Платно ткала племенита Мара;
Платно ткала на сред поља равна.
Сломи јој се станак од шимшира,
Истргаше нити ибришимли
Невесело низ поље гледала; 5
Угледала свог мила дјевера,
Вас у мрку и на коњу врану.
Пред њега је Мара исходила,
Па је њему тихо говорила:
„А бога ти мој мили дјевере, 10
Што с’ у мрку а на коњу врану?“
Дјевер јој је тихо говорио:
„О бога ми плененита Маро
Од како сам тебе испросио,
Лоше нас је срећа прискочила; 15
Девет браће куга поморила.
Сад болује Челебија Јово,
Већ ме посло да те водим двору.“
Врисну Мара, кано љута гуја:
„Како ћ’ ићи, жалосна ми мајка 20
Без сватова и без дјеверова?“
Дјевер јој је тихо говорио:
„Бит не може, ваља ићи, Маро!“
То се Мари ино не могаше,
Већ се стаде Мара одијеват: 25
Пређе Мара гору кукајући;
Равно поље пређе јадујући.
У том дође двору јованову
И дођоше у мермер авлију.
Док је Мара са коња сјахала, 30
Одма оде уз танану кулу
И одлеће у шикли одају,
Гдје болује челебија Јово.
Дође, прође, виш главе му сједе
Рони сузе низ бијело лице. 35
Отишће се суза од образа,
Паде суза Јовану па лице,
Па опржн бега Јован-бега.
Тад’ се прену беже Јован-беже,
Па Јован бег ријеч проговара: 40
„Пуста куло, пуста ми остала,
Зар си мени пуста прокапала.
Нијесам те давно начинио:
Откако сам Мару испросно?“
Проговара остарјела мајка: 45
„Није теби кула прокапала,
Већ је тебе суза опржила,
Врела суза племените Маре.“
Када зачу челебија Јово,
Да је дошла племенита Мара! 50
Пружа руку по бруса јастуку,
Па говори племенитој Мари:
„Срце, душо, племенита Маро!
Ево теби кључа од сандука,
Па извади господске дарове, 55
Што су теби дјевери спремили,
Па ти ајде својој милој мајци,
За живота и мога и твога,
Јер ће т’ корит мила мајка моја.
Да те ни с’ чим прекорити неће, 60
Мноме ће те прскорити мајка.
Већ ти ајде за живота мога,
Већ ти ајде своме бјелом двору.“
Док се Мара с’ Јовом опростила,
Одма Јово душу испустио, 65
И умрје жалосна му мајка!
Оде Мара двору бијеломе.
Док је Мара поље прелазила,
Јован бега мртва окренуше.
Док је Мара двору долазила, 70
Јован бега у раку спустише.
