Газда Младен/VI

Mајка му, као увек, уплашена њиме, унапред, чисто непријатељски, заклањајући млађег сина, знала је да Младен неће [пристати на његову женидбу]. Инстинктивно је осећала да ће, као што је себе жртвовао, осудио, то исто не тражити, већ заповедати, и од млађег брата. Или, ако то баш неће, а оно још мање да ће пристати на Јованкину заову, Јелену. Не што није за његова брата, већ што је њена заова. А мајка, кад је већ он био самоглав, тврд, и не узео њу коју је волео, неће моћи више гледати да и други јој син, млађи брат му, као он, буде тужан, несрећан, да узме неку која му није у вољи.

И мајка, не казујући никоме, дозва њу, Јованку и, чисто пред њом оптужујући га и издајући, тужећи се на њ, плачући, рече јој да она сама, насамо, у четири ока, каже му, тражи, да допусти, управо он и испроси њену заову за свога брата.

И Младен је то знао. Зато га није ни изненадило кад једног празника дође она, поседе и, кад баба беше изишла послом, мајка се навлаш задржала у кујни кувајући јој кафу, она, изненада, чисто уносећи се у њ, што је Младена од тог њеног отвореног, јасног погледа, чисто пресекло, рекла му:

— Брат-Младене, не стај на пут! — А већ се по њеном гласу, лицу, видело да се сетила свега [њиховог].

Он се чинио невешт. Унесено, мирно, завијено, одговори јој:

— Снашке, коме ја на пут стајем?

Она, надајући се тој његовој мирноћи, као да се није дала да збуни, већ наставила, чисто опоро:

— Немој тако! С нама што је било, било. Ја опет, хвала богу! Али ти... Видиш себе... Наше већ је било. Него немој на ову децу... Не стај им на пут срећи!...

То је могла. Више није могла да му каже. Грло, усне биле су јој суве, стиснуте као од већ наврелих суза.

Он, знајући све то, [хоће] да избегне даље причање и тражење, да плачући иште од њега да он за брата узме њену заову. И то зато што је уверена, сигурна, зато што су јој се деца исповедила како се воле. Све то да би избегао, а нарочито њено [гледање] и оно сад мирно, с бледим лицем, али још онако старим, изразитим црним већ малаксалим очима, диже се. Полазећи као да ће у дућан и узимајући бројанице, навлачећи кондуре, рече јој:

— Кажи свекру, мужу, у недељу долазим да је пијем.

И брзо, одмах изиђе, да му се не би захваљивала. И, као увек, високо, полагано, мирно упути се улицом, чаршијом, дућану, а зна сад, кад је изишао, зна шта ће бити. Мајка, са страхом чекајући тај њихов разговор, сад, после њега, улази у собу код ње преплашена па, кад види њу где се, услед његова повољна одговора и изненадна одласка му, она као скаменила а само јој очи радосне, подбрадак јој се смеје, мајка тад пита је:

— Шта је, пријо?

— У недељу пијење — одговара јој, а ова не може да се уздржи од бола, радости, излете из собе. Зове бабу. Баба, као увек, мирна, строга, улази.

— Е срећно, пријо!... — вели јој и љубе се. Мајка не може [да се уздржи]. Као да је све свршено, као што је заиста и било све одавна, у потаји свршено, познато, само се ето његов пристанак, воља чекала, одмах се разлетеше по кућама. Час иду код ње, час се овамо враћају. Једино баба остаје мирна, прибрана, чинећи се свему невешта и пуштајући да јој снаха, мати, плива у срећи, задовољству, да оне две, као неке друге, сестре, не престају да одлазе, долазе, договарају се, спремају.

Мада није била веридба јавно објављена, ипак њих две кришом већ све жене из комшилука [почеле] да часте, дочекују у част те женидбе. А нарочито њих две да се, као подетињале, шале са младом и младожењом.

Јованка, као да се она удаје, али некако чудно, као пресечена у половини, са мало набреклим прсима и врелим лицем, увек кад дође код њих па види и њега, брата Младенова, будућег зета, почне њој да се тужи:

— Море, пријо, кажи оном твоме нека мање пролази поред капије, нека мање овамо гледа. Ова моја ништа не може. Види га па одмах главу изгуби. Иде, ради, а ништа не види. Толики дарови, везови, стоје, а она само се смеје, трчи и пева као луда.

