Газда Јаков/17

XVII ПОЈАВА

XVII ПОЈАВА

МИЛАН, САВО, МЛАДЕН, ЈАКОВ

МИЛАН (Улазећи за Савом, шапће): Шта ради?
МЛАДЕН: Вади новце... Брзо!... (Пусти га у собу Љубичину)
ЈАКОВ: (Бројећи банке): К’о да нешто шушну... (Закашље се)
МЛАДЕН (Тихо): Шта ћеш сад?... Како ћемо га извући?...
САВО (Тихо): Не брини се! (Младен пише)
ЈАКОВ (Који је хитно избројао банкноте, излази): Ко је сад шушнуо?...
САВО (Направи се пијан): Ја, газда Јакове, шушнуо сам ја...
ЈАКОВ (Гледа га): А шта ћеш ми ти?
САВО: Дошо сам по своје ствари... Јали да погинем, јали да вратим...
ЈАКОВ (Благо): Синко Саво, ајде ти кући, па спавај... Можемо се и сјутра разговорити...
САВО (Избечи се): Јок!... Ја хоћу сад да разговарам!... Јали да погинем, јали да вратим...
ЈАКОВ (Још мекше): Па вратићу ти, брате, само немој данас. Хајде ти кући... (Узме од Младена признаницу и хоће да изброји новце)
САВО (Умијаша се међу њих): Не дам ја ништа да се ради, док се мени ствари не врате!...
ЈАКОВ (Тихо Младену): Гони га из кућв... Ти си снажан...
МЛАДЕН (Тихо Јакову): Он је снажнији!... А поган је... Убиће нас!...
САВО (Опет хоће де се умијеша међу њих): Врати ми ствари!... Ствари моје!...
ЈАКОВ (Сакрива се иза Младена): Сјутра, Саво, сјутра... Нијесу код мене... Кад их нађем вратићу ти...
САВО (Пристаје за њим и потискива га једнако у његову собу. У том потискивању Младен малко отвори врата Љубичине собе и Милан извирује из њих): Врати ми, врати... Јали ћу погинути, јали вратити...
ЈАКОВ (Једнако се заклаља за Младена): Какве су то тешке ријечи?... Ко ће погинути?... И што ће погинути?...
САВО (Дрекне): Погинућеш ти! (Полети за њим, Младен га као задржава)
ЈАКОВ (Одскочи и одлети у своју собу. Виче): Разбојник!... Убиће ме!... (Милан извири јаче и даје знаке Љубици у собу)
САВО (Прави се бијесан): Пусти ме, пусти ме њему!... Јали погинути, јали вратити!...
МЛАДЕН: Ама, остави се, чојече, чекај до сјутра! (Љубица измакне из своје собе)
САВО: А ко ми се смије заклети, да ћу их сјутра добити?
ЈАКОВ (Из собе): Заклећу се ја... (Умакне и Милан и затвори врата) Сто пута ћу се заклети... Ако хоћеш и у цркви ћу се заклети...
МЛАДЕН: Заклећу се и ја...
САВО (Младену): Е, теби вјерујем!... Ама, сутра сигурно!... Да ми не слажеш...
ЈАКОВ (Опет им се приближава): Сјутра сигурно!... Сигурно, брате!
САВО: Кад је тако, нећемо гинути... (Једнако тетура и тетурајући изађе)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.