Газда Младен/VIII

Пуче пушка. Чу се да је Лесковац пао, Грделица освојена. Почеше да грме топови иза Пљачковице и Крстиловице. Поче да грца и пуни се царски друм од побегле војске, башибозука и Турака што остављаху Ниш, Лесковац.

Чаршија се затвори. Наши, остали, почеше да траже турске куће богатих Турака, и да се под њихово окриље стављају, осигурају се од напада, пљачке разбијене војске и бегунаца Турака. Богатији спремали су се, опет, да беже, иду у Лесковац, Ниш, где је била српска војска. И сви су трчали око њега. Чекали да он каже, одлучи се па да пођу, али он, као да није ништа било, као увек прибран, миран. Излази пред дућан, седа на ћепенак и с прекрштеним ногама, изувеним ципелама, бројећи бројанице, као у најмирније и најсвечаније дане, седи.

А топови не да грме, приближује се хука, чак се осећа и мирис барута. Он седи као да није ништа. Само на лицу му као неки одсјај, ватра, смех.

— Хајде, газда-Младене! — Трчкарају око њега преплашене комшије и почну да му говоре како су они све спремили, посакривали ствари, натоварили на кола и само њега чекају да се он реши и пође.

— Хајде, већ Грделица пала. Ено по селима већ се виђају Срби.

Он не одговара. Миран. Само, као да не може да издржи нешто у себи што га гуши, те се хвата за грло и таре га, и смејући им се одговара:

— Чекајте! Сад ћемо, сад.

И после, опет као пре, не решава се, не одлучује. Ови једнако чекају, трчкарају око њега. Он их увек умирује, као храбри. А међутим све више беже из осталих маала Турци, те се и они спремају да беже.

— Хајде, газда-Младене. Немој више. Сви ћемо да изгинемо!

Дотрчаше до њега и почеше да му причају како се Турци, спремајући се да беже, договорили да прво испошљу жене, децу, и онда да се врате и све Србе посеку по вароши.

— Хајде, газдо!... Турци испраћају буле, домазлук, па ће после да се врате и све нас исеку. Јер Срби већ све узели. Ево их у Пљачковици, Крстиловици. Сад ће овде покољ.

Он се реши.

— Идите ви, ја нећу. Зар, кад дођу наша браћа, пусто да нађу? Да нема ко да их дочека... вино, ракију... да их угости?...

И они одоше, он оста. Заиста не оде. С осталима посла и своје.

[Матери вели:]

— Хајде ти! Доста. Не можеш све да понесеш.

Али она није носила ништа. Само, као луда, чисто изгубљена, не знајући где ће од тешке муке, ишла је из кујне у собу, из собе у подрум, и једнако, једнако надала се, дрхтала да ће напослетку и он да се предомисли, реши и он с њима да путује. И не знајући да то зато чини, једнако се вукла, ишла, као да има тобож још шта да понесе, једнако чекајући као на то његово решење, да и он с њима оде, не остаје сам, у сигурној, јасној смрти.

А да му каже? Ко сме да му каже? И зато, клецајући, обамирући, ишла је, вукла се, а свакад са упртим, преклињућим погледом у њега. Сузе само што јој не груну и не закука углас. Па бар да сме да га изљуби! Ни то. Ено га какав је: строг, нем, каменит. Само строго стегао усне и као да не дише. Чисто чека да они оду, што пре, као у инат неком да оду, да их испрати, а он да умре.

Младен стојећи на капији, до кола у којима су већ били брат му и снаха, гледао је матер. Погађао је, знао је зашто она сада тобож тако иде, лута, као да је нешто заборавила да понесе. И, с неисказаним болом, горчином, која му је палила грло, ишла на нос, мислио је како и сада, на последњем можда растанку, мора да је према њој строг, сув, чисто да је пресече и заповеди да што пре седа у кола, да би што пре отишла. Мора, јер ено друм почео све више да се пуни, црни, закрчује колима осталих бегунаца. Зато Младен, скупљајући сву снагу, не могући више да је гледа како једнако луња, иде по већ пустом дворишту, празној кујни и кући и једнако у њ преплашено, молећиво, убијено гледа, напослетку што строжије викну, осече се на матер:

— Хајде већ! Докле то? Хајд̓ одмах!

