Gazda Mladen/VI

Majka mu, kao uvek, uplašena njime, unapred, čisto neprijateljski, zaklanjajući mlađeg sina, znala je da Mladen neće [pristati na njegovu ženidbu]. Instinktivno je osećala da će, kao što je sebe žrtvovao, osudio, to isto ne tražiti, već zapovedati, i od mlađeg brata. Ili, ako to baš neće, a ono još manje da će pristati na Jovankinu zaovu, Jelenu. Ne što nije za njegova brata, već što je njena zaova. A majka, kad je već on bio samoglav, tvrd, i ne uzeo nju koju je voleo, neće moći više gledati da i drugi joj sin, mlađi brat mu, kao on, bude tužan, nesrećan, da uzme neku koja mu nije u volji.

I majka, ne kazujući nikome, dozva nju, Jovanku i, čisto pred njom optužujući ga i izdajući, tužeći se na nj, plačući, reče joj da ona sama, nasamo, u četiri oka, kaže mu, traži, da dopusti, upravo on i isprosi njenu zaovu za svoga brata.

I Mladen je to znao. Zato ga nije ni iznenadilo kad jednog praznika dođe ona, posede i, kad baba beše izišla poslom, majka se navlaš zadržala u kujni kuvajući joj kafu, ona, iznenada, čisto unoseći se u nj, što je Mladena od tog njenog otvorenog, jasnog pogleda, čisto preseklo, rekla mu:

— Brat-Mladene, ne staj na put! — A već se po njenom glasu, licu, videlo da se setila svega [njihovog].

On se činio nevešt. Uneseno, mirno, zavijeno, odgovori joj:

— Snaške, kome ja na put stajem?

Ona, nadajući se toj njegovoj mirnoći, kao da se nije dala da zbuni, već nastavila, čisto oporo:

— Nemoj tako! S nama što je bilo, bilo. Ja opet, hvala bogu! Ali ti... Vidiš sebe... Naše već je bilo. Nego nemoj na ovu decu... Ne staj im na put sreći!...

To je mogla. Više nije mogla da mu kaže. Grlo, usne bile su joj suve, stisnute kao od već navrelih suza.

On, znajući sve to, [hoće] da izbegne dalje pričanje i traženje, da plačući ište od njega da on za brata uzme njenu zaovu. I to zato što je uverena, sigurna, zato što su joj se deca ispovedila kako se vole. Sve to da bi izbegao, a naročito njeno [gledanje] i ono sad mirno, s bledim licem, ali još onako starim, izrazitim crnim već malaksalim očima, diže se. Polazeći kao da će u dućan i uzimajući brojanice, navlačeći kondure, reče joj:

— Kaži svekru, mužu, u nedelju dolazim da je pijem.

I brzo, odmah iziđe, da mu se ne bi zahvaljivala. I, kao uvek, visoko, polagano, mirno uputi se ulicom, čaršijom, dućanu, a zna sad, kad je izišao, zna šta će biti. Majka, sa strahom čekajući taj njihov razgovor, sad, posle njega, ulazi u sobu kod nje preplašena pa, kad vidi nju gde se, usled njegova povoljna odgovora i iznenadna odlaska mu, ona kao skamenila a samo joj oči radosne, podbradak joj se smeje, majka tad pita je:

— Šta je, prijo?

— U nedelju pijenje — odgovara joj, a ova ne može da se uzdrži od bola, radosti, izlete iz sobe. Zove babu. Baba, kao uvek, mirna, stroga, ulazi.

— E srećno, prijo!... — veli joj i ljube se. Majka ne može [da se uzdrži]. Kao da je sve svršeno, kao što je zaista i bilo sve odavna, u potaji svršeno, poznato, samo se eto njegov pristanak, volja čekala, odmah se razleteše po kućama. Čas idu kod nje, čas se ovamo vraćaju. Jedino baba ostaje mirna, pribrana, čineći se svemu nevešta i puštajući da joj snaha, mati, pliva u sreći, zadovoljstvu, da one dve, kao neke druge, sestre, ne prestaju da odlaze, dolaze, dogovaraju se, spremaju.

Mada nije bila veridba javno objavljena, ipak njih dve krišom već sve žene iz komšiluka [počele] da časte, dočekuju u čast te ženidbe. A naročito njih dve da se, kao podetinjale, šale sa mladom i mladoženjom.

Jovanka, kao da se ona udaje, ali nekako čudno, kao presečena u polovini, sa malo nabreklim prsima i vrelim licem, uvek kad dođe kod njih pa vidi i njega, brata Mladenova, budućeg zeta, počne njoj da se tuži:

— More, prijo, kaži onom tvome neka manje prolazi pored kapije, neka manje ovamo gleda. Ova moja ništa ne može. Vidi ga pa odmah glavu izgubi. Ide, radi, a ništa ne vidi. Toliki darovi, vezovi, stoje, a ona samo se smeje, trči i peva kao luda.

