Гоба Мара

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Симо Матавуљ


Гоба Мара


Уочи Божића, нас пет самаца бјесмо на вечери у једној пријатељској кући. Послије јела, у облаку дима, заподјену се разговор о великом хришћанском празнику, о обичајима који тада владају, итд. Њеки ће додати:

- У божићне обичаје већ и у нас спадају и божићне приче, које просто кипте, не само по књижевним листовима, него и у политичким!

Домаћица прихвати:

- Ја их све читам.

Лијепи Милован, прозвани Банкар, избаци:

- Жао ми је, госпођо, што се с вама не слажем. Ја ужасно мрзим те конвенционалне измишљотине, тај израз фадне, буржоаске душе и укуса, којој је потреба да се сваке године, у славу и част Христова рођења, кљука недотупавним пренемагањем, коме је главна одлика тобож њеко "наравоученије", а онамо...

Прекиде га општи смијех. Домаћин рече у шали:

- Баш сте ви галантни, докторе! Настаде жагор... Нико се није зачудио Банкарову испаду, јер је био колико искрен, толико и неопрезан. Зато му се није збиљски ни замјерило. Уз то био је начитан, духовит, велики љубитељ парадокса и непријатељ скриба и "буржоазије", иако по занату бјеше "чивија њене машинерије", јер, свршив права, ступи у њеки велики новчани завод као чиновник.

Кад завлада тишина, госпођа га запита:

- Зар, без изузетка, докторе? Све су те приче досадне?

- Готово, госпођо! Цијеним божићне приче, дјеци намијењене, разумије се, оне које су им приступачне и које им, у исто вријеме, могу учинити радост, што је теже него што се мисли. Јер од свих тих наших и свјетских божићних обичаја, вриједе само они који су дјеци на радост.

- Ко зна да ви немате једну таку у резерви! - рече госпођа.

Настаде поново граја, из које избијаху ријечи:

- Има! Има! Причај! Мораш! Банкар одговори:

- Опростите, госпођо, рекох да цијеним добре приче за дјецу, а додајем: и оне које су искрена сјећања из дјетињства, ни сувише банална, ни намјештена.

- Лијепо! - прихвати домаћица, - било једне врсте или друге, ви ћете нам њешто испричати.

- Добро, - пристаде Банкар. - Кад већ хоћете да вас гњавим, чујте:

- Гледам себе у доба кад ми се почела будити свијест. Моја дадиља Мима носа ме, љуби ме, ропски врши моје заповијести, пјева ми и онда кад је бијем шачицама по лицу, јер сам већ увјерен да имам; право кињити оне који су ми подложни, а нико ми не бјеше покорнији од те дјевојчице од дванаест година. Увјерење је дошло од примјера, јер готово сви старији у кући немаху обзира према сироти, која се бјеше прибила уз нас. И тако, мој душевни живот започе лажним схватањем и нечовјечним поступањем!... Лаж ме узе за ручице при првим корацима у животу!...

- Све се стекло да на томе путу напредујем и да се што брже и снажније развије прирођена себичност. Мима ме често носи у сусједну кућу, на други бој, гдје бјеше радионица њеке моје тетка, кројачице... Била је то удовица, без дјеце, имућна, средовјечна, још лијепа. Имала је њеколико шваља, младих и лијепих, сем једне, која је била стара, грбава, дугачких и пјегавих образа, косе црвенкасте и просиједе. Звала се Мара. Управо није била шваља, јер је само "јемчила" порубе, иначе је послуживала и трчкарала по граду. Ријетко су је звали именом, него: "Гоба". Ту, у теткиној радионици, био сам мажен, кљукан слаткишима, премјештан са крила на крило, - а већ сам осјећао како су мека и топла стегна дјевојачка, како су сочне њихове меснате усне! Разумије се да никада не сједох на сухо кољено Гоба Маре, да се никада њена танка блиједа уста не прилијепише на мој обрашчић! Та она бјеше за мене као њека синтеза свих зала, које бијах искусио, - разних "боца", студени, мрака, материних неодзива на моје захтјеве, итд. Љутило ме је што ме Гоба гледала њежно, каогод мати, Мима, тетка и лијепе дјевојке; веселило ме је кад су је цуре гађале клупцима, четкама, згужваним хаљинама, кад су је водом поливале, да мени радост учине. Доста је било да рекнем: "Уте Гобу!" па да настане јуриш. А највећа ми је радост била кад би ухватиле коло око ње, поцикујући. Додуше, задовољство ми није никада потпуно било, зато што се Гоба није љутила, што је све радо подносила да бих се ја забављао!

