Газда Младен/VII

... Али и то престаде. Престаде да се радује успеху у радњи, множини новаца, успеху у чаршији, родбини. Нарочито у родбини, што све доведе у ред, све их око себе искупи, подвргну под себе, заплаши собом, да су тиме, страхом од њега, сви прегли на посао, ушли у ред. Није могло више да буде ни свађа, ни зађевица. Још мање, као по другим фамилијама, оне непослушности, беса, као неко одметање млађих од куће, родитеља.

Једанпут је било само што је попустио, смиловао се.

Био је то један рођак, једне његове тетке син. Она остала давно удовица. Имала само то мушко. И тамо, у Оџинци, са тим својим сином живела нешто од имања што су имали, а понајвише од рада. Нарочито у последње време, кад јој ојачао син, постао велики, баш се били отргли. Син јој је почео увелико да сади и суши дуван. Истина, као и свима, тако је и њему Младен помогао.

Он га је, истина, виђао али не баш тако изблиза, још мање да му је он овако, насамо, излазио, да га је он звао. Био је питом и пун неке свежине, оне пољске, а међутим лица као у девојке. И што Младена највише дирну, то беше оно његово понашање чим уђе, појави се још на прагу. Знајући да је већ све свршено, јер чим га је он звао к себи, то се зна [да је за казну], он, не знајући шта ће, од срама, стида и бола, зграну се и, покрив лице рукама, одједном, место да назове бога, проговори ма шта, он, као дете, груну у плач:

— Тетине, тетине!...

У том плачу није било ни прекора, ни молбе, ни жаљења, већ само плач, страх од њега, Младена, јер је знао шта има да буде чим га он зове. И тај толики страх који Младен виде, који је он распростро међ својима, то Младена као потресе. Усне му задрхташе, грло му само приону и, кад сачека да се он сав црвен, окупан сузама смири, прибере, рече му:

— Немој. Срамота је толики па да плачеш.

После, матери му поручи да »не дира дете и нека му узме ону коју он жели«! И после, и даље их је помагао, они као и пре долазили. Он постао добар, већ сасвим свој домаћин. Ипак, Младену је био непријатан. Непријатан као сведок који га је опомињао колико и колико...

Једно вече одазваше га. Много јој [Јованки] било тешко од пре ручка. Била на самрти и нису се надали да ће се повратити. Али повратила се, и прва реч била је он. Њега зове.

Он оде.

Лежала је као и пре. Претрпана јастуцима, јорганима, са избаченим рукама преко јоргана и заваљеном, окренутом ка вратима главом. Чим Младен уђе, њега порази онај поглед и осмех којим га је дочекала. И лице било јој друго. Не старо, измучено ропцима, самртним мукама, већ бледо, чисто, са упртим очима болним, и милим осмехом. И чим га она сагледа, као виде, упозна, па само као да се насмехну, а чу се запевка:

— Нане!

— Свећу! — викнуше.

Младен се, неугодно потресен, љут што она тиме и себе и своју љубав издаје, повуче готово љутито у кујну. Тамо наиђе на мужа њена. И чисто да прикрије а да као испита да ли он, они, сви, у томе што га је звала, виде нешто, нагађају, упита га:

— Што ме је звала? Да није имала нешто у аманет да остави. Да нисте о томе говорили, па имала какву оставу за цркву да остави?...

— Не — одговори — него тако. И пре док је [лежала], она је увек или тебе или оца позивала. Вас двојицу само имала је на земљи... Покаткад занесе се. Остане сам код куће. Празник. Мајка му, са братом и снахом, оду у походе по фамилији. Свечано, лепо, срећно. Њега већ и не питају. Као да су га махнули, оставили. И, само кад се обуку, пођу, они дођу до њега да му се јаве.

— Тате, ми одосмо! — вели му снаха и прилази руци.

Брат му, њен муж, он из своје нове куће право с мајком одлази на капију. Као да им је неугодно да их он види тако задовољне, срећне, што ће да се проводе, шетају. Стид их од њега. Зато они из куће право одлазе и чекају њу код капије, док она овамо код њега дође, да му јави за њихов излазак, пољуби га у руку и врати се.

