Vredan prilog poznavanju narodnih bajalica
Sokobanjskn kraj deo je šireg područja jugoistočne Srbije gde su do naših dana očuvani mnogi drevni oblici tradicionalne kulture. Jedan od tih oblika su i narodna bajanja. Zaslugom većeg broja zapisivača iz ovog područja sačuvana su svedočanstva o njima. Najobimniju zbirku basmi iz okoline Knjaževca sačinio je na prelazu iz prošlog u ovaj vek Vlastimir Stanimirović. Ona se čuva u rukopisu u Arhivu SANU u Beogradu. Veći broj primera iz tog rukopisa zastupljen je u zborniku Narodne basme i bajanja. Lj. Radenkovića, koji je objavljen u Nišu 1982. godine.
Poslednjih tridesetak godina znatno je porastao broj objavljenih basmi iz ovih krajeva. Pored pojedinačnih zbirki (J. Tucakov. Psihosugestivni elementi u narodnoj medicini Svrljiškog Timoka. Beograd 1965; Lj. Radenković. Urok ide uz polje, Niš 1973); veći broj zapisivača objavio je svoje zapise basmi u časopisima ili knjigama zajedno sa drugim oblicima narodnog stvaralaštva. Pošto su svi ti prilozi navedeni i opisani u knjizi Lj. Radenkovića Narodna bajanja kod Južnih Slovena („Prosveta", Beograd 1996) nije neophodno da se ovde nonovo navode. Ovom knjigom novih zapisa njima se pridružio i Golub Radovanović iz Sokobanje.
Glavni doprinos ove zbirke je u tome što proširuje krug varijanata ranije zapisanih basmi. Neke od njih posvsdočene su u pojasu istočne Srbije i zapadne Bugarske. Jedna od njih je basma od podljuta, zasnovana na priči o čoveku koji plačući traži pomoć od Bogorodice zbog rana koje su nastale, kako se u basmi kaže, zbog uboda na zmijske kosti n glogov trn. U starijim zapisima plač je po pravilu iskazan formulom „suzom do eemlje,/glasom do neba", čime se stvara simbolička osa povezivanja zemlje i neba. U novijem zapisu G. Radovanovića, taj ustaljeni izraz više nije sačuvan. Promene su vidljive i u basmi od usova, koja je takođe karakteristična za pomenute krajeve. U starijim zapisima, personifnkovanu bolest usova čuvaju tri devojke - pastirice, najčešće nema, gluva, slepa, i one nisu u mogućnosti da ga sačuvaju od grabljive zveri - vuka, koji ga odnosi, što je na simboličkom planu iskazana želja da nestane i bolest pod tim nazivom iz brava kome se baje. U novijem zapisu devojke ne čuvaju usova, već goveda, čime se smisao basme bitno menja. Delom je izmenjena i basma u kojoj se ponavljanjem reči „bez" koja stoji ispred imenica događaja o kome se priča prenosi u neki drugi, nematerijalni svet, i opisano ponašanje dobija karakter „antiponašanja": „Poša vuk uz polje,/ videše ga orači,/ bez noge potrčaše, /bez ruke ga uvatiše,/ bez britvu ga zaklaše,/ bez ražnja ga natakoše,/ ..." Obično u ovakvim basmama opisanu radnju trpi personifikovana bolest, a ne vuk, koji se smatra njenim protivnikom.
Neke basme iz ove zbirke imaju varijante kod drugih slovenskih a i neslovenskih naroda. Takve su „dijaloške" basme, tipa: "Šta goriš, šta goriš? - Gorim (Branki) stra!" ili basme formirane na motivu odbrojavanja od jedne do devet i obrnuto: "Jedna ovca ognjičava,/ dve ovce ognjičave,/ ...devet ovce ognjičave.' Od devet osam zdrave,/ ... „Široko je rasprostranjen i sadržaj basme zasnovan na priči o obradi lana ili konoplje. U ovoj zbirci nalazi se jedan zanimljiv primer iz tog kruga: „Sadil Vla lan na Ivandan,/ vlačil Vla lan na Ivandan,/ obral Vla lan na Ivandan,'..."
