Вук Зечанин и љуба му

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Вук Зечанин и љуба му

0001 Запросио Зечанине Вуче
0002 На далеко љепоту ђевојку
0003 У Нишићу граду бијеломе
0004 У сокола Нишића Андрије.
0005 Вуче проси, а Андрија даје.
0006 Када Вуче испроси ђевојку,
0007 Он се врати Зечу каменому,
0008 Па на Зечу покупи сватове:
0009 Мало млого, свата пет стотина,
0010 Право иде бијелу Нишићу.
0011 Кад су дошли у Нишића града,
0012 Андрија их добро дочекао:
0013 Води Вука на вренђију кулу,
0014 А остале свате разредио,
0015 Разредише што је за којега,
0016 Ђе петину, а ђе десетину,
0017 Андрија их добро дочекао.
0018 Кад у јутру јутро освануло,
0019 Освануло и сунце грануло,
0020 Чауш викну, далбуана рикну:
0021 "Азур, свати, извед’те ђевојку,
0022 "Кратки данци, а дуги конаци,
0023 "Оће нам се дома застарати."
0024 Онда Вуче дозива Андрију,
0025 Па срдито бесједи Андрији:
0026 "Ид’, Андрија, изведи ђевојку,
0027 "Па ђевојку подај ђеверима,
0028 "А сам иди у нове арове,
0029 "Изведи ми ђога од мегдана,
0030 "Приведи га бињакташ-камену,
0031 "Да појашем ђога од мејдана."
0032 А Андрија грацки старјешина
0033 Зету Вуку на мо одговара:
0034 "Оћу, зете, извести ђевојку
0035 "Ал’ ти нећу коња да опремим."
0036 А кад зачу Вуче Зечанине,
0037 Колико је Вуче осилио,
0038 Би волио да је погинуо,
0039 Нег’ што га је шура прекорио,
0040 Па срдито шури бесједио:
0041 "Орјатине, Нишићу Андрија,
0042 "Добро памти, немој заборавит’,
0043 "Кад ти сестри у пооде дођеш,
0044 "Вратићу ти жалост за срамоту."
0045 Андрија им изведе ђевојку,
0046 Дариваше што је за којега:
0047 Вуку даше лијепу ђевојку,
0048 Уз ђевојку ата четвртака.
0049 Отале се свати подигоше,
0050 И одоше Зечу на крајину.
0051 И то стаде земан по земану,
0052 Мало млого, за годину дана,
0053 А не смије Нишићу Андрија
0054 Милој сестри ићи у пооде.
0055 То застаде за двије године,
0056 Не смје Андро ићи у пооде.
0057 А то стаја три године дана.
0058 То се чудо по Нишићу чуло,
0059 Да не смије Нишићу Андрија
0060 Милој сестри ићи у пооде.
0061 Међу собом били говорили:
0062 "Хвала Богу, чуда великога!
0063 "Ђе не смије Нишићу Андрија
0064 "Милој сестри ићи у пооде.
0065 "Да је Бог до и богородица.
0066 "Да не има њина сестра Мара,
0067 "Да не има брата ниједнога.
0068 "Давно бисмо поодили Мару."
0069 То зачуо Нишићу Андрија,
0070 Па јунаку врло мука била,
0071 Па је своју дозивао мајку:
0072 "Мила мајко, испеци колаче,
0073 "Оћу сестри ићи у пооде,
0074 "Да ћу знати да ћу погинути.
0075 "Више, мајко, трпљети не могу,
0076 "Што говоре Нишићи јунаци,
0077 "Да не има наша сестра Мара,
0078 "Да не има брата ниједнога,
0079 "Давно би нам сестру поодили.
0080 "Но је мене зазор и срамота,
0081 "По закону од Бога грехота."
0082 Стара мајка сузе прољеваше,
0083 И Андрији сину говораше:
0084 "Не ид’, сине, Зечу бијеломе,
0085 "Оће тебе погубити Вуче."
0086 То Андрија мајку не слушаше,
0087 Но дозива свог брата Ненада:
0088 "О Ненаде, немала те мајка!
0089 "Као што ће скоро да те нема,
0090 "Иди, брате, коњма у арове,
0091 "Нека слуге два коња опреме,
0092 "Мени ђога а теби дорина,
0093 "Па се врати на бијелу кулу,
0094 "Да се, брате опремимо дивно,
0095 "Да идемо сестри у пооде."
0096 Кад Ненаде брата саслушао,
0097 Па на слуге срклет учинио,
0098 Да опреме ђога и дорина,
0099 Пак се врати на бијелу кулу.
