Вјеридба Вука Станишића Његуша

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Вјеридба Вука Станишића Његуша

Откако је постала Крајина,
Није така настала Влајиња,
Што је сада Пољу граховскоме,
У Николе од Грахова кнеза.
Већ каква је шинула је муња, 5
Друге нема ни у гору виле,
А камоли буле и Влајиње;
Нема млада ни дванаест љета,
А дужа је од копља бојнога,
А љепша је од јабуке златне, 10
Глава јој је златна јабучица,
Трепавице морске пијавице,
Вјеђе су јој ластавачка крила,
Зуби су јој бисерова гривна,
Јагодице двије купе вина, 15
Уста су јој паром просјечена,
Очи су јој двије вишње црне,
Два образа, два од карте листа.
Колико је дивна и лијепа,
Толико је рувом окићена, 20
Што је млада сама направила,
Танком иглом и бијелом свилом,
Уз ноге јој птице и лисице,
Уз кољена вуци и бауци,
На дојке јој два пашина брка, 25
А на глави с мора ђенерали,
Свак се на њу јашик учинио.
Још је чудо више на ђевојку,
На њу бјеху гаће од мусула,
Постављене куном и лисицом, 30
Низа стегна триста солдатина,
На учкуру ђе гаће вежује,
На њем сједи оџа и кадија,
А поред њи црни кафеџија.
То се чудо по свијету чуло, 35
Цуру просе паше и везири,
И четири с мора капетана,
Ал’ никога не кће узет’ млада,
Него сама иште господара,
Без питања и оца и мајке. 40
То се чуло српској Земљи Црној,
На Његуше Станишића Вуче,
А кад чуо Станишићу Вуче,
Брже соко на ноге скочио,
Ођеде се љепше не могаше. 45
Кад опаса свилена појаса,
И о њему двије пушке мале,
Нису вите ни чекитом бите,
Но у златан калуп слијевате,
А о бедри сабљу оковану, 50
Сва од срме и од злата сува,
На прси му токе позлаћене,
А на раме бистра џевердара,
А на главу капа од самура,
А на капу златна перјаница, 55
Што ј’ донио Вуче из Русије.
Згодно ли је виђети сокола,
А на име Вука Црногорца,
Кад га бију златне перјанице,
Куцају га пера по раменма, 60
Ка сокола крила по кољенма.
Сјају му се токе кроз бркове,
Кано мјесец од петанест дана,
Кад огрије кроз јелове гране.
Тад привати бијесна Лабуда, 65
Оседла га и опаса дивно,
Удари му седло османлијско,
Удари му четири колана,
И петицу ибришим каницу,
Што му дора чува од мејдана. 70
Спушта хату ките до копита,
А на главу седамнаест кита,
Па окрачи под собом Лабуда,
С њим прелеће преко горе црне,
До кад Пољу граховскоме дође, 75
Пред дворове од Грахова кнеза,
Ту одјаха бијесна Лабуда,
Па изиђе на бијелу кулу.
Ту га дивно кнеже дочекива,
Доста има вина и ракије, 80
А на совру сваке ђаконије,
Док се ладна накитише вина,
Тад му Вуче поче говорити:
„О Никола од Грахова кнеже,
Је л’ истина што сам разумио 85
Да ј’ у тебе настала ђевојка,
Оћеш ми је дати за љубовцу”.
Кнез Никола тако одговара:
„Господине и господичићу,
Рад би тебе зетом називати, 90
Но се сама хаин учинила,
Сама себи иште господара,
Без питања и оца и мајке”.
Тада Вуче кнезу бесједио:
„За то ћемо ласно учинити, 95
Изведимо лијепу ђевојку,
Нека гледа згодна Црногорца,
Ако ће ме узет’ заручником,
Ако неће да жалости нема”.
Тада кнеже изведе ђевојку, 100
Кад ђевојка виђе Црногорца,
Згодан јој се сердар учинио,
Рече Вука узет’ Црногорца.
То сердару врло мило било,
Руке тура у џеп од доламе, 105
Даровајој стотину дуката,
И злаћане бурме и прстене,
На ђевојку даре поставио,
А још брже свадбу углавио,
Од недеље до петнаест дана 110
Да сакупи свата три стотине,
Па да води своју вјереницу.
Тада сердар плећи обрнуо,
Иза њега други просац дође,
Од пространа Гацка широкога, 115
Силан Турчин Бего Љубовића,
На велику суру бедевију,
И гони је каменој авлији,
Па полеће на бијелу кулу.
Ту га кнеже дивно дочекива, 120
Господски му ћилим простирао,
На њем Турчин ноге прекрстио,
А дугачки чибук запалио.
Кнез му даје кафу и ракију,
Док се Турчин кафе напојио, 125
Од ракије збора започели,
Па му силан Турчин тако виче:
„О Никола од Грахова кнеже,
Је л’ истина што сам разумио
Да је у тебе настала Влајиња, 130
Оћеш ми је дати за љубовцу”?
А кнеже му тако одговара:
„Господине Бего Љубовићу,
Рад бих тебе зетом називати,
Но је други просац испросио, 135
Са Његуша Станишића Вуче,
На ђевојку даре поставио,
А јошт брже свадбу углавио,
Од недеље до петнаест дана
Да сакупи свата три стотине, 140
Па да води своју вјереницу,