U ovoj zbirci može se zapaziti jedna osobenost koja nije šire poznata, a to je pojavljivanje „zlatnog sunca" kao nosioca radnji: "Sinu zlatno sunce /na zlatno brdo,/ pa ponelo zlatnu metlu, /pa ponelo zlatan bosiljak/ ..."; „Iskočn, zlatno sunce,/ na zlatnu kosu,/ iznesi zlatnu metlu,/ na zlatnu lopatu, / te izrini, te nzmeti,/ bolest iz (Milana)..." Može se pretpostaviti da je „zlatno sunce" u ovim basmama uvedeno pod uticajem vlaške tradicije bajanja.
Korenite promene u društvenom životu ovog kraja, nastale za poslednjih stotinu godina, nisu se bitno odrazile na sadržaj basmi. To se uočava poređenjem primera iz rukopisne zbirke V. Stanimirovića i iz zbirke, G. Radovanovića. To pokazuje da je verovanje u magijsku snagu reči i zabranu njnhove irmens još uvek prnsutno u narodu. Bez obzira što su se životne okolnosti promenile i ljudi ne odlaze više u planinu da prave torove i muzu ovce, i dalje je u upotrebi basma koja opisuje takav događaj. Inače ovaj tip basme raširen je u jugoistočnoj Srbiji i zapadnoj Bugarskoj i njome se bajalo od uroka. Pošto se smatralo da se urok dobija tako što se neko „počudi", tj. iznenadi lepotom ili naprednošću deteta ili mladunca stoke, ona bolest se naziva i "počudište". Osobenost onih basmi jeste ponavljanje atributa "čudan": "Pošao čudan čovek,/ sas čudnu sekiru,/ u čudno branište./ da seče čudno trnje,/ da gradi čudan trljak,/ da muče čudne ovce,/ ..." Mogu se uočiti i drugi drevni elementi, koji više i nisu razumljivi na jeziku obične komunikacije. Tako se u basmi od žutice, gde se inače pojavljuje stari nastavak - u za prvo lice prezrnta -„seku" mssto „sečem", zadržao i davno ičgubaljeni naziv ča slezinu - "ras(t)". U tri primera pominje se i ime Jana, kojim se obično u starijim zapisima označavaju neke bolesti vezane sa oteklinama (kao što su zauške). U zapisima Radovanovića u dva slučaja Jana je protivnik Nečistoj sili (basme od blage rane i od crvrnog vetra) a u jednom primeru ona je oznaka za bića koja napadaju porodilju i koja se nazivaju „babics": "Ustuk, Jano, ustuk besna kobilo!/Ustukni se od ženu,/ ustukni se od dete/ muško i žeisko. / Ustukni se u pustu goru./..." Drevne su po svom poreklu u basme izgrađene po motivu „kamene svadbe". Obično se pripoveda kako je kameni momak isprosio kamenu devojku i svi učesnici u svadbi su „kameni": „Zaženi se kamen momak,/ pa zaprosi kamenu devojku,/ pa sabere kameni svatovi,/ ..." Onakvih primera ima više i u zbirci V. Stanimirovića. Njihov simbolizam zasniva se na dve mitološke pretpostavke. Širenje bolesti često se shvata kao njeno razmnožavanje, čemu prethodi čin svadbe. Ako je bolest kamena onda je unapred onemogućeno njeno rašćenje i razmnožavanje. S druge strane, atributom „kamena" bolesti se sugeriše njeno pravo mesto boravka - ono je u kamenu, a ne u čoveku. Drevno je po svom poreklu i prnsustvo „belih hrtova" koji progone bolest u basmi „od plavi pupak". Ranije sam izneo pretpostavku, dokumentujući je drugim primerima da su beli hrtovi oznaka za dušu bajalice, kojom ona, kao u šamanskim oblicima lečenja tera bolesti (zato bajalice i neprestano zeva pri bajanju); „Oj ti, pupče, plavi pupče,/ti si bija u duboke dubine,/ ti si bija u visoke visine,/ ugledaše te beli rti,/ ugledaše te, oteraše te,/..."
Pošto su narodne basme ostatak mitsko-poetske tradidije one se mogu čitati i kao poetski tekst i posmatrati kao deo našeg narodnog stvaralaštva. Zbirka basmi i bajalja koju je sačinio od svojih zapisa iz sokobanjskog kraja Golub Radovanović predstavlja još jedan vredan prilog za bolje poznavanje naše narodne kulture.
Dr Ljubinko Radenković
Izvor[uredi]
- Magijska šaputanja; basme i bajalice sokobanjskog kraja, Narodna biblioteka "Stevan Sremac", Sokobanja, 1997., str. 3-6.