ВУКУ СТ. КАРАЏИЋУ
(Пркликом преноса костију
му из Беча у Београд)
Са свих страна, гдје год Србин живи,
Твом помену ловор-вјенци лете,
Па и овај прими славни Вуче,
Што га моја млада душа сплете!
У том в'јенцу узалуд би било
Тражит’ златом исплетених грана,
Јер тај в'јенац ништа друго није,
Него моја душа раздрагана.
Низ година, што ’но се је сплео
У даљини изнад гроба твога,
Кô да бјеше ланац тешких мука,
Туђе легло — срца леденога.
Ал’ ти гредеш својој земљи сада,
Своја земља лагана је рака,
На твом гробу неумрли Вуче,
Мирисаће српска ружа слатка!