- Сјећам се да су ти први доживљаји које памтим били у љето, да сам на себи имао само кошуљицу, и да Мима иђаше боса. Кад бисмо се увече враћали од тетке, требало нам је проћи кроз мрачну собу пред радионицом, где је било складиште. Мима би ту собу претрчала, а тако исто и мрачне степенице, смијући се на силу, као што раде дјеца да би забашурила страх. Ја бих загњурио главу у њена њедарца и вјежбао се у лажноме смијеху. Она је шаптала: "Бјеж'мо! Бјеж'мо! Бау! Бау!" а ја сам понављао те ријечи, страхујући истински од великог "Бабауа", који је, по моме мишљењу, био много већи и силнији него што бјеше Гоба, али ипак налик на њу, дакле њеки Гобо!...

- Заспао бих уз причање Мимино, које је бивало у моме језику и вртјело се у кругу мојих утисака. Главно је било: "Мама лијепа, тета лијепа, цује лијепе, Гоба кака, - у'те Гобу! - ко-ло! - бау, бау!" Мимин једини посао да мене служи канда бјеше заморан, јер често би заспала крај мене, а прије мене.

- Нови дан доносио ми је истовјетне потребе и навике. Како је мати обремењена била другом дјецом и пословима, како ме у радионици жељно очекиваху, а и Мима се онамо најбоље забављаше, већ и не избивасмо одонуд. Полазак у радионицу и повратак кроз мрачну собу навикаваху ме на појимање њеке јединке времена, на слутњу да оно пролази и да се у њему пролази; дугачке и кратке сјенке на зажареној улици даваху грађу машти да ради; тице и мачке по крововима, сунчево бродење по небу, промјене времена, пси и коњи по улици, дозријевање воћа на дрветима, цвијеће што вене, - све то помало доношаше почетке схватања живота у природи!... Поњекад пролази улицом поворка људи и жена. Напријед један носи дугачку мотку, при врху пресамићену. За њим иде човјек у необичној ношњи; за овим њеколицина пјевајући; за њима, четворица носе њешто црно, дугачко а узано; за њима иду остали. Никако не могох разумјети шта је то, али читам на лицима мојих дјевојака да то мора бити њихов "баубау", јер су све блиједе, намрштене, са отвореним устима, - њеке и са сузним очима. Чудни су ти одрасли, кад њихов "бабау" пролази на дану, праћен пјевањем, а они не бјеже од њега смијући се, као што радимо ја и Мима, него дуго гледају за њим и задуго остају мрзовољни! Хајде, што Гоба плаче! То је у реду, - требало би да гадна Гоба увијек плаче, али зашто се остале не веселе кад њихова "ба-бау" људи носе да га негдје баце, - јер доиста то је, чим га носе пјевајући! Смијешни су и недотупавни ти одрасли! Кажу ми да се то зове: "умл'о, ум'ла". Ствар не разумијем, ријеч тувим и примјењујем је грбавици: "Ум'ла Гоба". Тим је умножен мој рјечник. Та и иначе он је прилично обогаћен ријечима, од којих већи дио не разумијем!... Тако напредујем у свему, те већ почињем изводити и закључке. На примјер, поњекад ме мати или тетка избију. То се зове "казна". Тетка поњекад немилостиво туче најмању шваљу. И то се зове "казна". Али канда то зло може доћи и од другога њекога, јер гдјекад изјутра видим гдје долазе цурице исплакане!... Тумаче ми да има њеко ко је јачи од свакога, који има власт да казни свакога, и старе људе и старе жене, а зове се "бог"! А бог њекад казни занавијек, на пр. начини њекога грбавим, као што је начинио Мару! Тада ми би јасно да је то тек прави "бабау" и да му је Мара морала њешто тешко скривити. И тада ми би јасно колико људи имају права мрзити и кињити накажене!... Може бити да су ми и објаснили зашто је бог казнио Мару, али се тога не опомињам, тек ја, по својој дјетињој логици, закључих ко је и шта је: "Бого Бабау!" На то, - добро памтим, - стадоше ме карати и увјеравати да је бого добар, да он и награђује, особито добру дјецу, о чему ме увјерише, на Никољ дан изјутра, кад се пробудих и нађох крај себе пар нових ципелица, што ми је бого послао, као награду за моје добро владање! Али, на крају крајева, имајући једнако пред очима Гобу Мару, уз то, гледајући често хроме, слијепе, болесне, изнемогле старце, сакату дјецу, а знајући да је све то "божја казна", почех замишљати да је бог заиста добар према здравим, чистим, углађеним, богатим, али да је он у исто вријеме Бабау свих оних осталих!

