Глас (Мирко Королија)
| Глас Писац: Мирко Королија |
(Одломци)
I
Умилни, млади, врући глас твој, драга,
чезнутљиво се повија и стрепи
као цвет неки раскошни и лепи,
што раствара пред сунцем недра нага.
И хуји, простран, као плима блага
најлепших ружа; изгара и крепи
кȏ говор срца од ког душа слепи,
кȏ талас рима, кȏ с пољупца влага.
Хуји, и душу овија кȏ свила
млака и сјајна која се разлила
по коси твојој; и бујан и пун
расипа, труни твоје речи слатке
као цвијетке мирисне и глатке
јасминов жудни, расцветали џбун.
IV
Волим твој глас кȏ мирис воһке сласне;
и као гроздан грозд пун зрња једра;
ко трепет лишћа младога у јасне,
сунчане дане у пролећа ведра.
И попут сваке ствари вреле, красне,
што жудњом пуни душу као једра
вихор; и попут сваке ствари страсне,
за ком се грца и раздире недра! —
О, драга, ко ће дуге жеђи моје
за твојим гласом угасити моћи?
Живот? Ил самрт што ће једном доћи?
Ил' само један свиреп и пун жуди
пољубац, с ког, док разум, мисли, стоје,
млаз вреле крви бризнe и заруди?
Извор[уреди]
- Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 131-132
|