Тако и она. Сина, ако затекне њих две, још са капије, срећна, подетињала, почне да дира:

— А бре, младожењо, па камо матери што да пошљеш? А камо и снашки? Ето, прија ми прича: хоће да умре од глади. Ништа јој не шиљеш, ништа не дајеш...

И кришом, тобож младожења да шиље, млади за све то време једнако се слали буреци, алва и шећер. Увече, од вечере, од сваког мало бољег јела, одвајала је у сахане, и испод бошче кријући, сама носила код прије, да јој снаја има што да једе, окуси. Као што је, опет, било и обратно.

На све то баба једнако се држала одвојено, повучено. Све је то приписивала и смејала се њиховим лудостима. Колико пута снаха јој, мати, будућа свекрва, од радости заборави се толико да тамо код њих, код снахе, готово цео дан остане. А све надгледајући и учећи је како ће коме од родбине и какав дар да спреми и дарива их приликом прошевине, испита. Овамо на кућу, кујну, и још више на вечеру, готово заборави. И онда сама баба, само да Младен не би то видео, не остао без вечере, она пристави и надгледа кување, док ова, позно у ноћ, кад већ мора да долази и сетивши се шта је учинила, као неки кривац, сва задувана, преплашена на грдње од бабе, а нарочито од страха да Младен није долазио, не видео је код куће, јер после на очи не би смела да му изиђе, кришом, и видевши у кујни бабу како она место ње готови, скамењена, не смејући да уђе, стане на праг. Баба би је дочекивала:

— Луда ли си, синко?

Она, изненађена том њеном добротом, чисто полети и пада јој у крило, бризнув у плач.

— Нане, мори, слатка! Што ћу, нане? Све моје другачке ето већ унуке имају. А ја шта ћу? Кад не од првога сина, а оно од овога да видим снаху, одмену.

Баба, задржавајући је у крилу и пазећи да овамо лонац, јело, не обори, благо тешила би је:

— Ако, ако. Нама (и себе и Младена је ту подразумевала) није криво. Него само, немој толико. И друге мајке жене, и друге матере добивају снаху...

Она, срећна што је свекрва не грди, не псује, чак ето и мази је, све грца, плаче од среће, радости. Затим диже се и, као луда, да надокнади све што је до тада изгубила, ради, распрема, не да баби ништа да подигне, ништа такне, ништа јој помогне.

— Ја ћу, ја, нане. Немој ти!

Баба, смејући јој се, дирала би је:

— Па хоћеш ли тако и снаха кад ти дође? Хоћеш тако и снаху да двориш, служиш?

— Хоћу, хоћу. Све ћу ја да их служим, да дворим. Хоћу, нане. Ох, камо да ми се он жени, од њега снаху да имам, од њега, место од овога, па мајка, где ступну, ногу да им целивам. Ох, слатко моје чедо, камо од њега мајка снаху да добије!

И растужујући се за њим, Младеном, што место млађег брата он се не жени, од њега снаху да добије, као оплакујући га, почела би да јеца, плаче.

Баба, дирнута и сама за Младеном што тако, место да се он жени, а оно жени брата, остављала би је и одлазила горе у одаје. И у недељу, увече, после вечере, он са још три највиђенија трговца дође. Пили су и просили њену заову за његовог брата. Њен свекар, изван себе од радости што му кћи у такву кућу одлази, што му као он и она три трговца дошли, учинили част, да њега, Младена, није било онако мирног, озбиљног, ко зна од весеља шта би учинио. Али, услед њега, све је, и пијење, прстеновање, седење, свирање свирача, испијање здравица, љубљење с новим пријатељима, све је било као што треба. И, кад је требало, он се дигао, са њима, новим пријатељима, свирачима, дошао кући. Ту их, по његовој наредби, дочекала софра, све што треба. Било је опет здравица, песме, свирке, даривање, љубљење. А највише у кујни, кријући се, грлиле су се и љубиле мајка му и она. Она, што је удајом заове постајала као свекрва, добивала права, без бојазни за љубомору мужа, да овамо, код њега, прије, долази, а мајка, што бар млађи јој син, дете, усрећава се, те она, кад од њега, Младена, старијег сина не дочека снаху, бар оно од млађег...