Tako i ona. Sina, ako zatekne njih dve, još sa kapije, srećna, podetinjala, počne da dira:

— A bre, mladoženjo, pa kamo materi što da pošlješ? A kamo i snaški? Eto, prija mi priča: hoće da umre od gladi. Ništa joj ne šilješ, ništa ne daješ...

I krišom, tobož mladoženja da šilje, mladi za sve to vreme jednako se slali bureci, alva i šećer. Uveče, od večere, od svakog malo boljeg jela, odvajala je u sahane, i ispod bošče krijući, sama nosila kod prije, da joj snaja ima što da jede, okusi. Kao što je, opet, bilo i obratno.

Na sve to baba jednako se držala odvojeno, povučeno. Sve je to pripisivala i smejala se njihovim ludostima. Koliko puta snaha joj, mati, buduća svekrva, od radosti zaboravi se toliko da tamo kod njih, kod snahe, gotovo ceo dan ostane. A sve nadgledajući i učeći je kako će kome od rodbine i kakav dar da spremi i dariva ih prilikom proševine, ispita. Ovamo na kuću, kujnu, i još više na večeru, gotovo zaboravi. I onda sama baba, samo da Mladen ne bi to video, ne ostao bez večere, ona pristavi i nadgleda kuvanje, dok ova, pozno u noć, kad već mora da dolazi i setivši se šta je učinila, kao neki krivac, sva zaduvana, preplašena na grdnje od babe, a naročito od straha da Mladen nije dolazio, ne video je kod kuće, jer posle na oči ne bi smela da mu iziđe, krišom, i videvši u kujni babu kako ona mesto nje gotovi, skamenjena, ne smejući da uđe, stane na prag. Baba bi je dočekivala:

— Luda li si, sinko?

Ona, iznenađena tom njenom dobrotom, čisto poleti i pada joj u krilo, briznuv u plač.

— Nane, mori, slatka! Što ću, nane? Sve moje drugačke eto već unuke imaju. A ja šta ću? Kad ne od prvoga sina, a ono od ovoga da vidim snahu, odmenu.

Baba, zadržavajući je u krilu i pazeći da ovamo lonac, jelo, ne obori, blago tešila bi je:

— Ako, ako. Nama (i sebe i Mladena je tu podrazumevala) nije krivo. Nego samo, nemoj toliko. I druge majke žene, i druge matere dobivaju snahu...

Ona, srećna što je svekrva ne grdi, ne psuje, čak eto i mazi je, sve grca, plače od sreće, radosti. Zatim diže se i, kao luda, da nadoknadi sve što je do tada izgubila, radi, rasprema, ne da babi ništa da podigne, ništa takne, ništa joj pomogne.

— Ja ću, ja, nane. Nemoj ti!

Baba, smejući joj se, dirala bi je:

— Pa hoćeš li tako i snaha kad ti dođe? Hoćeš tako i snahu da dvoriš, služiš?

— Hoću, hoću. Sve ću ja da ih služim, da dvorim. Hoću, nane. Oh, kamo da mi se on ženi, od njega snahu da imam, od njega, mesto od ovoga, pa majka, gde stupnu, nogu da im celivam. Oh, slatko moje čedo, kamo od njega majka snahu da dobije!

I rastužujući se za njim, Mladenom, što mesto mlađeg brata on se ne ženi, od njega snahu da dobije, kao oplakujući ga, počela bi da jeca, plače.

Baba, dirnuta i sama za Mladenom što tako, mesto da se on ženi, a ono ženi brata, ostavljala bi je i odlazila gore u odaje. I u nedelju, uveče, posle večere, on sa još tri najviđenija trgovca dođe. Pili su i prosili njenu zaovu za njegovog brata. Njen svekar, izvan sebe od radosti što mu kći u takvu kuću odlazi, što mu kao on i ona tri trgovca došli, učinili čast, da njega, Mladena, nije bilo onako mirnog, ozbiljnog, ko zna od veselja šta bi učinio. Ali, usled njega, sve je, i pijenje, prstenovanje, sedenje, sviranje svirača, ispijanje zdravica, ljubljenje s novim prijateljima, sve je bilo kao što treba. I, kad je trebalo, on se digao, sa njima, novim prijateljima, sviračima, došao kući. Tu ih, po njegovoj naredbi, dočekala sofra, sve što treba. Bilo je opet zdravica, pesme, svirke, darivanje, ljubljenje. A najviše u kujni, krijući se, grlile su se i ljubile majka mu i ona. Ona, što je udajom zaove postajala kao svekrva, dobivala prava, bez bojazni za ljubomoru muža, da ovamo, kod njega, prije, dolazi, a majka, što bar mlađi joj sin, dete, usrećava se, te ona, kad od njega, Mladena, starijeg sina ne dočeka snahu, bar ono od mlađeg...