- Као што видите, у суштини, имао сам већ појам буржоаског бога, који ће се појам доцније њешто мало уљепшати и постати руководно начело у животу...

- Настаде зима. Судих по томе, што су ми богине ципелице биле топле, што и Мима иђаше обувена, што се добро умотавасмо и огртасмо идући у радионицу, што, свечера, у оном теткином великом складалишту, бјеше и мрачно и студено! Али, поврх свега тога, и што је најпретежније од свега тога, памјетујем да сам тада први пут чуо и увио тајанствену ријеч: "Божић"! Углавном, схватио сам и значење њено, уколико је у односу са дјечјим пожудама; разумјео сам да је Божић - вече, кад ће бити у радионици много топло, много свијетло, много слаткиша и играчака! Тада готово потурих свих осталих двадесет, тридесет ријечи, које сам знао и које састављах, како тако, а непрестано понављах: - "Божић! Лијепо! Бон-боне! Зузу! зин!" - Мима) се труђаше да ми прошири и допуни схватање нове ријечи, али и остали је у томе помогоше, те, отуд, одовуд, смјести ми се у глави отприлике ово: "У радионици, под златним дрветом, наћи ће се беба, бијела и румена, у свиленој кошуљици, са златном круном на глави. То ће бити "богин син", а име му је "Божић"! Беба неће плакати, него ће спавати. Ти је мораш пољубити, па ћеш моћи узети све оне лијепе ствари, што буду око ње! Њена мама и њена Мима неће бити код ње!"...

- Дабогме, да сам већ унапријед заволио ту наивну бебу, која се тако лако да опљачкати за пољубац! Доиста, највише сам је заволио баш због толике наивности и због основана надања да ћу јој моћи и у будућности подваљивати, да ћу је моћи пумпати. И у томе надању утврдише ме, - отприлике, поучише ме: - "Само се ти клањај Божићу и љуби га, па ће ти увијек све жеље испунити!" - Није ли то, у суштини, опћи појам о Христу?

- Еле, дође и то толико жељено и очекивано вече! И не само што све би како ми је обећавано, него, зацијело, надмаши моје очекивање! Моје прво Бадње вече, које памтим, тако ми је живо у сјећању да бих вам сад могао описати све потанкости! Али се, послије велике радости, догоди њешто неслућено, за мене ужасно.

- Гоба Маре {ваљда раздрагана у оноликом слављу), просто као из засједе, уграби и усуди се пољубити ме!

- Замислите само! Гоба Маре цмокну ме у образ, - онако силно, као што су смјеле Мима, мама и лијепе цурице!!...

- Већ замишљате мој врисак и индигнацију мамину, тетину, Мимину и свих мојих дворских госпођа! Али тога пута, не вента ради, него најозбиљније, пуче шамар по гадном, пјегавом лицу Марину, и не вента ради, него од истине, несрећница бризну у плач и побјеже из радионице, праћена пљуском грдња!

- Смирих се кад ме увјерише да је "ум'ла", да је однио онај велики Бабау.

- То вам је моје сјећање на први Божић, - заврши Банкар.

- И то је божићна прича! - рече госпођа, али не разумјесмо бјеше ли то питање или чуђење.

- А није прича за дјецу, - дода други њеки.

- А има очевидно наравоученије, - вели трећи.

Банкар слегну раменима и рече:

- Намјештена није ни најмање. Дајем вам часну ријеч да је све истинито!

- Драги мој, - заврших ја, - ту ћу божићну причу записати. Ти не знаш од какве си ме бриге ослободио... Можда су понајбоље оне које писци "хватају".

Он опет слегну раменима и заврши:

- Можеш, али додај: "прича човјека који не пише приче".