Газда Јаков/9

Извор: Викизворник

◄   VIII ПОЈАВА IX ПОЈАВА X ПОЈАВА   ►

IX ПОЈАВА

ЈАКОВ, ЈОВО

ЈАКОВ (Извирује из своје собе): Неко је цикн’о...
ЈОВО (Збуњен): И мени се чини, да је неко цикн’о...
ЈАКОВ: А ко је цикн’о?
ЈОВО (Окреће се): Не знам ни ја ко је цикн’о.
ЈАКОВ (Љубазније): А што ти ту стојиш? Што не уљегнеш амо, да мало сједнемо?
ЈОВО (Слегне раменима): Нека... Могуја ја и овђе... И овђе је лијепо...
ЈАКОВ: Јок, јок, јок! (Уводи га за руку у своју собу и сједне га на столицу) Овђе ?е теби мјесто!... Ти си једно пссштено момче, које бјежи од беспослица, а мени је свако поштено момче драго...
ЈОВО (Збуњен): И! мени је...
ЈАКОВ (Сједне према њему): Јеси ли данас им’о посла?...
ЈОВО (Присебније): По мало... по мало...
ЈАКОВ: Какав је интерез?
ЈОВО (Сину му очи; као да се нечем обрадовао. Исправи се и одмах говори јасније, отвореније и озбиљније): Интерез је ситан, мали... Свијет непоштен, па неће да плаћа скупље... Кад му дајем тридес’ по сто к’о да му кожу дерем... Неће да каже, да је то поштено и право трговачки...
ЈАКОВ (Вади Миланову признаницу): Него, молићу те, потпиши ми се овђе као свједок... Сигурно је, ама опет нек’ има свједок... Убио сам ти јутрос дебелу патку...
ЈОВО (Потписује): То ваља! (Вади три хартије) А сад се потпиши и ти мени... (даје му перо) Ја сам, к’о што видиш, оперушио три... Једном сам позајмио хиљаду круна у наполијунима, па сам наполијуне рачун’о скупље... Има интереза и четерес’!...
ЈАКОВ (Враћа му потписане хартије. Одушевљен): Бре, ти си поштено и честито момче! Таки нам потребује! Само ти тако па се не бој! Имаћеш свега... Данас, кад стечеш пуно пара, стек’о си и памети и поштења и пријатеља! Свак те фали, диже!... И у листове те пишу... Красно!
ЈОВО (Устане): Ја имам посла и вријеме је, да се иђе. (Пође, па застане на вратима) Пошље ће дсћи отац, да ти говори о... једној крупници... (Оде)



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.