Врбица
| Врбица Писац: Душан Срезојевић |
Врбица
Мали Микица, грозничаво нестрпљив, непрестано истрчава у двориште да после неколико тренутака упадне као ђуле у собу, где је његова мајка журно навлачила своју хаљину, спремајући се за излазак у варош. Пространо двориште одјекује од његових радосних узвика и обавештавања суседима, засипано кишом мелодичних звукова његова новог звонцета.
Била је Лазарева субота. Најпосле, примивши новце овога јутра, сиромашна шваља била је сва срећна што ће своме малом Микици моћи купити хаљинице и испратити га на врбицу, с влагом пољубаца на челу. Али њена материнска радост не беше спокојна; притајена страва изражавана овлашним грицкањем усница и погледима, којима се нису могли одредити правци, бацала је, с времена на време, сенку на њено изборано чело.
Тромссечна кирија не беше плаћена. Дан раније, соптвеник стана одлучно је захтевао да се она без одуговлачења исплати. И узалуд се жена правдала да је њена болест, од које тек што се беше придигла, крива за ову нагомилану кирију; узалуд га је уверавала да сада, хвала Богу, има пуне руке градског посла, и да ће му поштено исплатити све до последње паре. Он је остајао неумољив, и не оставивши никакав рок напустио је двориште с неком прекорном мирноћом која је после више мучила шваљу него икоја од дотадашњих претњи.
Примивши новце, да ли је шваља у себи осетила двобој дужнице и мајке, које обе полажу своја права и нагињу свака на своју страну? Ни за тренутак. Мајка је била несравњиво јача... Зар њен Микица да не иде на врбицу? Зар да га не види, из гомиле света, у новим хаљинама које тек што му је купила и шеширићу с пантљикама које лепршају на ветру као ластина крила, како јој маше зеленом гранчицом врбе, корачајући у живописној поворци деце која певају општеје воскресеније? Нипошто!...
Праћени љубазним погледима својих суседа, они изиђоше на улицу, узрујани и насмешени, Спазивши, у дну дворишта, једну девојчицу, с лицем пегавим као вранино јаје, своју другарицу у игри, Микица јој довикну, звонећи својим звонцетом високо у ваздуху:
— Збогом, Дудо! ...
И, после толиког страха, после толиких суза, ево где хита са својом мајком, која га води да му купи тако жуђене хаљине. Ићи ће на врбицу! ...
Улице беху живе. Тротоарима се тискали пролазници натоварени прозрачним пакетима у којима су се лепо распознавали дечји костими. Микицу опијаше снажан мирис ових пакета. И, мислећи на своје нове хаљинице, срећан као какав мали принц, њему је долазило да викне из свег грла групицама својих вршњака које су их сустизале у путу: „Децо, и ја ћу да идем на врбицу! ..."
У радњи готових одела, гомила хаљиница буде скинута из преграде и размештена по тезги. Шваља стане разгледати, испитујући под прстима. Беше то роба најлошије каквоће, слабих конаца и рђаво сашивена. Она затражи што боље. Јеврејин скиде други дењак. „Ево и боље", рече он узимајући у руке сваки пар и уверљиво тврдећи како је то одлична роба. И издвојивши један пар, он се окрену Микици:
— Де, мали... Скини капут.
Шваља изјави да јој се хаљинице не свиђају; али Јеврејин, држећи капутић Микици, рече да не мари продати.
— Дајте што боље, — рече Шваља поново.
— Ово је добар еспап, молим Вас; ово је одличан еспап — рече Јеврејин тоном који сажаљева своје незнане муштерије. Погледајте само како му стоји! Одличне хаљинице...
Он баци на тезгу нов дењак, с презривим изразом на лицу и покретима багателисања, трудећи се да импонује сиромашној жени, Да би је збунио. Овога пута, ипак, хаљинице беху нешто боље. Шваља узе у руке један пар који се мало издвајаше квалитетом међу осталима и, решавајући се, запита за цену. У том тренутку, поглед јој паде, на крају тезге, на један плави дечји костим. Јеврејин то спази и, затрпавајући хаљинице, питаше који то пар тражи она. Најпосле, пошто је погрешно означено мноштво других хаљиница, он показа руком на тражене, питајући и добивши потврду, он одмах изјави, тоном као да о томе не вреди ни говорити, да су те хаљинице скупе за... госпођу. Шваља, узевши костим у руке, ипак затражи да јој се каже цена. Хаљинице јој се свиђаху.
Подигнут на прсте, задржавајући дах, Микица је с уживањем посматрао лепи морнарски костим с великом машном на капуту; срце му је лупало. И, образа озарених блиставом радошћу, он већ виде себе, обучена у овај костим, како одлази у шарено јато свечано одевене деце, под пријатељским Дудиним погледима.
Јеврејин рече једну безочну цену. Али то не збуни Шваљу: она је знала како се погађа с оваквим трговцима. Мирним гласом одреди своју цену, мању за читаву трећину. Јеврејин развуче лице у подсмех, бескрајно сажаљив. И, мирно савивши хаљинице и оставивши их сувише далеко, да не би биле поново узимане у погаћање, рече лагано;
— Имамо и за те паре... Ево, извол'те. И ово су лепе хаљинице...
