Gazda Mladen/VII

... Ali i to prestade. Prestade da se raduje uspehu u radnji, množini novaca, uspehu u čaršiji, rodbini. Naročito u rodbini, što sve dovede u red, sve ih oko sebe iskupi, podvrgnu pod sebe, zaplaši sobom, da su time, strahom od njega, svi pregli na posao, ušli u red. Nije moglo više da bude ni svađa, ni zađevica. Još manje, kao po drugim familijama, one neposlušnosti, besa, kao neko odmetanje mlađih od kuće, roditelja.

Jedanput je bilo samo što je popustio, smilovao se.

Bio je to jedan rođak, jedne njegove tetke sin. Ona ostala davno udovica. Imala samo to muško. I tamo, u Odžinci, sa tim svojim sinom živela nešto od imanja što su imali, a ponajviše od rada. Naročito u poslednje vreme, kad joj ojačao sin, postao veliki, baš se bili otrgli. Sin joj je počeo uveliko da sadi i suši duvan. Istina, kao i svima, tako je i njemu Mladen pomogao.

On ga je, istina, viđao ali ne baš tako izbliza, još manje da mu je on ovako, nasamo, izlazio, da ga je on zvao. Bio je pitom i pun neke svežine, one poljske, a međutim lica kao u devojke. I što Mladena najviše dirnu, to beše ono njegovo ponašanje čim uđe, pojavi se još na pragu. Znajući da je već sve svršeno, jer čim ga je on zvao k sebi, to se zna [da je za kaznu], on, ne znajući šta će, od srama, stida i bola, zgranu se i, pokriv lice rukama, odjednom, mesto da nazove boga, progovori ma šta, on, kao dete, grunu u plač:

— Tetine, tetine!...

U tom plaču nije bilo ni prekora, ni molbe, ni žaljenja, već samo plač, strah od njega, Mladena, jer je znao šta ima da bude čim ga on zove. I taj toliki strah koji Mladen vide, koji je on rasprostro međ svojima, to Mladena kao potrese. Usne mu zadrhtaše, grlo mu samo prionu i, kad sačeka da se on sav crven, okupan suzama smiri, pribere, reče mu:

— Nemoj. Sramota je toliki pa da plačeš.

Posle, materi mu poruči da »ne dira dete i neka mu uzme onu koju on želi«! I posle, i dalje ih je pomagao, oni kao i pre dolazili. On postao dobar, već sasvim svoj domaćin. Ipak, Mladenu je bio neprijatan. Neprijatan kao svedok koji ga je opominjao koliko i koliko...

Jedno veče odazvaše ga. Mnogo joj [Jovanki] bilo teško od pre ručka. Bila na samrti i nisu se nadali da će se povratiti. Ali povratila se, i prva reč bila je on. Njega zove.

On ode.

Ležala je kao i pre. Pretrpana jastucima, jorganima, sa izbačenim rukama preko jorgana i zavaljenom, okrenutom ka vratima glavom. Čim Mladen uđe, njega porazi onaj pogled i osmeh kojim ga je dočekala. I lice bilo joj drugo. Ne staro, izmučeno ropcima, samrtnim mukama, već bledo, čisto, sa uprtim očima bolnim, i milim osmehom. I čim ga ona sagleda, kao vide, upozna, pa samo kao da se nasmehnu, a ču se zapevka:

— Nane!

— Sveću! — viknuše.

Mladen se, neugodno potresen, ljut što ona time i sebe i svoju ljubav izdaje, povuče gotovo ljutito u kujnu. Tamo naiđe na muža njena. I čisto da prikrije a da kao ispita da li on, oni, svi, u tome što ga je zvala, vide nešto, nagađaju, upita ga:

— Što me je zvala? Da nije imala nešto u amanet da ostavi. Da niste o tome govorili, pa imala kakvu ostavu za crkvu da ostavi?...

— Ne — odgovori — nego tako. I pre dok je [ležala], ona je uvek ili tebe ili oca pozivala. Vas dvojicu samo imala je na zemlji... Pokatkad zanese se. Ostane sam kod kuće. Praznik. Majka mu, sa bratom i snahom, odu u pohode po familiji. Svečano, lepo, srećno. Njega već i ne pitaju. Kao da su ga mahnuli, ostavili. I, samo kad se obuku, pođu, oni dođu do njega da mu se jave.

— Tate, mi odosmo! — veli mu snaha i prilazi ruci.

Brat mu, njen muž, on iz svoje nove kuće pravo s majkom odlazi na kapiju. Kao da im je neugodno da ih on vidi tako zadovoljne, srećne, što će da se provode, šetaju. Stid ih od njega. Zato oni iz kuće pravo odlaze i čekaju nju kod kapije, dok ona ovamo kod njega dođe, da mu javi za njihov izlazak, poljubi ga u ruku i vrati se.