Mladen je sve video, osećao, znao.

Kao niko do tada, više nego otac, tako je on proševinu, svadbu svome bratu učinio. Darovi bili su prvi. Nevesti čitava niza od dubli. A već spremanje jela, pića, večera. I, kad uveče, u subotu, uoči svadbe, pošto dočeka sve pozvane, prve domaćine iz maale, varoši, pošto ih, izljubivši se s njima, uvede, posadi za bogatu sofru, naredi dvojim sviračima, aščikama, slugama da ništa ne žale, već samo što više i kao što treba goste ugoste, kad on, mesto oca im, svekra, pored babe, u čelo, s desne strane, sede, i kad najstariji, hadži Rista, diže se i nazdravi njemu, domaćinu, svome komšiji, gazda-Mladenu... on, prvi put tada, pusti suzu... Umalo što se ne zaplaka...

[Na svadbi peva se:]

. . . . . . prvo milovanje,

Milovanje, slatko uzdisanje.

Ej, ne uzdiši, ne veži sevdaha,

Ej, od sevdaha goreg jada nema!

Mladen se diže. Sa stisnutim ustima, ukočenim, namrgođenim očima, miran, pribran, poče da se prašta.

Kum, radostan, sav u veselju, čisto plačno molio ga je:

— Sedi, kume, sedi... samo još malo! Sedi, molim ti se.

I njemu, njegovim molbama, pridružiše se svi. I njena stara, gotovo slepa mati. Sve žene skočiše. Mladen je osećao kako su svi pogledi na njega uprti. Radoznali, željni, molećivi da ostane, ne prekida, ne narušava...

[Ipak iziđe. Čuje izdaleka pesmu:]

Zar ti ne znaš šta je milovanje,

Milovanje, slatko uzdisanje?

— Uzdisanje znam, ali ne milovanje. I nikad ga neću da znam, da osetim, nikad. Star sam...

I zaista, tada se oseti toliko star, suv, bolan, ispečen od bola, da nehotice grčevito podiže ruku, uhvati se njome za usta, vilice, kao da spreči da mu to ne drhti, trese se. I tako, držeći se za bradu, ispunjen tugom, setom, produži da se od kuće do suprotnog zida šeta, ide, da sluša kako iz suprotne [nove] kuće, preko ulice, razleže se pesma, veselje, burni klici i čak puške. Jer sada njega nema. Nema od koga da se stide, ustručavaju. Mogu sada bez njega da se vesele do mile volje, veselo, srećno...

[Jedina Mladenova pesma:]

San me mori, san me lomi.

Zaspati ne mogu...

Dalje, mada je znao celu pesmu, nije je svršavao. To mu se samo dopalo. U tom početku, naročito u: »...san me mori, san me lomi«, on je nalazio pesmu, nalazio sebe, svoju nesanicu, svoj bol. I za to se znalo. Znalo se da, ako dođe na slavu, svadbu i, ako se hoće da on i dalje ostane, da se, ne on koliko njegovi, provedu, vesele, jer kad bi on išao, morali bi i oni, te da bi se zadržao, raspoložio, ostao duže nego što mu je običaj, trebalo je samo neko, naročito koji njegov drug, stariji, u godinama, to samo da zapeva, i Mladen bi zaista bio nekako raspoloženiji...

Jednog jutra baba Stana se diže. Tih dana bila se pročula neka gledarica iz obližnjeg sela Suderca. Pričala se o njoj čitava čuda. Kako sve zna. Sve pogađa. Ne treba ništa da joj se odnese od osobe kojoj hoće da se gleda, do samo kakav konac, kraj od njegove odeće. I gleda u kamenove koje pušta u vodu.

Baba Stana ode. Ode na kolima. Obučena u stajaće odelo, zabrađena, sa svećama, bosiljkom. Ode kazujući da će u crkvu toga sela. Selo je blizu. Odmah iza doline.

Kad je muž gledaričin vide, pozna, on od iznenađenja, radosti, pobeže. Posla svoga brata iz obližnje avlije, s kojim se odskora odelio, otkad mu žena postala gledarica i počela naglo da se bogati — da joj on otvori, i uvede kola. Baba Stana siđe i priđe kući. Za njom je nosio sluga bošču.

Pred nju iziđe čak i sama gledarica. Omanja, suva, u suroj, prostoj odeći seljanke. Samo, od seljanke razlikovala se po novoj šamiji i po novoj, celoj anteriji. Presukana, ponizno dočeka baba-Stanu. Pozdravi se. Baba-Stanu nije iznenađivalo što je ona poznaje, to se već zna.

Još otkopčavajući koliju, kao da se rashladi [ona reče zašto je došla]...