Младен је све видео, осећао, знао.

Као нико до тада, више него отац, тако је он прошевину, свадбу своме брату учинио. Дарови били су први. Невести читава низа од дубли. А већ спремање јела, пића, вечера. И, кад увече, у суботу, уочи свадбе, пошто дочека све позване, прве домаћине из маале, вароши, пошто их, изљубивши се с њима, уведе, посади за богату софру, нареди двојим свирачима, ашчикама, слугама да ништа не жале, већ само што више и као што треба госте угосте, кад он, место оца им, свекра, поред бабе, у чело, с десне стране, седе, и кад најстарији, хаџи Риста, диже се и наздрави њему, домаћину, своме комшији, газда-Младену... он, први пут тада, пусти сузу... Умало што се не заплака...

[На свадби пева се:]

. . . . . . прво миловање,

Миловање, слатко уздисање.

Еј, не уздиши, не вежи севдаха,

Еј, од севдаха горег јада нема!

Младен се диже. Са стиснутим устима, укоченим, намргођеним очима, миран, прибран, поче да се прашта.

Кум, радостан, сав у весељу, чисто плачно молио га је:

— Седи, куме, седи... само још мало! Седи, молим ти се.

И њему, његовим молбама, придружише се сви. И њена стара, готово слепа мати. Све жене скочише. Младен је осећао како су сви погледи на њега упрти. Радознали, жељни, молећиви да остане, не прекида, не нарушава...

[Ипак изиђе. Чује издалека песму:]

Зар ти не знаш шта је миловање,

Миловање, слатко уздисање?

— Уздисање знам, али не миловање. И никад га нећу да знам, да осетим, никад. Стар сам...

И заиста, тада се осети толико стар, сув, болан, испечен од бола, да нехотице грчевито подиже руку, ухвати се њоме за уста, вилице, као да спречи да му то не дрхти, тресе се. И тако, држећи се за браду, испуњен тугом, сетом, продужи да се од куће до супротног зида шета, иде, да слуша како из супротне [нове] куће, преко улице, разлеже се песма, весеље, бурни клици и чак пушке. Јер сада њега нема. Нема од кога да се стиде, устручавају. Могу сада без њега да се веселе до миле воље, весело, срећно...

[Једина Младенова песма:]

Сан ме мори, сан ме ломи.

Заспати не могу...

Даље, мада је знао целу песму, није је свршавао. То му се само допало. У том почетку, нарочито у: »...сан ме мори, сан ме ломи«, он је налазио песму, налазио себе, своју несаницу, свој бол. И за то се знало. Знало се да, ако дође на славу, свадбу и, ако се хоће да он и даље остане, да се, не он колико његови, проведу, веселе, јер кад би он ишао, морали би и они, те да би се задржао, расположио, остао дуже него што му је обичај, требало је само неко, нарочито који његов друг, старији, у годинама, то само да запева, и Младен би заиста био некако расположенији...

Једног јутра баба Стана се диже. Тих дана била се прочула нека гледарица из оближњег села Судерца. Причала се о њој читава чуда. Како све зна. Све погађа. Не треба ништа да јој се однесе од особе којој хоће да се гледа, до само какав конац, крај од његове одеће. И гледа у каменове које пушта у воду.

Баба Стана оде. Оде на колима. Обучена у стајаће одело, забрађена, са свећама, босиљком. Оде казујући да ће у цркву тога села. Село је близу. Одмах иза долине.

Кад је муж гледаричин виде, позна, он од изненађења, радости, побеже. Посла свога брата из оближње авлије, с којим се одскора оделио, откад му жена постала гледарица и почела нагло да се богати — да јој он отвори, и уведе кола. Баба Стана сиђе и приђе кући. За њом је носио слуга бошчу.

Пред њу изиђе чак и сама гледарица. Омања, сува, у сурој, простој одећи сељанке. Само, од сељанке разликовала се по новој шамији и по новој, целој антерији. Пресукана, понизно дочека баба-Стану. Поздрави се. Баба-Стану није изненађивало што је она познаје, то се већ зна.

