Godina 1848-a
Kakva vreva po svetu, svud uskipeli ljudi,
Okove s klikom svoje stresa probuđeni duh.
Bukteć’ rasipa luč iz Pariza iskre volšebne,
Otuda pali se Beč, i sa Jevropa gori,
Gromko razleže se glas: „sloboda, jednakost, bratimstvo”,
I kao pripeva stroj srce čarobno diže.
Gde si, slobodo, dadiljo duha, ti življu života,
Tebi, rajska kćeri, najlepši pristoji hram.
Ali zašto se krv proliva u veku slobode,
Zar nju rađa muka, beda i tuga i plač?
Ništ’ ne biva s lakoćom, bol je radosti mati,
I što više želiš, cena je time veća.
Glas se slobode ori, i opet su stešnjene grudi,
Strepi za biće svojih strahom održimi duh.
Nema česti imanju, druževnosti para se porub,
I na rođena svog brat podozreva brata.
Željne jednakosti dar sa tegobom podnose mnogi,
Tamnice, grabež i smrt žertve bez čisla broje.
Tako oluja i grad i plamene strele gromovne
S mnogom imanja štetom životni blaže vozduh.
Da l’ će i bura rata zemaljski nam okrug rastvorit’?
Da l’ će slobode i lep bratstva prosinuti dan?
Odlaz’te, laskave reči, vi, maske za okate ljude,
Vi, šarene lutke za slaboumnu decu;
Glupost i sebičnost, dva idola slabosti svetske,
I čestoljubija dim ljudska pokreću dela.
„Za slobodu, braćo”, Katilina družinu dražim
I od grabljive Rim njegove strepi čete.
Tam’ Bunaparte lake za slobodu bodri Francuze,
I slobodu pod svoj s njima sahranjuje tron.
Tutnji Romulov grad, sa senatom Grasi se biju,
Dve su stranke, obe mač za slobodu dižu.
Tako strasti seju po svetu razdor i vraždu,
Da mrsku zasite svog sujeljubija glad.
Rečma vuku sebi lakomisleno mnoštvo prostote,
A gde je prostota, tu je i gluposti dom.
Kao uzbunjen vetar obaraju stari poredak,
Same Božestva večne zakone traže slomit’
„Šta, bezumni, činiš, zar to su osnovi vere?”
„Tako l’, jadniče, svog Tvorca s visine slaviš?
„Ostav’ taj nečestija put, povrati se amo,
„Poznaj Boga ko mi, il’ će te zatrti mač”.
I krv silna teče, ne štedi se na sisi dete,
Robe, pale kuće, duši da kupe mesta.
O ljudi, ljudi! malomoćnog stvora mravinje,
Vi l’ ćete s tom snagom silna osvetit’ Boga?
Padnite nic, otres’te svoju slepoću i grehe,
Sutra će jurode vas opšti progutati grob.
Al’ je glupost jača od razuma nebesne iskre,
I u nedomašne pruža se krugove strast. —
Nemoćan stupa čovek u prostranost mučnoga sveta,
Žalosno dete plače, negu i hranu ište.
I milosrdno tuđin prinima se deteta slabog,
Pruža mu pištu i korm, daje kolevku i krov.
Uči ga poznavati svet, poznavati Boga,
I brbljav jezik govora izviknu dar.
Sad se ponos diže u do juče detetu slabom,
I koji b’jaše ničij’, narodnost traži sebi.
Ljubeć’ svoj navičaj, sa podsmehom suseda gledi.
Mrzi, preti, goni; eto za narodnost boj!
Koji sam željno ište pridovući tuđina k sebi,
S kivnom tugom srca zavidi drugome to.
I krv rekom teče, za narodnost kolju se ljudi,
Ah, zbog narodnosti gnjavi se čovečestvo.
Gledaj grozno bojište, junaci su pokrili polje,
Mrtva, u krvi svojoj, naga telesa leže.
Pitaš, tko je ovaj, od čijeg je plemena drugi?