— Zašto ne »firaje«?

— Ne firaje, od pameti.

Razumela je, ali se činila nevešta i već ljuta.

— Kako: od pameti?

— Od velike pameti.

— Pa zar samo ludi su zdravi?

— Ne znam. Samo i ti znaš: ona voćka što rano sazre, rano opada.

— Eh — i dalje uporno, ljutito, nastavlja — pa ja, što ovoliko živim, sigurno luda, pusta sam bila?!

Gledarica je jednako, mučaljivo nagnuta nad zdelom vode u kojoj se crnio taj »obajani« kamen, odgovarala:

— Ne znam.

— Nego... Istina je. Rano je. — I kao ne mogući da izdrži, poče čisto kao sama sebi da se tuži:

— Istina je. Zar mi je znao za detinjstvo, mladost, igru, veselje? Ništa mu ne dadoh. A ono, čedo moje, da ja ne bih bila kriva, vidi da ja ne dam, pa i samo neće, samo mi se je odricalo, mučilo, patilo!

I diže se. Pošto bogato obdarila gledaricu, vratila se natrag. Nikom o tome nije kazivala. Niko nije smeo da o tome zna da je ona bila kod gledarice i ona joj vračala...

Ali od tada ona, ljuta na nj što on to ne ne vidi (vidi ona da on vidi, zna što ona hoće s tim dovođenjem u službu mladih žena i devojaka) — već što neće kao da i on greši s njom u tome. Ona je znala da je to greh, ali [ljutila sej zato što on nikako to neće, neće da joj pomogne, da budu zajedno grešni, smrtni ljudi, već uvek on iznad sviju, kao što treba, kao neki isposnik, mučenik. Zato baba Stana, ljuta, čisto mahnu sve. Od tada sve mahnu, i onu brigu i ono staranje, i ono njeno toliko puta već u svašta zagledanje. Sve ona to mahnu. Čak i ključeve od podruma, magaze, sobe stajaće, i to mahnu. Istina, ne sasvim, ali već nije ih onako vukla za sobom, čuvala. Sad se znalo gde su, u sobi, više njene postelje, obešeni o klin. I kad bi joj ko, bilo unuk, bilo snaja, kao pre došao i tražio da mu iz ćilera ili podruma što da, što treba za taj dan, za jelo, piće, ona bi često ljutito odgovarala:

— Znaš gde su, idi pa uzmi!

[Baba se razbolela, snaha i nevesta je neguju.]

— Deco moja slatka!

I upućivala je kod Mladena, da i ona ide, ljubi ga, blagodari, zahvali:

— Idi kod deše, i nogu, stopku gde stupne, da mu ljubiš, celivaš!

Gornji boj cele noći bio je osvetljen, otvoren. Cele noći baba bila kao u bunilu. Od sreće, zaneta, jednako govorila:

— Sada mogu da idem. Mogu, treba da idem.

Na uplašeno Mladenovo i materino trčkaranje oko nje i zapitkivanje, jednako je kao sebi govorila, odgovarala:

— Mogu sada, mogu da idem!

Kao, sada, svršeno je njeno. Nema potrebe da tu sedi, čuva, pazi kuću, strepi i ne dâ da se propadne, osiromaši. Sutra, zaista na iznenađenje Mladenovo, došla u dućan. Ali sva preobražena. Lica mekša. Očiju sasvim mirnih i tako milih, gotovo belih, uvelih, ostarelih. I obučena u novo, ne više zavrnutih rukava. Odazvala ga na stranu i vadeći iz pazuha zavežljaj, koji je mirisao na zemlju, na voštano platno, predala mu sav taj novac o kome se pričalo da ona u tajnosti drži, čuva. Na zaprepašćenje Mladenovo i odbijanje da uzme natrag, čuva za sebe, njemu to ne treba, a ako zatreba, sam će on zatražiti, ona samo odgogori:

— Na, sinko. Nemam ja više šta da čuvam. Nemam ja više šta da se brinem. Nemam ja ništa više. Ti imaš sve. Sve je tvoje. Ja ništa više!

I kao dužnih koji celog veka neki dug nosi, celog života živi i trudi se da to jednom skine, a dug veliki, teški, pa kad to dočeka, odnese poveriocu, koji je već i sam digao bio ruke od toga duga, već izgubio veru da će ikad moći taj dužnik to platiti — on, kada to odnese, plati, sam poručuje čast jer zna da će poverilac ne samo to rado platiti već još i više, jer to kao da mu je poklonjeno... Tako i ona, čim predade novac, odmah, a a prvi put u životu, u tom dućanu koji je već u mislima svega znala, u snu celog života snevala, svaku stvarčicu tu znala, ali tada, kao neki gost koji prvi put dolazi, sama pozva slugu i posla ga da ide i poruči za nju iz kafane rakiju i kafu, što, na veliko iznenađenje Mladenovo, u slast sve popi i posrka.

