Вредан прилог познавању народних бајалица
Сокобањскн крај део је ширег подручја југоисточне Србије где су до наших дана очувани многи древни облици традиционалне културе. Један од тих облика су и народна бајања. Заслугом већег броја записивача из овог подручја сачувана су сведочанства о њима. Најобимнију збирку басми из околине Књажевца сачинио је на прелазу из прошлог у овај век Властимир Станимировић. Она се чува у рукопису у Архиву САНУ у Београду. Већи број примера из тог рукописа заступљен је у зборнику Народне басме и бајања. Љ. Раденковића, који је објављен у Нишу 1982. године.
Последњих тридесетак година знатно је порастао број објављених басми из ових крајева. Поред појединачних збирки (Ј. Туцаков. Психосугестивни елементи у народној медицини Сврљишког Тимока. Београд 1965; Љ. Раденковић. Урок иде уз поље, Ниш 1973); већи број записивача објавио је своје записе басми у часописима или књигама заједно са другим облицима народног стваралаштва. Пошто су сви ти прилози наведени и описани у књизи Љ. Раденковића Народна бајања код Јужних Словена („Просвета", Београд 1996) није неопходно да се овде ноново наводе. Овом књигом нових записа њима се придружио и Голуб Радовановић из Сокобање.
Главни допринос ове збирке је у томе што проширује круг варијаната раније записаних басми. Неке од њих посвсдочене су у појасу источне Србије и западне Бугарске. Једна од њих је басма од подљута, заснована на причи о човеку који плачући тражи помоћ од Богородице због рана које су настале, како се у басми каже, због убода на змијске кости н глогов трн. У старијим записима плач је по правилу исказан формулом „сузом до еемље,/гласом до неба", чиме се ствара симболичка оса повезивања земље и неба. У новијем запису Г. Радовановића, тај устаљени израз више није сачуван. Промене су видљиве и у басми од усова, која је такође карактеристична за поменуте крајеве. У старијим записима, персонифнковану болест усова чувају три девојке - пастирице, најчешће нема, глува, слепа, и оне нису у могућности да га сачувају од грабљиве звери - вука, који га односи, што је на симболичком плану исказана жеља да нестане и болест под тим називом из брава коме се баје. У новијем запису девојке не чувају усова, већ говеда, чиме се смисао басме битно мења. Делом је измењена и басма у којој се понављањем речи „без" која стоји испред именица догађаја о коме се прича преноси у неки други, нематеријални свет, и описано понашање добија карактер „антипонашања": „Поша вук уз поље,/ видеше га орачи,/ без ноге потрчаше, /без руке га уватише,/ без бритву га заклаше,/ без ражња га натакоше,/ ..." Обично у оваквим басмама описану радњу трпи персонификована болест, а не вук, који се сматра њеним противником.
Неке басме из ове збиркe имају варијанте код других словенских а и несловенских народа. Такве су „дијалошке" басме, типа: "Шта гориш, шта гориш? - Горим (Бранки) стра!" или басме формиране на мотиву одбројавања од једне до девет и обрнуто: "Једна овца огњичава,/ две овце огњичаве,/ ...девет овце огњичаве.' Од девет осам здраве,/ ... „Широко је распрострањен и садржај басме заснован на причи о обради лана или конопље. У овој збирци налази се један занимљив пример из тог круга: „Садил Вла лан на Ивандан,/ влачил Вла лан на Ивандан,/ обрал Вла лан на Ивандан,'..."
У овој збирци може се запазити једна особеност која није шире позната, а то је појављивање „златног сунца" као носиоца радњи: "Сину златно сунце /на златно брдо,/ па понело златну метлу, /па понело златан босиљак/ ..."; „Искочн, златно сунце,/ на златну косу,/ изнеси златну метлу,/ на златну лопату, / те изрини, те нзмети,/ болест из (Милана)..." Може се претпоставити да је „златно сунце" у овим басмама уведено под утицајем влашке традиције бајања.
Корените промене у друштвеном животу овог краја, настале за последњих стотину година, нису се битно одразиле на садржај басми. То се уочава поређењем примера из рукописне збирке В. Станимировића и из збирке, Г. Радовановића. То показује да је веровање у магијску снагу речи и zабраnу њнхове ирменс још увек прнсутно у народу. Без обзира што су се животне околности промениле и људи не одлазе више у планину да праве торове и музу овце, и даље је у употреби басма која описује такав догађај. Иначе овај тип басме раширен је у југоисточној Србији и западној Бугарској и њоме се бајало од урока. Пошто се сматрало да се урок добија тако што се неко „почуди", тј. изненади лепотом или напредношћу детета или младунца стоке, она болест се назива и "почудиште". Особеност оних басми јесте понављање атрибута "чудан": "Пошао чудан човек,/ сас чудну секиру,/ у чудно браниште./ да сече чудно трње,/ да гради чудан трљак,/ да муче чудне овце,/ ..." Могу се уочити и други древни елементи, који више и нису разумљиви на језику обичне комуникације. Тако се у басми од жутице, где се иначе појављује стари наставак - у за прво лице презрнта -„секу" мссто „сечем", задржао и давно ичгубаљени назив ча слезину - "рас(т)". У три примера помиње се и име Јана, којим се обично у старијим записима означавају неке болести везане са отеклинама (као што су заушке). У записима Радовановића у два случаја Јана је противник Нечистој сили (басме од благе ране и од црврног ветра) а у једном примеру она је ознака за бића која нападају породиљу и која се називају „бабицс": "Устук, Јано, устук бесна кобило!/Устукни се од жену,/ устукни се од дете/ мушко и жеиско. / Устукни се у пусту гору./..." Древне су по свом пореклу у басме изграђене по мотиву „камене свадбе". Обично се приповеда како је камени момак испросио камену девојку и сви учесници у свадби су „камени": „Зажени се камен момак,/ па запроси камену девојку,/ па сабере камени сватови,/ ..." Онаквих примера има више и у збирци В. Станимировића. Њихов симболизам заснива се на две митолошке претпоставке. Ширење болести често се схвата као њено размножавање, чему претходи чин свадбе. Ако је болест камена онда је унапред онемогућено њено рашћење и размножавање. С друге стране, атрибутом „камена" болести се сугерише њено право место боравка - оно је у камену, а не у човеку. Древно је по свом пореклу и прнсуство „белих хртова" који прогоне болест у басми „од плави пупак". Раније сам изнео претпоставку, документујући је другим примерима да су бели хртови ознака за душу бајалице, којом она, као у шаманским облицима лечења тера болести (зато бајалице и непрестано зева при бајању); „Ој ти, пупче, плави пупче,/ти си бија у дубоке дубине,/ ти си бија у високе висине,/ угледаше те бели рти,/ угледаше те, отераше те,/..."
Пошто су народне басме остатак митско-поетске традидије оне се могу читати и као поетски текст и посматрати као део нашег народног стваралаштва. Збирка басми и бајаља коју је сачинио од својих записа из сокобањског краја Голуб Радовановић представља још један вредан прилог за боље познавање наше народне културе.
Др Љубинко Раденковић
Извор[уреди]
- Магијска шапутања; басме и бајалице сокобањског краја, Народна библиотека "Стеван Сремац", Сокобања, 1997., стр. 3-6.