Она само клону. Виде да је све свршено. И не знајући шта више може да ради, са обореном главом, као пресечена, пође колима. Толико је била убијена да, пролазећи поред њега, није смела ни да га се дотакне, опрости се, загрли га.

— Пољуби ме!

Никад у животу тако горко, болно као тад што прошапта Младен, видећи како она не сме да се опрости, али уздржавајући се да ни брат ни снаха то не чују.

Она паде пред њим.

— Ох, бре, синко!

Сам је он морао да се до ње сагне, чисто узме је, да би могла да стоји на ногама, да би могла да метне своју малаксалу руку око његова врата, загрли га. Сам је он морао да јој принесе свој образ њеним устима да би га пољубила. Сам ју је морао да унесе у кола, ни толико она није могла, и да брзо, ужурбано, као да прекине, уништи све то: сузе, бол, стежући грло, још једном сухо, строго понови брату све оно што му је већ толико пута казао, наредио: шта има да чини путем, у којем месту, у ком хану да одседне. Има само да се јави, каже чији је брат, и све ће имати. За све се он унапред постарао.

— И сад збогом! Срећан вам пут!

И с тим обрну се од кола, не могући више да их гледа, нарочито матер, чију је главу видео како подржавана, наслоњена у снајкино крило, само се тресла, климала, и, из страха да је не би он чуо, чуло се како уздржано плаче, јеца.

Није хтео ни да их, по обичају, одгледа док не изиђу и не замакну из улице, већ се одмах окрену и уђе у кућу. И ту, у пустој, испражњеној кући чисто одахну. Осети се сам, сигуран. Чврстим полаганим кораком упутио се кући, и пошто још једном прегледа по празним собама да ли није што заборављено што треба склонити и сакрити, пошто још једном обиђе подруме, двориште, он се онда повуче у своју собу. Седе да мирно, строго чека шта ће бити. Да слуша како чаршијом крче једнако кола бежанаца Срба и Турака, и варош се празни, камени, очекујући грмљавину топова и пушака, која се још није чула разговетно али наслућивала, осећала, приближавала. Са једним мангалом жара у малој собици, сарачани, седи. Слуша грмљавину топова око Два Брата. Три ноћи била гужва и врева по вароши. Он на живот и смрт нагађа да ли су Срби или Турци... Па када чује да нада сву грмљаву одјекне хука каквог силног топа, он као да је распознавао, уверен је био да је то српски топ и, пошто је био сам, загрцнуо би се бришући сузе:

— Слатки мој топ!

Муцао је и тепао му као своме чеду рођеноме...

И кад је настала пљачка турских, а и српских дућана, магаза, сви остали, први људи, газде, док су неки пљачкали, неки се гурали око општине за власти, положаје. Газда Младен није се видео. Код куће је био. Чекао своје да се врате из Лесковца готово у празну кућу, цео дан шетајући се, живећи само од дувана. Сит је био. Само је пушио. Чак, дању, није се ни видео, излазио, као да је спавао, да би могао што више ноћу да је будан, шета се слободан око куће, дућана. Као да је тиме хтео да надокнади оне силне ноћи под Турцима када није смео да изиђе, појави се од куће у мраку, ноћи...

У празничном оделу, новој колији, чоханим чакширама, са засуканим рукавима, да му се видела бела, нова кошуља, украшена чипкама, са натраг забаченом и везаном колијом, да му не смета у ходу, износио је котлове пуне вина. Нудио. Није морао да нуди. Чим изнесе, чује где му војници, грабећи да пију, вичу:

— Хвала, чича!

Он се загрцне. Суза радосница кане му у котао. Он је види како падне и одскочи од кристалне површине вина у котлу. Застиди се. Набије чак до очију шубару, да му се сузе не виде, и враћа се да још доноси.

А момку, тамо у кући, показујући на запаљене греде, даске по крову, вели:

— Гори, гори! Не гледај!... Браћа наша!...