Mladen zna sve to. Oseća. Oseća kako snaha mu, ljubeći mu ruku, ovlaš je i brzo dodiruje, žuri se da što pre skloni se ispred njega, ode s mužem na sedenje, veselje, ćeretanje.

— Ako, sinko! — veli joj. — Samo, gledajte, ranije dođite. Nemojte da se zadocnite.

To kao običaj, po dužnosti govori joj, a zna da će se oni, ako ih tamo, kod prijatelja mu, zadrže, ostave na večeru, vratiti čak u noć. Zna on to, ali tek njegova je dužnost da kaže, posavetuje.

Oni odu, zatvore kapiju. On ostaje sam. Sedi do prozora u sobi. Prekrštenih nogu, zavrnutih rukava od košulje, rashlađen, raskomoćen, sa uprtom glavom u dvorište kroz prozor, ostaje on da sedi. ćuti, misli. Oseća kako dan, i to neiskazano visoko, nekako više njega i iza njega, gore po nebu, diže se, rasteže i pada. Gleda kako bašta, zelena, velika, gusta, sa uređenim lejama a prošarana osušenim belim tuluzinama obranih kukuruza, miriše sveže. Kako se prema bašti jasno, belo ocrtava nova im kuća. Njeni pravilni prozori, zidovi. Kako po ulici, iza kapije prolaze ljudi, idu bilo svojim kućama, bilo na sedenje, večeru, veselje. Iz čaršije opet žagor, kretanje. Iz koje kafane čuje se svirka. A opet, sve to od njega nekako udaljeno, visoko i zajedno sa mrakom, noći odlazi, diže se od njega, usamljuje ga...

I čim to dođe, čim počne takva usamljena noć da mu se predskazuje, da je oseća, odmah se diže, pali sveću, pušta kapke i zatvara prozore. I prema sveći, s naočarima; s brojanicama, nagnut nad knjigom, čita uvek Stari zavet. Čita a gorčina ga davi. I, po nesreći, uvek naiđe na psalme koji se s njim podudaraju, njegovo iskazuju:

»Zarobljen sam, Bože!« 

I tobož od pobožnosti pušta na volju [suzi, bolu]. Čita psalme, vapaje, bol. Čita kao sebe da čita.

Čita dok god se njegovi ne vrate, ne zateknu ga nad knjigom i, od straha, ne smejući da ga oslove, samo prođu pored njegove sobe, da ih on čuje da su došli. A on ih čuje i posle, dalje, kako krišom, iz potaje odu u podrum, da valjda još jedan bokal natoče i da tamo, daleko od njega, popiju, rašćeretaju se...

Koliko puta, usred zadovoljstva, mira, njemu presedne. Obično posle večere, pozno u noć, u jesensku noć kad ostane sam u sobi, u postelji ležeći. Leže rano, samo da bi što pre oslobodio ukućane. Dok on još nije legao, svukao se, zna se da mora sve kao što je. Da su tu, u staroj kući, po kujni. Zna se da niko ne sme pre njega da ode, legne, razuzuri se, oslobodi. I, da bi oni bili što pre slobodni, uvek je i preko volje rano legao, gasio sveću, činio se da spava, da bi mogli onda mati mu, brat, snaha da odu u novu kuću i tamo, oslobođeni, sedeti, razgovarati.

Koliko puta tako Mladen, slušajući kako u sobi vlada tdšina, toplota, meka ututkanost, iza njega spremljena čista prostrta postelja, ispod glave jastuk s novcima, raspasan pojas, kolija; kako tamo, kod brata u novoj kući, majka nešto posluje, unosi, iznosi. I to tiho, kao strepeći da njega ovamo ne probude, ne razbiju mu san. Zna da majka mu, slobodna tamo, kod nove snahe, mlađeg sina, možda donosi vina da svi zajedno, u novom stanu, piju više nego što im je za vreme obroka zajedničke večere bilo dovoljno... A možda brat mu, mlad, srećan, tek sad oženjen, odvojen od njega, u svojoj sobi, slobodan, znajući da ga neće videti...

On, ovamo, iznenada, uzdahne. A kako bi voleo da se oni njega ne stide, da je on tamo s njima, piju, vesele se! I od gorka jada, derta, puni čašu vina iz čuture, nalivenu diže da je pije, onako gorak, žedan, da je svu, naiskap... Ali, dižući je, u isto vreme oseti da će mu to još malo vina, više od pola ako je ispije, kao uhvatiti ga i, možda, sutra biće mu teško. Prepiće i našto onda nov bol, jad, što se noćas nije znao da umeri, pije koliko treba?

I zato, čisto od jeda, ostavlja čašu i leže, ne da spava, nego da leži, sluša kako noć tiha, za tolike mirna, zadovoljna, polako sve se više hvata, dolazi...

A njega san ne hvata...