Gazda Mladen/VIII

Puče puška. Ču se da je Leskovac pao, Grdelica osvojena. Počeše da grme topovi iza Pljačkovice i Krstilovice. Poče da grca i puni se carski drum od pobegle vojske, bašibozuka i Turaka što ostavljahu Niš, Leskovac.

Čaršija se zatvori. Naši, ostali, počeše da traže turske kuće bogatih Turaka, i da se pod njihovo okrilje stavljaju, osiguraju se od napada, pljačke razbijene vojske i begunaca Turaka. Bogatiji spremali su se, opet, da beže, idu u Leskovac, Niš, gde je bila srpska vojska. I svi su trčali oko njega. Čekali da on kaže, odluči se pa da pođu, ali on, kao da nije ništa bilo, kao uvek pribran, miran. Izlazi pred dućan, seda na ćepenak i s prekrštenim nogama, izuvenim cipelama, brojeći brojanice, kao u najmirnije i najsvečanije dane, sedi.

A topovi ne da grme, približuje se huka, čak se oseća i miris baruta. On sedi kao da nije ništa. Samo na licu mu kao neki odsjaj, vatra, smeh.

— Hajde, gazda-Mladene! — Trčkaraju oko njega preplašene komšije i počnu da mu govore kako su oni sve spremili, posakrivali stvari, natovarili na kola i samo njega čekaju da se on reši i pođe.

— Hajde, već Grdelica pala. Eno po selima već se viđaju Srbi.

On ne odgovara. Miran. Samo, kao da ne može da izdrži nešto u sebi što ga guši, te se hvata za grlo i tare ga, i smejući im se odgovara:

— Čekajte! Sad ćemo, sad.

I posle, opet kao pre, ne rešava se, ne odlučuje. Ovi jednako čekaju, trčkaraju oko njega. On ih uvek umiruje, kao hrabri. A međutim sve više beže iz ostalih maala Turci, te se i oni spremaju da beže.

— Hajde, gazda-Mladene. Nemoj više. Svi ćemo da izginemo!

Dotrčaše do njega i počeše da mu pričaju kako se Turci, spremajući se da beže, dogovorili da prvo ispošlju žene, decu, i onda da se vrate i sve Srbe poseku po varoši.

— Hajde, gazdo!... Turci ispraćaju bule, domazluk, pa će posle da se vrate i sve nas iseku. Jer Srbi već sve uzeli. Evo ih u Pljačkovici, Krstilovici. Sad će ovde pokolj.

On se reši.

— Idite vi, ja neću. Zar, kad dođu naša braća, pusto da nađu? Da nema ko da ih dočeka... vino, rakiju... da ih ugosti?...

I oni odoše, on osta. Zaista ne ode. S ostalima posla i svoje.

[Materi veli:]

— Hajde ti! Dosta. Ne možeš sve da poneseš.

Ali ona nije nosila ništa. Samo, kao luda, čisto izgubljena, ne znajući gde će od teške muke, išla je iz kujne u sobu, iz sobe u podrum, i jednako, jednako nadala se, drhtala da će naposletku i on da se predomisli, reši i on s njima da putuje. I ne znajući da to zato čini, jednako se vukla, išla, kao da ima tobož još šta da ponese, jednako čekajući kao na to njegovo rešenje, da i on s njima ode, ne ostaje sam, u sigurnoj, jasnoj smrti.

A da mu kaže? Ko sme da mu kaže? I zato, klecajući, obamirući, išla je, vukla se, a svakad sa uprtim, preklinjućim pogledom u njega. Suze samo što joj ne grunu i ne zakuka uglas. Pa bar da sme da ga izljubi! Ni to. Eno ga kakav je: strog, nem, kamenit. Samo strogo stegao usne i kao da ne diše. Čisto čeka da oni odu, što pre, kao u inat nekom da odu, da ih isprati, a on da umre.

Mladen stojeći na kapiji, do kola u kojima su već bili brat mu i snaha, gledao je mater. Pogađao je, znao je zašto ona sada tobož tako ide, luta, kao da je nešto zaboravila da ponese. I, s neiskazanim bolom, gorčinom, koja mu je palila grlo, išla na nos, mislio je kako i sada, na poslednjem možda rastanku, mora da je prema njoj strog, suv, čisto da je preseče i zapovedi da što pre seda u kola, da bi što pre otišla. Mora, jer eno drum počeo sve više da se puni, crni, zakrčuje kolima ostalih begunaca. Zato Mladen, skupljajući svu snagu, ne mogući više da je gleda kako jednako lunja, ide po već pustom dvorištu, praznoj kujni i kući i jednako u nj preplašeno, molećivo, ubijeno gleda, naposletku što strožije viknu, oseče se na mater:

— Hajde već! Dokle to? Hajd̓ odmah!

