Glas (Mirko Korolija)
| Glas Pisac: Mirko Korolija |
(Odlomci)
I
Umilni, mladi, vrući glas tvoj, draga,
čeznutljivo se povija i strepi
kao cvet neki raskošni i lepi,
što rastvara pred suncem nedra naga.
I huji, prostran, kao plima blaga
najlepših ruža; izgara i krepi
kȏ govor srca od kog duša slepi,
kȏ talas rima, kȏ s poljupca vlaga.
Huji, i dušu ovija kȏ svila
mlaka i sjajna koja se razlila
po kosi tvojoj; i bujan i pun
rasipa, truni tvoje reči slatke
kao cvijetke mirisne i glatke
jasminov žudni, rascvetali džbun.
IV
Volim tvoj glas kȏ miris voһke slasne;
i kao grozdan grozd pun zrnja jedra;
ko trepet lišća mladoga u jasne,
sunčane dane u proleća vedra.
I poput svake stvari vrele, krasne,
što žudnjom puni dušu kao jedra
vihor; i poput svake stvari strasne,
za kom se grca i razdire nedra! —
O, draga, ko će duge žeđi moje
za tvojim glasom ugasiti moći?
Život? Il samrt što će jednom doći?
Il' samo jedan svirep i pun žudi
poljubac, s kog, dok razum, misli, stoje,
mlaz vrele krvi brizne i zarudi?
Izvor[uredi]
- Gavrilović Zoran, Antologija srpskog ljubavnog pesništva, „Rad“ Beograd, 1967, str 131-132
|