Onda se diže i ode. Ali, Mladen, smejući joj se, gledao je kako ide. Sve više užurbano, pognute glave. Polako. Obučena u novo kao da je iz crkve došla, i ređa, zastajkuje ispred svakog dućana. Razgovara se. Milo joj kako je svaki pita, s poštovanjem ustaje i dočekuje. Tako, polako, svečano, kao da u goste ide, otišla je kući.

I što je najvažnije, od tada nije više ona baba Stana! Diže ruke od svega: od kuće, momaka, jela, gotovljenja, podruma, od svega. Mogli su da rade što hoće, da gotove ako hoće svakog dana najskuplja jela, troše mnogo, koliko hoće masla, brašna... Ona kao da više nije bila tu. Jednom dočekavši taj dan, tu sreću, videvši koliko je imanja, bogatstva, koliko Mladen ne napreduje već se steklo, nagomilalo, da se sada ne može ništa više da poremeti u kući, štednja ili raskoš u njoj ne može ni da pomogne ni da upropasti radnju, trgovinu, da kuća sada može raskošno, slobodno da živi, kreće se kao što je red, običaj, i kako je ona celog života želela — diže ruke od svega, nije se mešala ni u šta, nije ništa gledala, motrila. Slobodna, odahnuvši, obučena u novo odelo, navek u čohanoj koliji, i povezana oko vrata belom novom maramicom, sedela je celog dana ispred kuće. I to nekako srećno, uneseno, i zamišljeno, sasvim odvojeno. Čisto kao neki gost. Ako bi, kao pre, došla koja komšika da što ište pa, po običaju, njoj se obraćala, ona je otpravljala kod snahe, sluškinja, sluga, tamo u kući, koji su radili po njoj:

— Idi tamo!

I za sve tamo ih je otpraćivala, odbijala od sebe, ne primala ništa na sebe. Nikakvu brigu, posao. Još manje da, kao pre, ide po kujni, podrumu, nadgleda kace masla, sira, brašna, da, kao pre, čim vidi da se u jelu potroši više masla, mesa, ona, ne hukće, nego snuždeno, zabrinuto ide i na podrumu što jače, pažljivije zatvara katanac. Ključevi, ne samo od podruma već i iz sopčeta, sa onih kovčega, sve je bilo ostavljeno snahi na vidik, slobodnu upotrebu. Nisu je se više ticale uveče ni sedeljke, gozbe, večere, dolazak rodbine, sedenje, veselja. Ona je, kao gost, u čelu sedela i čekala da, što se iznese, jede, pije.

Jedino što je bila kao neka pažnja, čemu se sva predala i pomno pratila, gledala, brinula se, to je bio — on, Mladen. Njega je od sada ona samo gledala, o njemu mislila. Sva joj je od sada briga bila da uveče, pre no što on dođe, ona gore, gornji boj, naročito njegovu sobu, njegovu postelju, pregleda, vidi da li je sluškinja sve kako treba namestila, udesila. Da uveče, sedeći ispred kapije i gledajući kako mrak pada, po ulici se sve ređe čuju koraci, iz čaršije dopire sve češće i ubrzanije spuštanje ćepenaka, ona, usred larme što je po kući, kujni, dvorištu od trčanja da se zaostali posao na vreme svrši, od svetlosti i puckaranja vatre što dopire iz kujne, na mahove, brižno, kao žureći ih, govori:

— Hajde! Sada će doći!

A to je i opomena da sve: večera, postelje, sveće, sve bude spremno da, umoran došav iz čaršije, Mladen, ništa ne čeka, ništa ga ne naljuti.

I, uvek, čekala bi ga. Da, čim se on pojavi na kapiji, uđe, ona mu se diže i stojeći ga ona prva dočekuje i nekako pognuto, ponizno, što je Mladenu navek bilo neprijatno. I da bi to ugušio, tu njenu poniznost izravnao, uvek, dolazeći, s njom se zdravio:

— Kako si mi, nane?

Ona, od poniznosti nije ni odgovarala. Užurbano vikala bi u kujnu:

— Sveće!

Da iziđu sa svećom, osvetle mu put. Čak ona sama bi uzimala sveću i svetleći mu, iza njega, išla bi, pratila ga gore, na gornji boj, kuda bi on, izišav iz kujne u koju bi ušao tek običaja radi, tobože mater i brata da vidi, da pregleda da li je sve u redu — pravo se onda peo na stepenice i išao gore. Baba bi mu svetlila. Gledala ga kako, obasjan svećom, visok, utegnut, čisto miriše na suvotu i čistinu, penje se. Njegove široke čohane čakšire otmeno mu padaju u bore, lakovane plitke cipele nežno se crne prema sveći i odudaraju od belih čarapa.