0100 Ту се браћа опремају дивно:
0101 На се удре и срму и злато,
0102 А на прса токе позлаћене,
0103 Припасују мукадем-појасе,
0104 За појасом пушке данискиње,
0105 Припасаше сабље оковане,
0106 Понесоше праха и олова,
0107 А и пушке танке џевердаре,
0108 Мила мати спремила колаче.
0109 Тад Нишићи Бога поменуше,
0110 Два витеза коња посједоше:
0111 "Збогом остај, наша мила мајко!"
0112 Мајка даје добре благослове,
0113 И поздравља милу ћерку Мару.
0114 Два Нишића путем путоваше,
0115 Док дођоше Зечу бијеломе.
0116 Кад се близу Зечу примакоше,
0117 Два Нишића јасно запјеваше:
0118 "Весели се, наша сестро Маро,
0119 "Ево теби браће у пооде."
0120 То је чула њина сестра Мара,
0121 Како чула, по гласу познала,
0122 Да су браћа обадва Нишића,
0123 Подалеко сестра истрчала,
0124 Руке шире, у лица се љубе,
0125 Питају се за мир и за здравље.
0126 Питају је два Нишића млада:
0127 "Је л’ на кули Вуче Зечанину?"
0128 Мара каже браћи по истини:
0129 "Нема Вука на бијелој кули,
0130 "Отишо је у лов у планину,
0131 "Еда бог да отуд да не дође!
0132 "Он нам, браћо, о невјери ради.
0133 "Ако ћете сестру послушати,
0134 "Вратите се Нишићу бијелу."
0135 То срамота бјеше Нишићима,
0136 Већ одоше на Вукову кулу,
0137 Па сједоше пити рујно вино.
0138 Док стадоше рти пропадати
0139 Из планине под бијелу кулу.
0140 Онда браћа Мари бесјеђаху:
0141 "Чиј’ су рти, и чиј’ су загари,
0142 "Што на њима свилени покровци,
0143 "Поднизати од злата прапорци?"
0144 А бесједи њима сестра Мара:
0145 "Јесу рти Вука Зечанина."
0146 Таман они у ријечи бјаху,
0147 Помоли се Вуче Зечанину,
0148 За њим иде тридесет делија.
0149 Кад то виђе њина сестра Мара,
0150 Оде млада низ бијелу кулу,
0151 Па сусрете Вука господара.
0152 Онда Вуче Мари бесједио:
0153 "Чиј’ ли коњи по арови вриште?"
0154 А Мара му по истини каже:
0155 "Господару, Вуче Зечанину,
0156 "Дошла су ти два твоја шурака,
0157 "Два шурака оба брата моја."
0158 А кад чуо Вуче Зечанину,
0159 Окреће се на обадве стране,
0160 Па он виче тридесет делија:
0161 "До сад сте ми били вјерне слуге,
0162 "А од сада моја мила браћа,
0163 "Потрчите на бијелу кулу,
0164 "Да закољем моје двије шуре."
0165 Мара куми Богом истинијем
0166 И српскијем светијем Јованом,
0167 И јошт више Богом братимила:
0168 "Не сагуби моју браћу милу,
0169 "Јер се сестра браће ужељела,
0170 "Не остави саморану мајку,
0171 "А и њину сестру без заклетве."
0172 Зато Вуче ни абера нема,
0173 Не примаше кумства ни братимства,
0174 Већ на слуге срклет учинио,
0175 Љубу своју руком ударио;
0176 Колико је лако ударио,
0177 Низ образ јој рану начинио,
0178 Два јој здрава зуба саломио
0179 И четири с мјеста помјерио,
0180 Зали крвца низ бијело лице.
0181 Мара бјаше соја јуначкога,
0182 Па потрча у мермер-авлију,
0183 Прије свију уграбила врата,
0184 Уграбила па је затворила,
0185 И утрча у бијелу кулу,
0186 Затвори је баш ко и авлију.
0187 Кад изађе на бијелу кулу,
0188 Мара виче два Нишића млада:
0189 "Браћо моја, обадва Нишића,
0190 "Ви оћете оба погинуту,
0191 "Но узмите пушке џеврдане,
0192 "Отворите демирли пенџере,
0193 "Браните се са Небојше куле,
0194 "Браните се, замијените се."
0195 Кад Нишићи то чудо виђеше,
0196 Милу сестру сузну и крваву,
0197 Нишићи су од боја јунаци,
0198 Докопаше пушке џеврдане,
0199 Отворише демирли пенџере,
0200 Па се бране са Небојше куле,
0201 Док петнаест погибе Зечана;
0202 Јошт се бране два Нишића млада,
0203 Док погибе тридесет Зечана.