Ona samo klonu. Vide da je sve svršeno. I ne znajući šta više može da radi, sa oborenom glavom, kao presečena, pođe kolima. Toliko je bila ubijena da, prolazeći pored njega, nije smela ni da ga se dotakne, oprosti se, zagrli ga.

— Poljubi me!

Nikad u životu tako gorko, bolno kao tad što prošapta Mladen, videći kako ona ne sme da se oprosti, ali uzdržavajući se da ni brat ni snaha to ne čuju.

Ona pade pred njim.

— Oh, bre, sinko!

Sam je on morao da se do nje sagne, čisto uzme je, da bi mogla da stoji na nogama, da bi mogla da metne svoju malaksalu ruku oko njegova vrata, zagrli ga. Sam je on morao da joj prinese svoj obraz njenim ustima da bi ga poljubila. Sam ju je morao da unese u kola, ni toliko ona nije mogla, i da brzo, užurbano, kao da prekine, uništi sve to: suze, bol, stežući grlo, još jednom suho, strogo ponovi bratu sve ono što mu je već toliko puta kazao, naredio: šta ima da čini putem, u kojem mestu, u kom hanu da odsedne. Ima samo da se javi, kaže čiji je brat, i sve će imati. Za sve se on unapred postarao.

— I sad zbogom! Srećan vam put!

I s tim obrnu se od kola, ne mogući više da ih gleda, naročito mater, čiju je glavu video kako podržavana, naslonjena u snajkino krilo, samo se tresla, klimala, i, iz straha da je ne bi on čuo, čulo se kako uzdržano plače, jeca.

Nije hteo ni da ih, po običaju, odgleda dok ne iziđu i ne zamaknu iz ulice, već se odmah okrenu i uđe u kuću. I tu, u pustoj, ispražnjenoj kući čisto odahnu. Oseti se sam, siguran. Čvrstim polaganim korakom uputio se kući, i pošto još jednom pregleda po praznim sobama da li nije što zaboravljeno što treba skloniti i sakriti, pošto još jednom obiđe podrume, dvorište, on se onda povuče u svoju sobu. Sede da mirno, strogo čeka šta će biti. Da sluša kako čaršijom krče jednako kola bežanaca Srba i Turaka, i varoš se prazni, kameni, očekujući grmljavinu topova i pušaka, koja se još nije čula razgovetno ali naslućivala, osećala, približavala. Sa jednim mangalom žara u maloj sobici, saračani, sedi. Sluša grmljavinu topova oko Dva Brata. Tri noći bila gužva i vreva po varoši. On na život i smrt nagađa da li su Srbi ili Turci... Pa kada čuje da nada svu grmljavu odjekne huka kakvog silnog topa, on kao da je raspoznavao, uveren je bio da je to srpski top i, pošto je bio sam, zagrcnuo bi se brišući suze:

— Slatki moj top!

Mucao je i tepao mu kao svome čedu rođenome...

I kad je nastala pljačka turskih, a i srpskih dućana, magaza, svi ostali, prvi ljudi, gazde, dok su neki pljačkali, neki se gurali oko opštine za vlasti, položaje. Gazda Mladen nije se video. Kod kuće je bio. Čekao svoje da se vrate iz Leskovca gotovo u praznu kuću, ceo dan šetajući se, živeći samo od duvana. Sit je bio. Samo je pušio. Čak, danju, nije se ni video, izlazio, kao da je spavao, da bi mogao što više noću da je budan, šeta se slobodan oko kuće, dućana. Kao da je time hteo da nadoknadi one silne noći pod Turcima kada nije smeo da iziđe, pojavi se od kuće u mraku, noći...

U prazničnom odelu, novoj koliji, čohanim čakširama, sa zasukanim rukavima, da mu se videla bela, nova košulja, ukrašena čipkama, sa natrag zabačenom i vezanom kolijom, da mu ne smeta u hodu, iznosio je kotlove pune vina. Nudio. Nije morao da nudi. Čim iznese, čuje gde mu vojnici, grabeći da piju, viču:

— Hvala, čiča!

On se zagrcne. Suza radosnica kane mu u kotao. On je vidi kako padne i odskoči od kristalne površine vina u kotlu. Zastidi se. Nabije čak do očiju šubaru, da mu se suze ne vide, i vraća se da još donosi.

A momku, tamo u kući, pokazujući na zapaljene grede, daske po krovu, veli:

— Gori, gori! Ne gledaj!... Braća naša!...