Још откопчавајући колију, као да се расхлади [она рече зашто је дошла]...

— Зашто не »фираје«?

— Не фираје, од памети.

Разумела је, али се чинила невешта и већ љута.

— Како: од памети?

— Од велике памети.

— Па зар само луди су здрави?

— Не знам. Само и ти знаш: она воћка што рано сазре, рано опада.

— Ех — и даље упорно, љутито, наставља — па ја, што оволико живим, сигурно луда, пуста сам била?!

Гледарица је једнако, мучаљиво нагнута над зделом воде у којој се црнио тај »обајани« камен, одговарала:

— Не знам.

— Него... Истина је. Рано је. — И као не могући да издржи, поче чисто као сама себи да се тужи:

— Истина је. Зар ми је знао за детињство, младост, игру, весеље? Ништа му не дадох. А оно, чедо моје, да ја не бих била крива, види да ја не дам, па и само неће, само ми се је одрицало, мучило, патило!

И диже се. Пошто богато обдарила гледарицу, вратила се натраг. Ником о томе није казивала. Нико није смео да о томе зна да је она била код гледарице и она јој врачала...

Али од тада она, љута на њ што он то не не види (види она да он види, зна што она хоће с тим довођењем у службу младих жена и девојака) — већ што неће као да и он греши с њом у томе. Она је знала да је то грех, али [љутила сеј зато што он никако то неће, неће да јој помогне, да буду заједно грешни, смртни људи, већ увек он изнад свију, као што треба, као неки испосник, мученик. Зато баба Стана, љута, чисто махну све. Од тада све махну, и ону бригу и оно старање, и оно њено толико пута већ у свашта загледање. Све она то махну. Чак и кључеве од подрума, магазе, собе стајаће, и то махну. Истина, не сасвим, али већ није их онако вукла за собом, чувала. Сад се знало где су, у соби, више њене постеље, обешени о клин. И кад би јој ко, било унук, било снаја, као пре дошао и тражио да му из ћилера или подрума што да, што треба за тај дан, за јело, пиће, она би често љутито одговарала:

— Знаш где су, иди па узми!

[Баба се разболела, снаха и невеста је негују.]

— Децо моја слатка!

И упућивала је код Младена, да и она иде, љуби га, благодари, захвали:

— Иди код деше, и ногу, стопку где ступне, да му љубиш, целиваш!

Горњи бој целе ноћи био је осветљен, отворен. Целе ноћи баба била као у бунилу. Од среће, занета, једнако говорила:

— Сада могу да идем. Могу, треба да идем.

На уплашено Младеново и материно трчкарање око ње и запиткивање, једнако је као себи говорила, одговарала:

— Могу сада, могу да идем!

Као, сада, свршено је њено. Нема потребе да ту седи, чува, пази кућу, стрепи и не дâ да се пропадне, осиромаши. Сутра, заиста на изненађење Младеново, дошла у дућан. Али сва преображена. Лица мекша. Очију сасвим мирних и тако милих, готово белих, увелих, остарелих. И обучена у ново, не више заврнутих рукава. Одазвала га на страну и вадећи из пазуха завежљај, који је мирисао на земљу, на воштано платно, предала му сав тај новац о коме се причало да она у тајности држи, чува. На запрепашћење Младеново и одбијање да узме натраг, чува за себе, њему то не треба, а ако затреба, сам ће он затражити, она само одгогори:

— На, синко. Немам ја више шта да чувам. Немам ја више шта да се бринем. Немам ја ништа више. Ти имаш све. Све је твоје. Ја ништа више!

И као дужних који целог века неки дуг носи, целог живота живи и труди се да то једном скине, а дуг велики, тешки, па кад то дочека, однесе повериоцу, који је већ и сам дигао био руке од тога дуга, већ изгубио веру да ће икад моћи тај дужник то платити — он, када то однесе, плати, сам поручује част јер зна да ће поверилац не само то радо платити већ још и више, јер то као да му је поклоњено... Тако и она, чим предаде новац, одмах, а а први пут у животу, у том дућану који је већ у мислима свега знала, у сну целог живота сневала, сваку стварчицу ту знала, али тада, као неки гост који први пут долази, сама позва слугу и посла га да иде и поручи за њу из кафане ракију и кафу, што, на велико изненађење Младеново, у сласт све попи и посрка.