Сама га је цура изабрала”.
То Турчину мило није било,
Но срдито кнезу бесједио:
„Брже да си књигу направио, 145
Па је шаљи на Његуше Вуку,
Нека брже иде на Грахово,
Извешћемо лијепу ђевојку,
Нека бира мене или Вука,
Сама њему бит’ се не могаше, 150
Кнез привати дивит и артију,
Шаровиту књигу направио,
У њу милог зета поздравио:
„Зете мио Станишића Вуче,
Хитај брже Пољу граховскоме, 155
Е ти други цуру преузеше”.
Кад бијела књига прелећела,
Долећела књига на Његуше,
Господскоме двору Станишића,
Виђе Вуче што му књига пише, 160
И то њему мило није било,
Но срдито на ноге скочио,
Па привати свијетло оружје,
А под собом дебела дорина,
Преигра га преко горе црне, 165
До кад дође Пољу граховскоме,
Пред двор био од Грахова кнеза,
Угна коња каменој авлији,
И ту турску бедевију нађе,
До ње Вуче савеза дорина, 170
Па полеће на бијелу кулу.
Вуче њима добро јутро виче,
Оба Божју помоћ приватили,
Па се Бего диже Љубовића,
Руке шире у образ се љубе, 175
За јуначка здравља распитују.
Сви сједоше један до другога,
Сердар џевер држи уз рамена,
Па му дају кафу и ракију.
Ту да гледаш мрка Црногорца, 180
Он не пије кафе ни ракије,
Попријеко кнеза погледује,
И овако њему бесједио:
„Црни враже од Грахова кнеже,
Што си за ме књигу споручио 185
Да ти данас дођем на Грахово”?
Кнеже ћути ништа не говори,
До подоцкан Бего Љубовића,
Проговори, овако изрече:
„Да ме Вуче чујеш Црногорче, 190
Два су просца а једна ђевојка,
Не можемо више учинити,
Но изведмо љијепу ђевојку,
Нека мене али тебе бира,
Од два млада кога јој је драго”! 195
Кнез изведе јадовну ђевојку,
Бре каква је гуја је заклала!
Кад је Бего виђе Љубовићу,
Тихо њојзи Турчин бесједио:
„О Влајињо лијепа ђевојко, 200
Бирај млада мене, али Вука,
Од два млада кога ти је драго,
Ма ме чујеш бијела Влајињо,
Немој Вука узет Црногорца,
Кунем ти се постом Рамазаном, 205
Ако млада пођеш на Његуше,
Оћеш дрва носит на упрће,
Пред Котором латинскијем градом
Да се раниш и ода зла браниш.
Него узми силнога Турчина, 210
Имам блага не знам му есапа,
Држаћу ти до двије слушкиње,
Кад се млада кроз ареме шеташ
Да ти држе скуте и рукаве”!
Луда била па се преварила, 215
Вуку десну пољубила руку,
До Турчина сједе у столицу,
Испод срама бесједи ђевојка:
„Број ми Бего стотину цекина
Да их вратим Вуку Станишићу”. 220
То је једва Турчин дочекао,
И злаћени ћемер извадио,
Не даде јој стотину цекина,
Но јој даде пунан ћемер блага.
Када виђе Вуче Станишића, 225
У јунаку срце пуца живо,
Па ђевојки тако бесједио:
„О несретна лијепа ђевојко,
Поврати ми стотину цекина,
И злаћене бурме и прстене, 230
Што сам залуд на теб’ оставио”!
Са срамом се сама подигнула,
Те му броји стотину цекина,
У јунака срце пуца живо,
Он не гледа да броји цекине, 235
Лијевом јој је десну уватио,
Десном бритку сабљу извадио,
Од рамена одвоји јој руку,
И овако Вуче бесједио:
„Ето ти је Бего Љубовићу, 240
Мени рука, а теби ђевојка,
Чини ми се сада није криво”!
То кад рече на двор излетио,
За њим трче Бего Љубовићу,
Бритком сабљом у деснојзи руци, 245
Не даде му коња уватити.
Сердар бјежи пијеше у опанке,
За њим силан Бего Љубовићу,
На кобилу суру бедевију,
Кобила му уши наћулила, 250
На сред поља сустигнула Вука.
Па га Турчин гађе шеишаном,
Но Бог даде и срећа јуначка,
Преко њега те га претурила.
А кад Бего виђе Љубовићу, 255
Он извади двије срмалије,
Не хтјеше му ватру приватити.
Тада Вуче Бога споменуо,
Џевердару тако бесједио:
„Џевердару, мој брате и друже, 260
Немој мене данас преварити,
На Турчина Бега Љубовића,
Кунем ти се, а вјеру ти давам,
Ако икад пођем на Његуше,
Свега ћу те у срму ковати, 265
Златном ћу те жицом накитити”.
То велио, пали џевердара,
На Турчина лишан поперио,
На прси му токе оштетио,
А на плећи прозор отворио. 270
Стаде Бего дремат’ низ кобилу,
Ето паде на главу у траву,
А долеће Станишића Вуче,
Бритком сабљом у јуначке руке.
Уграби му главу и оружје. 275
И с Турчина два ћемера блага,
Па појаха витку бедевију,
Здраво јунак дође Гори Црној,
На Његуше двору Станишића.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомене[уреди]

Референце[уреди]

Извор[уреди]

Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 161-168.