Gore, sluškinja bi za to vreme, ako već nije pre upalila sveće i osvetlila, dok bi se oni peli, mimo njih otrčala i osvetlivši dočekala ih. Mladen bi se razuzurivao. Sedao, i nudio i babu:

— Sedi, nane!

Ali ona, pregledavši po sobi, postelju, zavese, da li je sve u redu, odbijala bi:

— Neka, sinko! Sešću ja.

I slazila bi dole. Ne da pomogne, već koliko puta da unese zabunu, pometnju.

I onda ona sasvim klonu, pade. I poče da beži, sklanja se. Diže ruke od svega. I kao u inat, uvređena, poče sve češće da ide od kuće, da ostaje kod rodbine po dva i tri dana. Pa kad dođe, ona dolazi nekako kao krijući se, da se ne primeti, kao da nije na dosadi, na smetnji.

Majka Mladenova čisto se uplaši od nje. Nije ona, ne dao bog. Ako je ma za šta pita, ona odgovara nekako umiljato, bolno:

— Ako, Setke, ako...

I čak nije htela više za sofru da seda. Navlaš je izbegavala, a naročito kad bi Mladen bio. Postave. Čekaju. Naročito Mladen stoji, neće ni da sedne za sofru a kamoli da jede. Zovu je:

— Hajde, nane, hajde da ručamo.

— Ne mogu, maločas nešto okusih, pa sam se zasitila.

— Ama, hajde zaboga, sedni makar.

Ona jednako tamo, tobož nešto radeći, ostaje, ne dolazi. Čini se da ne čuje, ne vidi njihno stajanje, čekanje na nju.

— Hajde, nane! — počinju ponova.

— Ama, ne mogu, deco...

Mladen iziđe. Dolazi do nje. Vidi je kako sagnuta, u koliji, sva već ostarela, zgrčena, izgubila u onom količetu i jedva joj se vidi sitno, staro lice. Staje više [nje] i nadnosi joj se. Moli, a u glasu mu se oseća jed, bol, prekor što je takva.

— Hajde, nane, zašto...

Ona, već ne mogući, odgovara:

— Bolna sam, sinko. — I što više počne da se skuplja, usamljuje, da im nije na smetnji.

Mladen je ostavlja.

I tako, jednog dana i umre. Sama, kao uvređena i krijući se.

To je bilo jedne noći, pred zimu. Mladen je osećao celu noć kao neku žurbu, lupanje po njenoj sobi, često odlaženje slugu po komšiluku i dolaženje iz komšiluka. Kad mu je teča došao gore, da ga probudi i da mu javi, on ga je već bio našao spremna, obučena i gorela mu je sveća u sobi.

Čim mu je teča ušao i on video ono njegovo belo, žensko, rasplakano, ali zbog njega uozbiljeno lice, Mladen samo reče:

— Umre!

I siđe s njim.

Video ju je obučenu, ispruženu, osvetljenu, povezane glave, povezanih vilica. Od odela jedva se videla, i jedva joj se videlo sitno uzano lice i onaj mirni, a opet i dalje onaj usamljeni joj, kao uvređeni da im nije na smetnji, izraz.

Ujutru, kad se iskupi cela rodbina, sav komšiluk, Mladen je samo izišao u čaršiju i, u znak smrti, kad su se svi dućani otvorili, on, ne sluge, već sam spustio ćepenke, metnuo na dućan katanac i opet se vratio.

Sahranio je onako kako je njoj dolikovalo, bilo potrebno i kako je ona zasluživala i trebalo da bude sahranjena od njega, svoga unuka, tada već gazda-Mladena, i od svih njih koje je toliko godina ona čuvala, držala, ne davala da pogreše, izgube se, osiromaše, posrnu. I opet se po kući razastre i zacari miris tamjana, sveća, kandila. Opet počeše da se crne šamije matere mu i ostalih žena, opet sluge, sluškinje uzeše onaj svečan, miran i zasićen usled jela i pića, od gotovljenja i iznošenja za dušu, izgled.

Mladen je to voleo. Čisto mu je godila ta kućna tišina, ukočenost. Ono večito provetravanje babinog sopčeta, one ispred kuće na užetu poređane isparene i vrele njene haljine, postelja, jorgani i dušek u kojima je umrla.

A tada je bila baš i jesen. Jesen uveliko, prežutela, obrana, i odavna pokrivena žutim opalim lišćem; nagurano i oterano svako u svoju rupu, između brazda, uza zidove, ispod kamena, greda, sve se to sleglo i čeka da dođe zima i pokrije, zaledi i uništi sasvim. Pod nogama osećalo se kako je već i zemlja tvrda, suha, krta.

Mladenu je to bilo ugodno. Ugodan mu je bio i korak. Osećao je ugodnost od te oštrine, zime koja se nagoveštavala, mrznula i s dana na dan sve bilo čistije, oštrije.

