Govor Prvoslava Vujčića o Kosovu i Metohiji
| Vidimo se dogodine na Kosovu Pisac: Prvoslav Vujčić |
| Govor Prvoslava Vujčića na platou ispred Skupštine grada Toronta, 22. marta 2008. godine.[1] |
Samo iz jednog razloga okupili smo se ovde danas. Onog najvećeg i najčasnijeg. Da braći u otadžbini pokažemo da nisu sami. Nismo sami ni mi ovde i nisu sami ni oni tamo. Zajedno smo danas sa njima. Da pokažemo braći i sestrama u otadžbini da ih mi, kanadski Srbi, podržavamo u pravednoj borbi za očuvanje celovitosti i suvereniteta naše zajedničke otadžbine Srbije.
Ne nasedajte Srbi, na demagogiju onih koji su samo rođenjem Srbi, a ne srcem i dušom. Ne nasedajte kada vam kažu da se demonstracijama, peticijama, protestnim pismima, molebanima, dobrotvornim večerama, i ostalim manifestacijama dobre volje, ništa ne može učiniti. Prokletstvo iz prodaje vere za večeru, neka ide na onaj mali komad duše koji odavno nije u vlasništvu onih prokletnika koji nas od ovoga odgovaraju. Okrenimo se svom postanju i svojim korenima. Mi, Srbi, nismo smeli sebi dopustiti da nas Kosovo razdvoji i bude seme našeg najkancerogenijeg raskola. Kosovo mora da nas ujedini. Sveta zemlja pametnim narodima služi za slogu, a ne za raskole!
Imamo primer Jevreja. Vekovima su tražili svoju državu. I onda jednoga dana posle silnih dugih ljudskih vekova kada su im ponudili državu, rekli su zašto ovde, zašto u Jerusalimu, daćemo vam plodnije zemljište, daćemo vam više hektara, duplo više! Znate li šta su Jevreji rekli? Rekli su ne! Ovde ćemo pored zidova, pored našeg svetog Hrama, pored Zida plača – tu je naša zemlja!
A šta srpski političari rade u ovim teškim momentima, najtežim u srpskoj istoriji: oni ruše vladu. U našoj otadžbini među srpskim državnicima vlada pomanjkanje državničke mudrosti, nedostatak nacionalne svesti; grebatori i lopovi gledaju svojim sitnim dušama samo sopstvene interese. Pritisci su sa svih strana: naše nacionalno i duhovno biće razjedeno je iznutra i spolja. Pojedinci u Beogradu, koji su na vrhu piramidalne vlasti, pogazili su svoju zakletvu srpskom narodu i srpskoj državi. Svako gleda svoje partijske i lične interese, pa čak i partijske gleda zbog onih ličnih. Srpska demokratija ne samo da nije zrela nego se toliko isprofanisala i prostituisala da se na obzorju skoro ne vidi da li neko ima dovoljno snage, mudrosti i nacionalne svesti, da nas povede, složne, pokajane i izmirene na put izbavljenja od duhovnog i biološkog nestanka. Eto nam, paradoksa, ovde, u Kanadi: povukoše našeg ambasadora, jednog od retkih pametnih Srba intelektualaca i patriota, koji je bio ovde među nama. Ako je ikada neko takav bio u ambasadi, onda je to on. I kažu nam, braćo, to je za naše dobro. Vi ste opravdano gnevni. Razumem vaš gnev jer i ja sam deo vas. Ali te posledice njegovog povlačenja će se tek osetiti. Njihova demagogija tamo ne može da nam soli pamet ovde. Godinama već, decenijama, mi prekobarski i prekookeanski Srbi smo ogledalo onoga što se dešava u otadžbini. Srpski premijer je rekao: predajem svoj mandat narodu! E, pa kad je tako, mi smo narod! Mi smo, ovde, srpski narod. Neka dâ Bog da se oni tamo ugledaju na nas. Dosta je više bilo da se ugledamo na one tajkune, lopove i kriminalce tamo. Pogledajte Beograd. Ko demonstrira u Beogradu? Ko danas demonstrira u Beogradu?! Niko! A mi ovde smo došli.