Онда се диже и оде. Али, Младен, смејући јој се, гледао је како иде. Све више ужурбано, погнуте главе. Полако. Обучена у ново као да је из цркве дошла, и ређа, застајкује испред сваког дућана. Разговара се. Мило јој како је сваки пита, с поштовањем устаје и дочекује. Тако, полако, свечано, као да у госте иде, отишла је кући.

И што је најважније, од тада није више она баба Стана! Диже руке од свега: од куће, момака, јела, готовљења, подрума, од свега. Могли су да раде што хоће, да готове ако хоће сваког дана најскупља јела, троше много, колико хоће масла, брашна... Она као да више није била ту. Једном дочекавши тај дан, ту срећу, видевши колико је имања, богатства, колико Младен не напредује већ се стекло, нагомилало, да се сада не може ништа више да поремети у кући, штедња или раскош у њој не може ни да помогне ни да упропасти радњу, трговину, да кућа сада може раскошно, слободно да живи, креће се као што је ред, обичај, и како је она целог живота желела — диже руке од свега, није се мешала ни у шта, није ништа гледала, мотрила. Слободна, одахнувши, обучена у ново одело, навек у чоханој колији, и повезана око врата белом новом марамицом, седела је целог дана испред куће. И то некако срећно, унесено, и замишљено, сасвим одвојено. Чисто као неки гост. Ако би, као пре, дошла која комшика да што иште па, по обичају, њој се обраћала, она је отправљала код снахе, слушкиња, слуга, тамо у кући, који су радили по њој:

— Иди тамо!

И за све тамо их је отпраћивала, одбијала од себе, не примала ништа на себе. Никакву бригу, посао. Још мање да, као пре, иде по кујни, подруму, надгледа каце масла, сира, брашна, да, као пре, чим види да се у јелу потроши више масла, меса, она, не хукће, него снуждено, забринуто иде и на подруму што јаче, пажљивије затвара катанац. Кључеви, не само од подрума већ и из сопчета, са оних ковчега, све је било остављено снахи на видик, слободну употребу. Нису је се више тицале увече ни седељке, гозбе, вечере, долазак родбине, седење, весеља. Она је, као гост, у челу седела и чекала да, што се изнесе, једе, пије.

Једино што је била као нека пажња, чему се сва предала и помно пратила, гледала, бринула се, то је био — он, Младен. Њега је од сада она само гледала, о њему мислила. Сва јој је од сада брига била да увече, пре но што он дође, она горе, горњи бој, нарочито његову собу, његову постељу, прегледа, види да ли је слушкиња све како треба наместила, удесила. Да увече, седећи испред капије и гледајући како мрак пада, по улици се све ређе чују кораци, из чаршије допире све чешће и убрзаније спуштање ћепенака, она, усред ларме што је по кући, кујни, дворишту од трчања да се заостали посао на време сврши, од светлости и пуцкарања ватре што допире из кујне, на махове, брижно, као журећи их, говори:

— Хајде! Сада ће доћи!

А то је и опомена да све: вечера, постеље, свеће, све буде спремно да, уморан дошав из чаршије, Младен, ништа не чека, ништа га не наљути.

И, увек, чекала би га. Да, чим се он појави на капији, уђе, она му се диже и стојећи га она прва дочекује и некако погнуто, понизно, што је Младену навек било непријатно. И да би то угушио, ту њену понизност изравнао, увек, долазећи, с њом се здравио:

— Како си ми, нане?

Она, од понизности није ни одговарала. Ужурбано викала би у кујну:

— Свеће!

Да изиђу са свећом, осветле му пут. Чак она сама би узимала свећу и светлећи му, иза њега, ишла би, пратила га горе, на горњи бој, куда би он, изишав из кујне у коју би ушао тек обичаја ради, тобоже матер и брата да види, да прегледа да ли је све у реду — право се онда пео на степенице и ишао горе. Баба би му светлила. Гледала га како, обасјан свећом, висок, утегнут, чисто мирише на сувоту и чистину, пење се. Његове широке чохане чакшире отмено му падају у боре, лаковане плитке ципеле нежно се црне према свећи и одударају од белих чарапа.

