Говор Првослава Вујчића о Косову и Метохији

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Видимо се догодине на Косову
Писац: Првослав Вујчић
Говор Првослава Вујчића на платоу испред Скупштине града Торонта, 2008. године.


Само из једног разлога окупили смо се овде данас. Оног највећег и најчаснијег. Да браћи у отаџбини покажемо да нису сами. Нисмо сами ни ми овде и нису сами ни они тамо. Заједно смо данас са њима. Да покажемо браћи и сестрама у отаџбини да их ми, канадски Срби, подржавамо у праведној борби за очување целовитости и суверенитета наше заједничке отаџбине Србије.

Не наседајте Срби, на демагогију оних који су само рођењем Срби, а не срцем и душом. Не наседајте када вам кажу да се демонстрацијама, петицијама, протестним писмима, молебанима, добротворним вечерама, и осталим манифестацијама добре воље, ништа не може учинити. Проклетство из продаје вере за вечеру, нека иде на онај мали комад душе који одавно није у власништву оних проклетника који нас од овога одговарају. Окренимо се свом постању и својим коренима. Ми, Срби, нисмо смели себи допустити да нас Косово раздвоји и буде семе нашег најканцерогенијег раскола. Косово мора да нас уједини. Света земља паметним народима служи за слогу, а не за расколе!

Имамо пример Јевреја. Вековима су тражили своју државу. И онда једнога дана после силних дугих људских векова када су им понудили државу, рекли су зашто овде, зашто у Јерусалиму, даћемо вам плодније земљиште, даћемо вам више хектара, дупло више! Знате ли шта су Јевреји рекли? Рекли су не! Овде ћемо поред зидова, поред нашег светог Храма, поред Зида плача – ту је наша земља!

А шта српски политичари раде у овим тешким моментима, најтежим у српској историји: они руше владу. У нашој отаџбини међу српским државницима влада помањкање државничке мудрости, недостатак националне свести; гребатори и лопови гледају својим ситним душама само сопствене интересе. Притисци су са свих страна: наше национално и духовно биће разједено је изнутра и споља. Појединци у Београду, који су на врху пирамидалне власти, погазили су своју заклетву српском народу и српској држави. Свако гледа своје партијске и личне интересе, па чак и партијске гледа због оних личних. Српска демократија не само да није зрела него се толико испрофанисала и проституисала да се на обзорју скоро не види да ли неко има довољно снаге, мудрости и националне свести, да нас поведе, сложне, покајане и измирене на пут избављења од духовног и биолошког нестанка. Ето нам, парадокса, овде, у Канади: повукоше нашег амбасадора, једног од ретких паметних Срба интелектуалаца и патриота, који је био овде међу нама. Ако је икада неко такав био у амбасади, онда је то он. И кажу нам, браћо, то је за наше добро. Ви сте оправдано гневни. Разумем ваш гнев јер и ја сам део вас. Али те последице његовог повлачења ће се тек осетити. Њихова демагогија тамо не може да нам соли памет овде. Годинама већ, деценијама, ми прекобарски и прекоокеански Срби смо огледало онога што се дешава у отаџбини. Српски премијер је рекао: предајем свој мандат народу! Е, па кад је тако, ми смо народ! Ми смо, овде, српски народ. Нека дâ Бог да се они тамо угледају на нас. Доста је више било да се угледамо на оне тајкуне, лопове и криминалце тамо. Погледајте Београд. Ко демонстрира у Београду? Ко данас демонстрира у Београду?! Нико! А ми овде смо дошли.

Наполеон Бонапарта је пролазио једном приликом крај синагоге, баш када се постио Тиша беав. Чувши плач и кукњаву како одјекују из унутрашњости синагоге, зауставио се и одмах послао емисара да види о чему је реч, зашто јеврејски народ нариче у синагоги.

Емисар га је известио: „Господару, Јевреји плачу, јер им је храм срушен.”

Наполеон се наљутио. Окренуо се према својим генералима и бесно повикао: „Зашто ја о томе нисам обавештен?! Који им је храм срушен?! Када се то десило?!”

Емисар се наклонио љутитом Наполеону: „Господару, на данашњи дан, пре више од 1.700 година у Јерусалиму, Римљани су срушили њихов храм.” Наполеон је мало поћутао, замислио се и рекао: „Народ који толико дуго оплакује свој срушени храм и опстаје кроз све дуге векове, сигурно ће га поново изградити.” Вековима су се Јевреји поздрављали, на свој празник Хануку, празник светлости, свечано и побожно: „Видимо се догодине у Јерусалиму” илити „видимо се у земљи где тече мед и млеко”. И коначно су добили своју земљу, свој Јерусалим, свој Израел. Тече ли им тамо мед и млеко? Не. Тамо се лију потоци крви и река суза пред Зидом плача. Али, они су своји на своме. Не одустају. Бране сваку стопу израиљску изнутра и споља, са отаџбинског тла и домовинске удаљености. Ма где да им је дом, у ма којој земљи, на ма којој страни света, волели их или не, они, са којима живе.

Нека је, нама Србима, ово на наук. Поздрављајмо се и ми, Срби, на своје Крсне славе, молитвено, побожно, свечарски, поносно, са јединим српским поздравом вредним овога и онога света, са светосавском и ванвременском постојаношћу: Видимо се догодине на Косову! Све док нам се не врати наша светиња. А вратиће се, јер Косово и Метохију – српску свету земљу, ми Срби нећемо никада заборавити. Не зато што се инатимо, већ зато што не смемо да заборавимо своје духовно биће да не бисмо изгубили своје душевно здравље. Ми, једноставно, морамо да памтимо да бисмо опстали. Другог избора немамо.

Сва српска прегласавања нека данас престану у часно име Косова и Метохије. Јер су нам се све гласачке кутије одавно затвориле на пољу Косову и чекају нас да им дођемо, не да гласачке листиће по ко зна који пут убацујемо, него да Часни Крст из њих извадимо и да наше спаљене православне цркве и манастире из пепела подигнемо.

Сачувајмо душу и своје корене, браћо и сестре, Срби и Српкиње, са светосавским поздравом и православним памћењем: Србија је Косово и Метохија! Косово и Метохија је Србија!

Видимо се догодине на Косову! Ма када то било. Ма колико то коштало. Ма колико генерација не угледало, а у исто веровало. Видимо се догодине на српском Косову и Метохији, браћо и сестре! Јер Косово и Метохија је српска светиња, јер Косово и Метохија смо сви ми. Тако нам Бог помогао: видимо се догодине на Косову!

Косово и Метохија је Србија! Србија је Косово и Метохија! Вера, нада и љубав никада не умиру!

Косово је Србија! Косово је Србија! Косово је Србија!

Извор[уреди]

Часопис Слово, 28. марта 2008. године, стр. 21