Poslovi su bili u najvećem jeku.

To je bio kao neki izlaz za sve njih. Smrt babina čisto kao da olakša i celoj kući skinu neki, ne teret, nego nešto staro a pri tom teško.

Naročito je to bilo za majku Mladenovu. Svesrdno ju je oplakivala, plakala za njom, odlazila na grob, ne propuštala nijedan praznik, nijednu subotu a da joj ne ode i uvek ponese ponude da razdaje. Parastosi, četrdesetodnevice pravile se kod kuće, čitave se večere, gozbe priređivale u pokoj duše joj. Ona, mati mu, svesrdno davala, ne žalila ni jela, pića, gotvenja, ali, kao što rekoh, pored sveg njenog svesrdnog plača, tuge za babom, svojom nanom, svekrvom, ipak kod nje, i u lipu i u pogledu, osećala se sad neka veća sloboda, odrešenost, lakoća. Da li što je sada, posle svekrve, ona prva, ona postala gospodar, ili, istina i sada je kao i pre radila, onoliko kuvala, onoliko trošila, ali sada kao bez trepeta, ne bojeći se da će, ako pogreši, mada nikad nije grešila, biti grđena, prekorena. Sada nema od koga za to da strepi, bila je sama gospodar, slobodna.

Mladen je to uvideo, znao da je to uzrok. Još je uvideo to po tome što sada i ona, mati, i žene iz komšiluka, pa i tetke mu, strine, nekako su češće i slobodnije dolazile, posećivale se. I uvek ih je kod njih bilo. Ili su radile ili razgovarale. Koliko ih je puta Mladen zaticao: dole, u sobi, u kujni, raskomoćene, u razgovoru, ćeretanju, i to nekako slobodno, milo. Mladen bi ih ostavljao. Samo, da ne bi jače u oči palo to njihovo, cele kuće, oslobođenje, radost zbog nestanka babe, on se kao i pre držao odvojeno. Retko se međ njima zadržavao.

Koliko puta uveče, kad dođe kući, vidi da su još tu. Kroz osvetljene prozore vide se okačene njihne kolije, stajaće anterije. Kad uđe, njega zapahne miris njihnih ženskih odela, šalvara, mintana. Sve ustanu. Mati mu, srećna, izlazi preda nj i veli:

— Eto, sinko, zarazgovarale se pa... — kao da mu se izvini.

— Ako, ako — odobrava joj on. I ne seda. Pošto se, stojeći, sa svakom zdravi, raspita, odlazi gore, na gornji boj, ostavljajući ih same da i dalje sede, razgovaraju se dokle god hoće. Čak do crnog mraka, kada ih ili koji od slugu im sa fenjerom ili koji od njihovih muževa dođe i odvedu kući.

Znao je Mladen da je zato, zbog nestanka babina, njenog gospodarstva, mati mu sad tako vesela, srećna, i nije se ljutio. Znao je da tako mora da bude; samo, gledao je da to suviše ne bude, ne upadne u oči i time kao greh postane.

Ali, mada je to bio uzrok njenom i cele kuće i rodbine veselju, slobodi, ipak iznenadi ga drugo nešto. A to je što, posle po i više godine, od nekog doba počeli poneki put, kao u razgovoru, da nagoveštavaju o njegovoj ženidbi. On isprva nije na to obraćao pažnje. Kao i uvek, s podsmehom odbijao je ravnodušno. Ali, sada počeli otvoreno, slobodno da mu pominju. Pre su prvo kod babe a njemu samo krišom. Sada, čak i formalno su dolazili, nudili: »Pratio me taj i taj, tu i tu devojku, ako hoćeš, odmah, toliko i toliko nosi«. I posle svakog dolaska navodadžija k njemu u dućan, prilikom njegova dolaska kući materino neko radoznalo, ustrašeno gledanje u nj, ispitivanje. Mladen to nije primećivao.

U tom šiljanju navodadžija, nuđenju devojaka, pored matere, bila je naročito i Jovanka. Ona je više na tome nego mati mu radila. Ko zna zbog čega. Više kao iz inata, kao pakosti, jada, da ga vidi oženjena, da vidi kakav će, kao mladoženja, stidljiv, srećan izgledati. O da, ah da! Možda, sigurno zato da, kad zagrli ženu, razočara se, onda se seti, oseti svu razliku, lepotu njenih prsiju, njena lica, usta, očiju koje nije hteo. Možda je zato Jovanka, pored matere mu i cele rodbine, najviše na tom radila, iznalazila sve lepše za lepšom partijom, celog dana s materom govorila, udešavala, nalazila navodadžije, dok naposletku Mladen ne uvide i ne seti se. Seti se da zato, zbog tih glasova o ženidbi, silnih navodadžija, već i momci u dućanu i ostali po čaršiji drukčije, nekako slobodnije ga gledaju, razgovaraju se s njime. Seti se da je sada zbog toga ta navala, što su do sada mislili da on zbog babe, zbog njene strogosti, ne sme da se ženi, pa, pošto je sada nema, sada može, sme. U tome, i zato je valjda i bila onolika materina veselost, radost, što se nadala, sigurna bila da, nestankom babe, neće imati više on čega da se boji, da se ne ženi...