Горе, слушкиња би за то време, ако већ није пре упалила свеће и осветлила, док би се они пели, мимо њих отрчала и осветливши дочекала их. Младен би се разузуривао. Седао, и нудио и бабу:

— Седи, нане!

Али она, прегледавши по соби, постељу, завесе, да ли је све у реду, одбијала би:

— Нека, синко! Сешћу ја.

И слазила би доле. Не да помогне, већ колико пута да унесе забуну, пометњу.

И онда она сасвим клону, паде. И поче да бежи, склања се. Диже руке од свега. И као у инат, увређена, поче све чешће да иде од куће, да остаје код родбине по два и три дана. Па кад дође, она долази некако као кријући се, да се не примети, као да није на досади, на сметњи.

Мајка Младенова чисто се уплаши од ње. Није она, не дао бог. Ако је ма за шта пита, она одговара некако умиљато, болно:

— Ако, Сетке, ако...

И чак није хтела више за софру да седа. Навлаш је избегавала, а нарочито кад би Младен био. Поставе. Чекају. Нарочито Младен стоји, неће ни да седне за софру а камоли да једе. Зову је:

— Хајде, нане, хајде да ручамо.

— Не могу, малочас нешто окусих, па сам се заситила.

— Ама, хајде забога, седни макар.

Она једнако тамо, тобож нешто радећи, остаје, не долази. Чини се да не чује, не види њихно стајање, чекање на њу.

— Хајде, нане! — почињу понова.

— Ама, не могу, децо...

Младен изиђе. Долази до ње. Види је како сагнута, у колији, сва већ остарела, згрчена, изгубила у оном количету и једва јој се види ситно, старо лице. Стаје више [ње] и надноси јој се. Моли, а у гласу му се осећа јед, бол, прекор што је таква.

— Хајде, нане, зашто...

Она, већ не могући, одговара:

— Болна сам, синко. — И што више почне да се скупља, усамљује, да им није на сметњи.

Младен је оставља.

И тако, једног дана и умре. Сама, као увређена и кријући се.

То је било једне ноћи, пред зиму. Младен је осећао целу ноћ као неку журбу, лупање по њеној соби, често одлажење слугу по комшилуку и долажење из комшилука. Кад му је теча дошао горе, да га пробуди и да му јави, он га је већ био нашао спремна, обучена и горела му је свећа у соби.

Чим му је теча ушао и он видео оно његово бело, женско, расплакано, али због њега уозбиљено лице, Младен само рече:

— Умре!

И сиђе с њим.

Видео ју је обучену, испружену, осветљену, повезане главе, повезаних вилица. Од одела једва се видела, и једва јој се видело ситно узано лице и онај мирни, а опет и даље онај усамљени јој, као увређени да им није на сметњи, израз.

Ујутру, кад се искупи цела родбина, сав комшилук, Младен је само изишао у чаршију и, у знак смрти, кад су се сви дућани отворили, он, не слуге, већ сам спустио ћепенке, метнуо на дућан катанац и опет се вратио.

Сахранио је онако како је њој доликовало, било потребно и како је она заслуживала и требало да буде сахрањена од њега, свога унука, тада већ газда-Младена, и од свих њих које је толико година она чувала, држала, не давала да погреше, изгубе се, осиромаше, посрну. И опет се по кући разастре и зацари мирис тамјана, свећа, кандила. Опет почеше да се црне шамије матере му и осталих жена, опет слуге, слушкиње узеше онај свечан, миран и засићен услед јела и пића, од готовљења и изношења за душу, изглед.

Младен је то волео. Чисто му је годила та кућна тишина, укоченост. Оно вечито проветравање бабиног сопчета, оне испред куће на ужету поређане испарене и вреле њене хаљине, постеља, јоргани и душек у којима је умрла.

А тада је била баш и јесен. Јесен увелико, прежутела, обрана, и одавна покривена жутим опалим лишћем; нагурано и отерано свако у своју рупу, између бразда, уза зидове, испод камена, греда, све се то слегло и чека да дође зима и покрије, заледи и уништи сасвим. Под ногама осећало се како је већ и земља тврда, суха, крта.