0204 Све се Зече на гомиле збија,
0205 А Вукову опколише кулу,
0206 Опколише, војском обградише.
0207 Ал’ се бране два Нишића млада.
0208 Док четерес погибе Зечана.
0209 Сад да видиш муке и невоље
0210 За јунаке од Нишића града,
0211 Љуто пиште два Нишића млада.
0212 Долази им мила сестра Мара,
0213 Разговара два Нишића млада:
0214 "Не бојте се, моја браћо драга,
0215 "Доста има праха и олова
0216 "И силистре бистрога кремења."
0217 Пуно јесте (!) донесе вишека,
0218 И оружје Вука Зечанина.
0219 Мара пуни пушке џеврдаре,
0220 Пуне даје браћи Нишићима,
0221 А Нишићи добри су јунаци,
0222 Пак се бране са Небојше куле,
0223 Док педесет погибе Зечана;
0224 Све се Зече на гомиле збија.
0225 Кад то виде Вуче Зечанину,
0226 Он повика грлом бијелијем:
0227 "Браћо моја, Зечани јунаци,
0228 "Видите ли моје двије шуре,
0229 "Како јаде данас учинише,
0230 "Већ ви мене данас послушајте,
0231 "Донесите сламу и сијено,
0232 "Запалите око моје куле,
0233 "Нек изгори, остала ми пуста!
0234 "Још ја имам моје двије куле."
0235 Тад Зечани Вука послушаше,
0236 Донесоше сламу и сијено,
0237 Око тамне обложише куле,
0238 Запалише сламу и сијено.
0239 Кад је ватра жива уватила,
0240 Запали се кула и авлија,
0241 Јошт се бране два Нишића млада,
0242 Седамдесет убише Зечана,
0243 Што мртвије, а што рањеније.
0244 Сад да видиш чуда изненада,
0245 Запишташе два Нишића млада,
0246 Јер им ватра додијала жива,
0247 Љуто пиште јел им за невољу,
0248 Јер им муке додијаше тешке.
0249 У мукама сестра дотрчала,
0250 Милој браћи Мара проговара:
0251 Браћо моја, обадва Нишића,
0252 "Срамота је да ви погорите,
0253 "Ајте за мном низ бијелу кулу,
0254 "На кули ћу отворити врата,
0255 "Дако би вам срећа донијела,
0256 "Да ви добре коње пограбите."
0257 То Нишићи сестру послушаше,
0258 Па за сестром низ кулу одоше,
0259 И оштре су сабље повадили.
0260 Сестра браћи отворила врата,
0261 Та да видиш два Нишића млада,
0262 У Зечане јуриш учинише:
0263 Куд пролази Нишићу Андрија,
0264 Ту би двоја кола пролазила;
0265 Куд пролази Нишићу Ненаде,
0266 Ту би троја кола пролазила.
0267 А Зечани нагло умакоше,
0268 У то доба мила сестра Мара
0269 Оба коња витеза доведе,
0270 А Нишићи коње посједоше,
0271 У Зечане громко ударише.
0272 А да видиш Нишића Андрије,
0273 Натраг себе и ђогата врати,
0274 Мару сестру увати за руку,
0275 Те је тура за се на ђогата,
0276 И кроз војску здраво утекоше,
0277 А за њима Вуче Зечанине,
0278 И остала сва Вукова војска.
0279 Кад да видиш чуда великога,
0280 Ђе је срећа ту је и несрећа,
0281 Ками мајци, да би погинули!
0282 Сусретоше Мата чобанина,
0283 А са Матом тридесет чобана.
0284 Неко чудо зачуо је Мато,
0285 Па у себе Мато промислио,
0286 Да је на Зеч војска ударила.
0287 Трчи Мато што боље могаше.
0288 Кад га виђе Вуче Зечанине,
0289 Виче Вуче грлом бијелијем:
0290 "А ђе си ми, Мато чобанине,
0291 "У зо час ти пушку набавио
0292 "У Млетака за триста дуката.
0293 "Ти се фалиш, Мато чобанине,
0294 "Да ти бијеш орла под облаке,
0295 "Удри данас моје двије шуре."
0296 Кад то зачу Мато чобанине,
0297 Земљи паде, пушци огањ даде,
0298 Те погоди Нишића Ненада,
0299 На прси му токе проломио,
0300 И на пљећа пенџер отворио,
0301 Ненад паде, а Вуче допаде,
0302 Па Ненаду посијече главу,
0303 А побјеже Нишићу Андрија.