I kad Mladen to vide, jedne večeri, ljut, prek, dozva mater k sebi gore:

— Što ste pobesnele? — preseče je ne dav joj čestito ni da stane.

— Što, sinko?

— To! Sto puta, ne jedanput, rekao sam o toj ženidbi. I neću da čujem da mi se spomene, a kamoli da mi još ko dođe i pita me za to.

— Ne znam ja, sinko, ništa! — mucala je i drhtala.

— Sad znaš i idi!

Kako je ona otišla, i sišla, ko zna, samo posle po časa, odozdo dotrča uplašen i usplahiren brat mu:

— Bato, nani pozlilo!

— Šta joj je?

I ne hte da siđe, ni da vidi. Samo čuo kako ona iz kuće izlete. Za njom brat mu sa svećom, da ona gde u mraku ne natrapa, spotakne se. Ona je bila čisto luda, bez svesti. Išla je, obilazila je oko kuće, kao da bi htela da pobegne. Oko nje uplašeno optrčavao je brat mu i, preplašen, plačno je zvao da se osvesti, pribere.

— Ostavi me, bre!... — plakala je ona i dalje ludo, besvesno, sa rukama pod pazuhama išla i naricala, plakala:

— Kuku, kuku, sine! Kuku, čedo! Kuku, mrtvo dete moje! Šta majka dočeka!

Mladen gore sa podbočenom glavom, sa ispruženom zgrčenom rukom, slušao je, gutao jed, ljutnju. Nije smeo dole k njima da siđe jer, bojao se, zaboraviće se i čisto bi je tukao, toliko mu ona dođe teška, mrska sa tim njenim naricanjem, kuknjavom. Ko se nadao da će se ona toliko zaboraviti, što će on biti »suv«, bez žene, bez poroda.

A ona nikako da se uteši. Nekoliko dana trajalo je. Danju i kojekako. Smirila bi se, zaboravila u poslu. Ali noću, kad sve legne, pospi, Mladen bi gore čuo odozdo kako kroz tavanice iz sobe njihne dopire plač, jecanje, uzdasi, i to takvi duboki, žalosni uzdasi, da bi Mladenu postelja ispod njega zadrhtala... Znao je kako ona sad, ne smejući zbog njega ovamo gore, da je ne bi čuo, grca, plače, trese se i uvija jorganom, da se ne bi čulo.

To je bilo svake noći, sve gore, sve teže, dok jedne noći Mladen, osećajući kako će pući od jada, slušajući kako ona, misleći da oni već spavaju, predala se i na sav glas kuka, jeca, ne diže se, siđe i ode do nje. Zateče je povezane glave, uplakanu, svu mokru od suza, plača. Priđe joj i naže se. Nikad dotle nije se osetila tolika ljutnja u glasu mu. Čisto se tresao nad njom:

— Šta plačeš?

Ona, kupajući se u suzama, okrenu glavu od njega:

— Oh, bre, sinko!

— Što me živoga oplakuješ? — I nastavi s gorčinom: — Čuj! Ako ne prestaneš, sutra odoh i nikad više nećeš me čuti...

— Ne, čedo!... — poče ona preneražena.

On ode.

i nikad više ona ne [zaplaka]. Ali, kao presečena time, njeno lice kao da ostare, omekša. Podvaljak joj se zbrčka, i njene meke, tople materinske pazuhe, prsa, kao da usahnuše, izgubiše se. Korak, kretanje postade joj sporije, učmalije. Svakad sa zavučenim rukama u pojas, pod grudi, videla bi se kako ide, nadgleda, radi, sprema. A od Mladena čisto je strepela. Sasvim ga, od straha, ostavi, napusti. Drhtala je pred njim. Pred dolazak mu iz dućana, na ručak ili večeru, ona bi se uplašila, užurbala. Počela bi da zaviruje, čas u kujnu, čas gore, u njegovu sobu; da žuri sluškinje, sluge, da rade, svrše što treba da, kad on dođe, ne primeti što, ne namrgodi se. I kad bi došao, dočekivala bi ga ponizno, strahom sedela ispred njega dok bi ručao ili večeravao, nadgledala da mu se sve donese, ništa ne zaboravi. I sve tu ispred njega bila, dok god se on ne bi povukao i otišao. I opet otpoče život po kući kao pre, kao što je trebalo...