Младену је то било угодно. Угодан му је био и корак. Осећао је угодност од те оштрине, зиме која се наговештавала, мрзнула и с дана на дан све било чистије, оштрије.

Послови су били у највећем јеку.

То је био као неки излаз за све њих. Смрт бабина чисто као да олакша и целој кући скину неки, не терет, него нешто старо а при том тешко.

Нарочито је то било за мајку Младенову. Свесрдно ју је оплакивала, плакала за њом, одлазила на гроб, не пропуштала ниједан празник, ниједну суботу а да јој не оде и увек понесе понуде да раздаје. Парастоси, четрдесетодневице правиле се код куће, читаве се вечере, гозбе приређивале у покој душе јој. Она, мати му, свесрдно давала, не жалила ни јела, пића, готвења, али, као што рекох, поред свег њеног свесрдног плача, туге за бабом, својом наном, свекрвом, ипак код ње, и у липу и у погледу, осећала се сад нека већа слобода, одрешеност, лакоћа. Да ли што је сада, после свекрве, она прва, она постала господар, или, истина и сада је као и пре радила, онолико кувала, онолико трошила, али сада као без трепета, не бојећи се да ће, ако погреши, мада никад није грешила, бити грђена, прекорена. Сада нема од кога за то да стрепи, била је сама господар, слободна.

Младен је то увидео, знао да је то узрок. Још је увидео то по томе што сада и она, мати, и жене из комшилука, па и тетке му, стрине, некако су чешће и слободније долазиле, посећивале се. И увек их је код њих било. Или су радиле или разговарале. Колико их је пута Младен затицао: доле, у соби, у кујни, раскомоћене, у разговору, ћеретању, и то некако слободно, мило. Младен би их остављао. Само, да не би јаче у очи пало то њихово, целе куће, ослобођење, радост због нестанка бабе, он се као и пре држао одвојено. Ретко се међ њима задржавао.

Колико пута увече, кад дође кући, види да су још ту. Кроз осветљене прозоре виде се окачене њихне колије, стајаће антерије. Кад уђе, њега запахне мирис њихних женских одела, шалвара, минтана. Све устану. Мати му, срећна, излази преда њ и вели:

— Ето, синко, заразговарале се па... — као да му се извини.

— Ако, ако — одобрава јој он. И не седа. Пошто се, стојећи, са сваком здрави, распита, одлази горе, на горњи бој, остављајући их саме да и даље седе, разговарају се докле год хоће. Чак до црног мрака, када их или који од слугу им са фењером или који од њихових мужева дође и одведу кући.

Знао је Младен да је зато, због нестанка бабина, њеног господарства, мати му сад тако весела, срећна, и није се љутио. Знао је да тако мора да буде; само, гледао је да то сувише не буде, не упадне у очи и тиме као грех постане.

Али, мада је то био узрок њеном и целе куће и родбине весељу, слободи, ипак изненади га друго нешто. А то је што, после по и више године, од неког доба почели понеки пут, као у разговору, да наговештавају о његовој женидби. Он испрва није на то обраћао пажње. Као и увек, с подсмехом одбијао је равнодушно. Али, сада почели отворено, слободно да му помињу. Пре су прво код бабе а њему само кришом. Сада, чак и формално су долазили, нудили: »Пратио ме тај и тај, ту и ту девојку, ако хоћеш, одмах, толико и толико носи«. И после сваког доласка наводаџија к њему у дућан, приликом његова доласка кући материно неко радознало, устрашено гледање у њ, испитивање. Младен то није примећивао.

У том шиљању наводаџија, нуђењу девојака, поред матере, била је нарочито и Јованка. Она је више на томе него мати му радила. Ко зна због чега. Више као из ината, као пакости, јада, да га види ожењена, да види какав ће, као младожења, стидљив, срећан изгледати. О да, ах да! Можда, сигурно зато да, кад загрли жену, разочара се, онда се сети, осети сву разлику, лепоту њених прсију, њена лица, уста, очију које није хтео. Можда је зато Јованка, поред матере му и целе родбине, највише на том радила, изналазила све лепше за лепшом партијом, целог дана с матером говорила, удешавала, налазила наводаџије, док напослетку Младен не увиде и не сети се. Сети се да зато, због тих гласова о женидби, силних наводаџија, већ и момци у дућану и остали по чаршији друкчије, некако слободније га гледају, разговарају се с њиме. Сети се да је сада због тога та навала, што су до сада мислили да он због бабе, због њене строгости, не сме да се жени, па, пошто је сада нема, сада може, сме. У томе, и зато је ваљда и била онолика материна веселост, радост, што се надала, сигурна била да, нестанком бабе, неће имати више он чега да се боји, да се не жени...