Napoleon Bonaparta je prolazio jednom prilikom kraj sinagoge, baš kada se postio Tiša beav. Čuvši plač i kuknjavu kako odjekuju iz unutrašnjosti sinagoge, zaustavio se i odmah poslao emisara da vidi o čemu je reč, zašto jevrejski narod nariče u sinagogi.
Emisar ga je izvestio: „Gospodaru, Jevreji plaču, jer im je hram srušen.”
Napoleon se naljutio. Okrenuo se prema svojim generalima i besno povikao: „Zašto ja o tome nisam obavešten?! Koji im je hram srušen?! Kada se to desilo?!”
Emisar se naklonio ljutitom Napoleonu: „Gospodaru, na današnji dan, pre više od 1.700 godina u Jerusalimu, Rimljani su srušili njihov hram.” Napoleon je malo poćutao, zamislio se i rekao: „Narod koji toliko dugo oplakuje svoj srušeni hram i opstaje kroz sve duge vekove, sigurno će ga ponovo izgraditi.” Vekovima su se Jevreji pozdravljali, na svoj praznik Hanuku, praznik svetlosti, svečano i pobožno: „Vidimo se dogodine u Jerusalimu” iliti „vidimo se u zemlji gde teče med i mleko”. I konačno su dobili svoju zemlju, svoj Jerusalim, svoj Izrael. Teče li im tamo med i mleko? Ne. Tamo se liju potoci krvi i reka suza pred Zidom plača. Ali, oni su svoji na svome. Ne odustaju. Brane svaku stopu izrailjsku iznutra i spolja, sa otadžbinskog tla i domovinske udaljenosti. Ma gde da im je dom, u ma kojoj zemlji, na ma kojoj strani sveta, voleli ih ili ne, oni, sa kojima žive.
Neka je, nama Srbima, ovo na nauk. Pozdravljajmo se i mi, Srbi, na svoje Krsne slave, molitveno, pobožno, svečarski, ponosno, sa jedinim srpskim pozdravom vrednim ovoga i onoga sveta, sa svetosavskom i vanvremenskom postojanošću: Vidimo se dogodine na Kosovu! Sve dok nam se ne vrati naša svetinja. A vratiće se, jer Kosovo i Metohiju – srpsku svetu zemlju, mi Srbi nećemo nikada zaboraviti. Ne zato što se inatimo, već zato što ne smemo da zaboravimo svoje duhovno biće da ne bismo izgubili svoje duševno zdravlje. Mi, jednostavno, moramo da pamtimo da bismo opstali. Drugog izbora nemamo.
Sva srpska preglasavanja neka danas prestanu u časno ime Kosova i Metohije. Jer su nam se sve glasačke kutije odavno zatvorile na polju Kosovu i čekaju nas da im dođemo, ne da glasačke listiće po ko zna koji put ubacujemo, nego da Časni Krst iz njih izvadimo i da naše spaljene pravoslavne crkve i manastire iz pepela podignemo.
Sačuvajmo dušu i svoje korene, braćo i sestre, Srbi i Srpkinje, sa svetosavskim pozdravom i pravoslavnim pamćenjem: Srbija je Kosovo i Metohija! Kosovo i Metohija je Srbija!
Vidimo se dogodine na Kosovu! Ma kada to bilo. Ma koliko to koštalo. Ma koliko generacija ne ugledalo, a u isto verovalo. Vidimo se dogodine na srpskom Kosovu i Metohiji, braćo i sestre! Jer Kosovo i Metohija je srpska svetinja, jer Kosovo i Metohija smo svi mi. Tako nam Bog pomogao: vidimo se dogodine na Kosovu!
Kosovo i Metohija je Srbija! Srbija je Kosovo i Metohija! Vera, nada i ljubav nikada ne umiru!
Kosovo je Srbija! Kosovo je Srbija! Kosovo je Srbija!
Izvor[uredi]
- ↑ Časopis Slovo, 28. marta 2008. godine, str. 21