бодри Французе,
И слободу под свој с њима сахрањује трон.
Тутњи Ромулов град, са сенатом Граси се бију,
Две су странке, обе мач за слободу дижу.
Тако страсти сеју по свету раздор и вражду,
Да мрску засите свог сујељубија глад.
Речма вуку себи лакомислено мноштво простоте,
А где је простота, ту је и глупости дом.
Као узбуњен ветар обарају стари поредак,
Саме Божества вечне законе траже сломит’
„Шта, безумни, чиниш, зар то су основи вере?”
„Тако л’, јадниче, свог Творца с висине славиш?
„Остав’ тај нечестија пут, поврати се амо,
„Познај Бога ко ми, ил’ ће те затрти мач”.
И крв силна тече, не штеди се на сиси дете,
Робе, пале куће, души да купе места.
О људи, људи! маломоћног створа мравиње,
Ви л’ ћете с том снагом силна осветит’ Бога?
Падните ниц, отрес’те своју слепоћу и грехе,
Сутра ће јуроде вас општи прогутати гроб.
Ал’ је глупост јача од разума небесне искре,
И у недомашне пружа се кругове страст. —
Немоћан ступа човек у пространост мучнога света,
Жалосно дете плаче, негу и храну иште.
И милосрдно туђин принима се детета слабог,
Пружа му пишту и корм, даје колевку и кров.
Учи га познавати свет, познавати Бога,
И брбљав језик говора извикну дар.
Сад се понос диже у до јуче детету слабом,
И који б’јаше ничиј’, народност тражи себи.
Љубећ’ свој навичај, са подсмехом суседа гледи.
Мрзи, прети, гони; ето за народност бој!
Који сам жељно иште придовући туђина к себи,
С кивном тугом срца завиди другоме то.
И крв реком тече, за народност кољу се људи,
Ах, због народности гњави се човечество.
Гледај грозно бојиште, јунаци су покрили поље,
Мртва, у крви својој, нага телеса леже.
Питаш, тко је овај, од чијег је племена други?
Нема су уста да ту сумњу разреше теби.
Сад се отвара јама, и без разлике трпају с’ доле.
Пријатељ, противник једнако право има.
Од’зго натпис стоји: „за народност падоше жертве”.
За чију народност? де, каж’те што трунете ту!
Еј, слепоћа људи што чини, гњура по мраку,
И у лудилу свом сенку за закон крваве војне,
Негда б’јаху свете за закон крваве војне,
Наш век горко жали заблуду ума такву;
Жали и пири другу „за народност” ватру и метеж,
Јер је метеж свар прсију живаљ наших.
Лепо је нарав сваком усадила правило вечно:
Сам што нећеш себи, другоме чинит’ немој;
Ал’ заблуђена страст на природу устаје саму,
Газећ’ закона строј тражи слободу створит’
Отима туђе без милости, домове пали и руши,
Пљачком и ропством сади једнакости цвет.
С плаве ил’ жуте боје, с банкета подиже војне;
То је просвете плод, напредак века нашег!
„Ах, да је републике!” Не бијаше л’ ова у Риму?
И с њом колика крв, патња и метеж и страх!
Маријус и Сула республици победе носе,
И у республици јатама људе кољу.
Дркће Ромула град пред Цезара умом и снагом,
Грађанин са трепетом новога Сулу чека,
И он прашта сваком, залечује држави ране,
Благост бира за штит, законе мудре носи.
Диви се тој величини духа понизна свелена,
И, кој’ б’јаше човек, народ’ма јест полубог.
Ал’ слобода плаче, республике нема у Риму,
У мрклој ноћи пали се младежи дух.
Чувство угушује Брутус, раствара природе свезу,
На мачу његовом пуши се Цезара крв.
Кликће слободе глас, и опет рат бесни грађански,
Касијус пада и Брут, с њима слобода и Рим. —
Чудно је света коло, муњевидно окреће се напред,
Дан се даном тера, година стару једе;
Други дани време друго: облачно ил’ ведро;
Али природе ток једнообразност носи. —
Из незнања човек ображењем ступа у зрелост,
Други дух времена мисли порађа друге:
Ал’ је човек једнак са страстима, вољом и тежњом,
И глупост стара јавља с' у виду новом.
Раскош мушки у Рим из Атине разнежене пређе,
Сад призрак Рима носи на углед Париз;
Тешко Тарквинија иго одважност Римљана збаца,
И с њим постаје срам светиња стара круне;
Грађани мирни гину по слободним улицам' Рима,
Злобни Антонија мач крвожедно бесни.
„Ах, већ доста слободе”, утешњени грађани вичу,
И Август подиже давно забачени трон.
Овде Неро седи, Каракале свирепа душа,
Ужасни Рима пожар светли им црни живот.
Зло је пређе и сад, јер правду загушује воља,
А без прааде сваки гнусан је владања строј.
С бесним кликом Француз на губиште Лудвика прати,
Да на трону по том Налолеона слави.
Законе старе руши, да подобне пусти у живот,
Што је тражио сам, другом оклева дати. -
Глед' преко сињег мора у новој земљи Колумба,
С челичним стрпљењем мач за слободу вади с'.
Пљеска Јевропе одзив, Лафајет им у помоћ спеши,
Трудом и слогом скида се ропства терет.
И та земља слободе сад закон носи за ропство,
О слободе мати, како те страсти пљују!
Јbуди, чествујте правду, отрес'те се себичне тежње,
Јbубите ближњега свог, век да просине срeће.
Народност и слобода, једнакост рајске су биљке,
Човеку на земљи прво је човечество.
-