И кад Младен то виде, једне вечери, љут, прек, дозва матер к себи горе:

— Што сте побеснеле? — пресече је не дав јој честито ни да стане.

— Што, синко?

— То! Сто пута, не једанпут, рекао сам о тој женидби. И нећу да чујем да ми се спомене, а камоли да ми још ко дође и пита ме за то.

— Не знам ја, синко, ништа! — муцала је и дрхтала.

— Сад знаш и иди!

Како је она отишла, и сишла, ко зна, само после по часа, одоздо дотрча уплашен и усплахирен брат му:

— Бато, нани позлило!

— Шта јој је?

И не хте да сиђе, ни да види. Само чуо како она из куће излете. За њом брат му са свећом, да она где у мраку не натрапа, спотакне се. Она је била чисто луда, без свести. Ишла је, обилазила је око куће, као да би хтела да побегне. Око ње уплашено оптрчавао је брат му и, преплашен, плачно је звао да се освести, прибере.

— Остави ме, бре!... — плакала је она и даље лудо, бесвесно, са рукама под пазухама ишла и нарицала, плакала:

— Куку, куку, сине! Куку, чедо! Куку, мртво дете моје! Шта мајка дочека!

Младен горе са подбоченом главом, са испруженом згрченом руком, слушао је, гутао јед, љутњу. Није смео доле к њима да сиђе јер, бојао се, заборавиће се и чисто би је тукао, толико му она дође тешка, мрска са тим њеним нарицањем, кукњавом. Ко се надао да ће се она толико заборавити, што ће он бити »сув«, без жене, без порода.

А она никако да се утеши. Неколико дана трајало је. Дању и којекако. Смирила би се, заборавила у послу. Али ноћу, кад све легне, поспи, Младен би горе чуо одоздо како кроз таванице из собе њихне допире плач, јецање, уздаси, и то такви дубоки, жалосни уздаси, да би Младену постеља испод њега задрхтала... Знао је како она сад, не смејући због њега овамо горе, да је не би чуо, грца, плаче, тресе се и увија јорганом, да се не би чуло.

То је било сваке ноћи, све горе, све теже, док једне ноћи Младен, осећајући како ће пући од јада, слушајући како она, мислећи да они већ спавају, предала се и на сав глас кука, јеца, не диже се, сиђе и оде до ње. Затече је повезане главе, уплакану, сву мокру од суза, плача. Приђе јој и наже се. Никад дотле није се осетила толика љутња у гласу му. Чисто се тресао над њом:

— Шта плачеш?

Она, купајући се у сузама, окрену главу од њега:

— Ох, бре, синко!

— Што ме живога оплакујеш? — И настави с горчином: — Чуј! Ако не престанеш, сутра одох и никад више нећеш ме чути...

— Не, чедо!... — поче она пренеражена.

Он оде.

и никад више она не [заплака]. Али, као пресечена тиме, њено лице као да остаре, омекша. Подваљак јој се збрчка, и њене меке, топле материнске пазухе, прса, као да усахнуше, изгубише се. Корак, кретање постаде јој спорије, учмалије. Свакад са завученим рукама у појас, под груди, видела би се како иде, надгледа, ради, спрема. А од Младена чисто је стрепела. Сасвим га, од страха, остави, напусти. Дрхтала је пред њим. Пред долазак му из дућана, на ручак или вечеру, она би се уплашила, ужурбала. Почела би да завирује, час у кујну, час горе, у његову собу; да жури слушкиње, слуге, да раде, сврше што треба да, кад он дође, не примети што, не намргоди се. И кад би дошао, дочекивала би га понизно, страхом седела испред њега док би ручао или вечеравао, надгледала да му се све донесе, ништа не заборави. И све ту испред њега била, док год се он не би повукао и отишао. И опет отпоче живот по кући као пре, као што је требало...