Младен зна све то. Осећа. Осећа како снаха му, љубећи му руку, овлаш је и брзо додирује, жури се да што пре склони се испред њега, оде с мужем на седење, весеље, ћеретање.

— Ако, синко! — вели јој. — Само, гледајте, раније дођите. Немојте да се задоцните.

То као обичај, по дужности говори јој, а зна да ће се они, ако их тамо, код пријатеља му, задрже, оставе на вечеру, вратити чак у ноћ. Зна он то, али тек његова је дужност да каже, посаветује.

Они оду, затворе капију. Он остаје сам. Седи до прозора у соби. Прекрштених ногу, заврнутих рукава од кошуље, расхлађен, раскомоћен, са упртом главом у двориште кроз прозор, остаје он да седи. ћути, мисли. Осећа како дан, и то неисказано високо, некако више њега и иза њега, горе по небу, диже се, растеже и пада. Гледа како башта, зелена, велика, густа, са уређеним лејама а прошарана осушеним белим тулузинама обраних кукуруза, мирише свеже. Како се према башти јасно, бело оцртава нова им кућа. Њени правилни прозори, зидови. Како по улици, иза капије пролазе људи, иду било својим кућама, било на седење, вечеру, весеље. Из чаршије опет жагор, кретање. Из које кафане чује се свирка. А опет, све то од њега некако удаљено, високо и заједно са мраком, ноћи одлази, диже се од њега, усамљује га...

И чим то дође, чим почне таква усамљена ноћ да му се предсказује, да је осећа, одмах се диже, пали свећу, пушта капке и затвара прозоре. И према свећи, с наочарима; с бројаницама, нагнут над књигом, чита увек Стари завет. Чита а горчина га дави. И, по несрећи, увек наиђе на псалме који се с њим подударају, његово исказују:

»Заробљен сам, Боже!« 

И тобож од побожности пушта на вољу [сузи, болу]. Чита псалме, вапаје, бол. Чита као себе да чита.

Чита док год се његови не врате, не затекну га над књигом и, од страха, не смејући да га ослове, само прођу поред његове собе, да их он чује да су дошли. А он их чује и после, даље, како кришом, из потаје оду у подрум, да ваљда још један бокал наточе и да тамо, далеко од њега, попију, рашћеретају се...

Колико пута, усред задовољства, мира, њему преседне. Обично после вечере, позно у ноћ, у јесенску ноћ кад остане сам у соби, у постељи лежећи. Леже рано, само да би што пре ослободио укућане. Док он још није легао, свукао се, зна се да мора све као што је. Да су ту, у старој кући, по кујни. Зна се да нико не сме пре њега да оде, легне, разузури се, ослободи. И, да би они били што пре слободни, увек је и преко воље рано легао, гасио свећу, чинио се да спава, да би могли онда мати му, брат, снаха да оду у нову кућу и тамо, ослобођени, седети, разговарати.

Колико пута тако Младен, слушајући како у соби влада тдшина, топлота, мека утутканост, иза њега спремљена чиста прострта постеља, испод главе јастук с новцима, распасан појас, колија; како тамо, код брата у новој кући, мајка нешто послује, уноси, износи. И то тихо, као стрепећи да њега овамо не пробуде, не разбију му сан. Зна да мајка му, слободна тамо, код нове снахе, млађег сина, можда доноси вина да сви заједно, у новом стану, пију више него што им је за време оброка заједничке вечере било довољно... А можда брат му, млад, срећан, тек сад ожењен, одвојен од њега, у својој соби, слободан, знајући да га неће видети...

Он, овамо, изненада, уздахне. А како би волео да се они њега не стиде, да је он тамо с њима, пију, веселе се! И од горка јада, дерта, пуни чашу вина из чутуре, наливену диже да је пије, онако горак, жедан, да је сву, наискап... Али, дижући је, у исто време осети да ће му то још мало вина, више од пола ако је испије, као ухватити га и, можда, сутра биће му тешко. Препиће и нашто онда нов бол, јад, што се ноћас није знао да умери, пије колико треба?

И зато, чисто од једа, оставља чашу и леже, не да спава, него да лежи, слуша како ноћ тиха, за толике мирна, задовољна, полако све се више хвата, долази...

А њега сан не хвата...