0304 Мудар бјеше Вуче Зечанину,
0305 Па разапе Нишића Ненада,
0306 Од мртвога учинио жива,
0307 Више т’јела постави му главу,
0308 Па он грлом бијелијем виче:
0309 "Страшљивице, Нишићу Андрија,
0310 "Зар не жалиш свог брата Ненада,
0311 "Није теби Ненад погинуо,
0312 "Но га пушка мало обранила,
0313 "Од доброга коња одвојила.
0314 "Виђи брата, стоји на ногама,
0315 "Ја ћу ти га на муке турити,
0316 "Најпосље му очи извадити."
0317 А Андрија срца јуначкога,
0318 Жао му је свог брата Ненада,
0319 А жалије брата од свијета,
0320 Па поврати ђога од мегдана,
0321 Не би л’ брата избавио свога,
0322 А потрже сабљу саковану,
0323 У Зечане коње нагоњаше,
0324 Ђе гођ кога сабљом удараше,
0325 Пресијеца на дв’је половине,
0326 До Ненада коња догоњаше.
0327 Кад сагледа свог брата Ненада,
0328 Плећа даде, а бјежати стаде.
0329 Камен мајци да би утекао!
0330 Дотле Мато пушку напунио,
0331 Па га пушком од образа гађа,
0332 И погоди Нишића Андрију
0333 Насатице међу џигерице,
0334 Јунак паде у зелену траву,
0335 Андро паде, а Вуче допаде,
0336 Па Андрији посијече главу,
0337 Па увати своју вјерну љубу,
0338 Па јој даје мртве братске главе,
0339 Двије главе, а у двије руке:
0340 "На их носи Зечу на капију,
0341 "Побиј главе на шиљато коље,
0342 "Те окити Зеча бијелога."
0343 Па узеше куке и мотике,
0344 Укопаше Зечане јунаке.
0345 Онда Вуче позива кнезове
0346 Од његова Зеча бијелога,
0347 Да их части и умори љубу.
0348 Па сједоше ладно пити вино,
0349 Мара служи лозовину вино,
0350 Донесе им вина свакојака,
0351 Кака вина од седам година.
0352 Кад с’ Зечани напојише вина,
0353 Сваки леже стрмо без узглавља.
0354 А да видиш миле сестре Маре,
0355 Узе Мара пламена анџара,
0356 Закла Мара двадес и четири,
0357 Вуку веже руке наопако,
0358 Па узима плетену канџију,
0359 Те удара Вука Зечанина:
0360 "Устај курво, Вуче Зечанине!"
0361 Кад се трже Вуче Зечанине,
0362 Те сагледа око себе мртве,
0363 А кнезова двадес и четири,
0364 И те би ти јаде опростио,
0365 Ал’ бијеле руке савезате,
0366 Куми Мару Богом и Јованом:
0367 "Богом сестро, моја вјерна љубо,
0368 "Поклони ми живот на мејдану."
0369 А Мара му на то одговара:
0370 "Курво сине, Зечанине Вуче,
0371 "Ја сам тебе Богом братимила
0372 "И кумила светијем Јованом,
0373 "Да ти мени браћу не сагубиш.
0374 "Ти не примаш кумство ни братимство."
0375 Па да видиш вијернице љубе,
0376 Преби Вуку и ноге и руке,
0377 И живе му очи извадила,
0378 Па овошти бијелу кошуљу,
0379 Овоштила па је осмолила,
0380 Па обуче Вука господара,
0381 А запали бијелу кошуљу,
0382 На мукама изгорио Вуче.
0383 Па узима два посавца сина,
0384 Обадвоје сабљом пресијече:
0385 Из зла рода да није порода.
0386 Братимске је коње опремила,
0387 Понесе им руо и оружје,
0388 Са капије скиде братске главе,
0389 Тури главе коњма у зобницу,
0390 Па посједе братина ђогата,
0391 А дората свеза за ђогата,
0392 Право оде у Нишића града.
0393 Кад се Мара примаче Нишићу,
0394 Онда свану и сунце ограну.
0395 Далеко је мајка угледала,
0396 Па пред Мару брже истрчала,
0397 Познаде је сузну и жалосну.
0398 Мајка кука кано кукавица,
0399 Мара кука кано ластавица.
0400 Мара мајку своју разговара:
0401 "А не бој се, моја мила мајко,
0402 "Мара ти је браћу осветила,
0403 "И главе им Нишићу донела,
0404 "Да се с њима стара договараш."



Извор[уреди]

Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање. Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу и о војевању Црногораца, књига осма, Београд, 1900.