Вучистрах1/13
| ←Говор дванајести | Вучистрах Писац: Петар Канавелић Говор тринаести |
Говор четрнаести→ |
КРУНОСЛАВА: Малахне су биле paнe, зато си се брзо здрав изнашо.
МИРОСЛАВ: Здрав сам, о краљице; ну ако сам примио ово здравље од твоје саме милости, величанству твому придавам ови живот — заповјеђи да на служби твојој погине. Твој сам роб и сужањ, који ти не могу ино даровати; чини ове ноге у окови поставити, нека ови живот у онијем гвозденијем околишијем замјери твоје милосрдје и моју славу.
КРУНОСЛАВА: Одкри’ ми се тко си.
МИРОСЛАВ: Мирослав је моје име, Војисава старица моја је мајка; ш њом убог скитајући се по свијету дођох у ови двор; ту ме изније срећа да научим пенгање. Даница, једина кћи краљева, не знам по којој худој срећи, поче ми казати љубав. Ја, знајући моје битје и неприличне ње пожуде, за тешку не изнаћи смећу мому несрећном живљењу побјегох. Али немилосна краљица, обративши љубав у омразу, иште освету према мени, жели напојити се моје крви и хоће мојом смрти себи жввот подати.
КРУНОСЛАВА: Јеси ли љубио Даницу?
МИРОСЛАВ: Нијесам о њој ни мислио!
КРУНОСЛАВА: Мирославе! не роб, не сужањ, неголи у двору овому хоћу да живеш ко сдободан витез, a ја ћу изнаћи начин за отети тебе из немилосне руке краљице расрчене.
МИРОСЛАВ: Ја нејмам начина за подати достојне хвале величанству твому, ведра краљице, неголи само поставити уста на тле ово гдје плешу твоји ступаји.
КРУНОСЛАВА: Гдје идеш?
МИРОСЛАВ: Служити тебе.
КРУНОСЛАВА: Служити нејма ко је за краљества рођен!
МИРОСЛАВ: Рођен сам за послушати заповиједи твоје.
КРУНОСЛАВА: Губи величанство тко те гледа.
МИРОСЛАВ: Из твога величанства и лица сја иста свјетлос и величанство; зато ти се клањам.
КРУНОСЛАВА: He клањају се краљи!
МИРОСЛАВ: Клањам се божици од лјепости.
КРУНОСЛАВА: Чини што хоћеш, иштом да се од мене не одијелиш.
МИРОСЛАВ: Заповјеђи што ти је угодно; хоћеш ли да те слиједим?
КРУНОСЛАВА: Ходи! не, остани! Дођи! не, ходи! Вајмех, ја сам мртва!
Референце[уреди]