Nema su usta da tu sumnju razreše tebi.
Sad se otvara jama, i bez razlike trpaju s’ dole.
Prijatelj, protivnik jednako pravo ima.
Od’zgo natpis stoji: „za narodnost padoše žertve”.
Za čiju narodnost? de, kaž’te što trunete tu!
Ej, slepoća ljudi što čini, gnjura po mraku,
I u ludilu svom senku za zakon krvave vojne,
Negda b’jahu svete za zakon krvave vojne,
Naš vek gorko žali zabludu uma takvu;
Žali i piri drugu „za narodnost” vatru i metež,
Jer je metež svar prsiju živalj naših.
Lepo je narav svakom usadila pravilo večno:
Sam što nećeš sebi, drugome činit’ nemoj;
Al’ zabluđena strast na prirodu ustaje samu,
Gazeć’ zakona stroj traži slobodu stvorit’
Otima tuđe bez milosti, domove pali i ruši,
Pljačkom i ropstvom sadi jednakosti cvet.
S plave il’ žute boje, s banketa podiže vojne;
To je prosvete plod, napredak veka našeg!
„Ah, da je republike!” Ne bijaše l’ ova u Rimu?
I s njom kolika krv, patnja i metež i strah!
Marijus i Sula respublici pobede nose,
I u respublici jatama ljude kolju.
Drkće Romula grad pred Cezara umom i snagom,
Građanin sa trepetom novoga Sulu čeka,
I on prašta svakom, zalečuje državi rane,
Blagost bira za štit, zakone mudre nosi.
Divi se toj veličini duha ponizna svelena,
I, koj’ b’jaše čovek, narod’ma jest polubog.
Al’ sloboda plače, respublike nema u Rimu,
U mrkloj noći pali se mladeži duh.
Čuvstvo ugušuje Brutus, rastvara prirode svezu,
Na maču njegovom puši se Cezara krv.
Klikće slobode glas, i opet rat besni građanski,
Kasijus pada i Brut, s njima sloboda i Rim. —
Čudno je sveta kolo, munjevidno okreće se napred,
Dan se danom tera, godina staru jede;
Drugi dani vreme drugo: oblačno il’ vedro;
Ali prirode tok jednoobraznost nosi. —
Iz neznanja čovek obraženjem stupa u zrelost,
Drugi duh vremena misli porađa druge:
Al’ je čovek jednak sa strastima, voljom i težnjom,
I glupost stara javlja s' u vidu novom.
Raskoš muški u Rim iz Atine raznežene pređe,
Sad prizrak Rima nosi na ugled Pariz;
Teško Tarkvinija igo odvažnost Rimljana zbaca,
I s njim postaje sram svetinja stara krune;
Građani mirni ginu po slobodnim ulicam' Rima,
Zlobni Antonija mač krvožedno besni.
„Ah, već dosta slobode”, utešnjeni građani viču,
I Avgust podiže davno zabačeni tron.
Ovde Nero sedi, Karakale svirepa duša,
Užasni Rima požar svetli im crni život.
Zlo je pređe i sad, jer pravdu zagušuje volja,
A bez praade svaki gnusan je vladanja stroj.
S besnim klikom Francuz na gubište Ludvika prati,
Da na tronu po tom Naloleona slavi.
Zakone stare ruši, da podobne pusti u život,
Što je tražio sam, drugom okleva dati. -
Gled' preko sinjeg mora u novoj zemlji Kolumba,
S čeličnim strpljenjem mač za slobodu vadi s'.
Pljeska Jevrope odziv, Lafajet im u pomoć speši,
Trudom i slogom skida se ropstva teret.
I ta zemlja slobode sad zakon nosi za ropstvo,
O slobode mati, kako te strasti pljuju!
Jbudi, čestvujte pravdu, otres'te se sebične težnje,
Jbubite bližnjega svog, vek da prosine sreće.
Narodnost i sloboda, jednakost rajske su biljke,
Čoveku na zemlji prvo je čovečestvo.
-