Али шваља само погледа и одмахну главом. Она жели оне морнарске хаљинице. Сад се Јеврејин разгоропади; љутио се, вређао, сажаљевао и опет доказивао. Цењкаху се. Јеврејин је спуштао цене у великим скоковима; и, уз пркос толиком његову ценкању, они се сасвим приближише. Јеврејин се већ спремао да прими нуђену цену. У том тренутку уђе у дућан једна накинђурена госпоћа и Јеврејин, будући најближи улазу, прекиде погађање и оде пред нову муштерију, клањајући се. Узевши Микицу за руку, шваља 'упита последњи пут: „Дакле, пристајете ли?" Јеврејин, упослен, одговори да је казао последњу цену. Лагано, очекујући да је врате, шваља пође из дућана. Али она не чу позив који је желела; Јеврејин беше занесен у нову погодбу.
У другој радњи исто. Дуго и бесплодно изношење рђаве робе, непотребна објашњавања и безочности. Микица је стајао поред мајке и посматрао исту процедуру безуслешног одабирања, с тугом мислећи на лепи морнарски костим.
Шваља је копала по дењку хаљиница. Осетила је како је Микица повукао за сукњу. Он је молио да се врати у прву радњу, по морнарски костим. Већ решена и сама на то, шваља испразни руке и, неколико тренутака потом, они већ беху на пугу ка првом дућану.
Похиташе. Подне беше близу. Требало је, такође, купити још обућу и шешир. Наједанпут, Микица узвикну:
— Погледај, мама... Дуда!...
Пегава девојчица трчала је к њима, зовући их.
Шваља осети како јој се срце стеже; усне јој побледеше.
Девојчица стиже, задувана, и, повративши дах, изговори на душак:
— Брзо... Газда вам износи ствари ...
Јадна жена полете.
Двориште пред шваљиним станом беше запремљено сиромашним намештајем, сандуцима, креветским деловима, које су износила два човека. Њихов рад је надгледао један дебељко округлих, црвених образа, с округлом рентијерском капом на глави и разјапљеним џеповима. Он је издавао иаредбе, гунђао и грдио. Са прагова својх станова, који су, под заједничкмм кровом, правили поруб по ивици пространог дворишта, суседи су посматрали овај призор.
Видевши ово, шваља клону; храброст је беше издала.
— За име Божје, шта то радите?..
Гојазни рентијер само се окрену; затим нареди људима, који беху застали за тренутак, да врше свој посао. Само злурадо рече:
— Мислила жена да то може тако... да се не плаћа кирија... Нема тога нигде! — Тако, заврши он, сутра ће се уселити нов кирајџија...
Шваља пребледе; али, дршћући, она осети како јој се враћа снага, сагорљива и нагрижљива, у електричним таласима. Она је протестовала, викала, објашљавала, наговорила, молила — све у псти мах.
— Ви знате, газда, да сам била болесна... Сада радим, хвала богу... Платићу вам, газла, прве суботе! Молим вас, причекајте...
Микица је са страхом гледао у дебељка који остаде глув на све шваљине молбе; затим је његов поглед блудио по дворишту, по изнесним стварима, по столу на коме је била његова читанчица, отворена, са лепом сликом на листу.
Његов син беше ишчезао. Резигниран, он је слушао звоњење и узвике дечје на улици који као да су далазили из неке велике даљине и која је бивала све већа. Његов се поглед задржао на мајци, преплашеној и немоћној. О, како му је било тешко на срцу! ...
Шваља је наставила:
— Ја ћу уредно примати своју зараду, као што сам и данас примила (она се збуни: дебељко диже главу) и за вас ће увек бити. Немате шта да се бојите, газда... Ја бих могла и данас платити, али... желела бих да купим хаљинице детету за врбицу... Видите, газда, ја ћу вам тако одмах прве суботе донети кирију...
Суседи их опколише; они су узимали у заштиту шваљу, одвраћали дебељка, објашњавали, молили.
— Платиће вам, газда Станојко! Не дирајте жену... Била је пошла да узме хаљинице овом сирочету. Немојте, газда Станојко! ...
Непоколебљив дебељко слегаше раменима; шта више, чувши да шваља има новаца, он жураше носаче још с јачом енергијом. Скупљене у гомилицу, жене су се крстиле; чуло се: „О, сачувај, боже!"
— Нека плати, па нека седи... Овај мали може и у старим хаљинама да иде на врбицу. Кад је сирома'!"
Носачи су износили један кревет. Избезумљена, шваља јурну на њих и стаде им га отимати, очајнички се рвући. Она није чула како је зове Микица; његово запомагање јој најпосле привуче пажњу. Дршћући као прут, Микица јој је давао знак руком.
— Мама... мама... плати!...
И видећи утисак својих речи, додаде: — „Нећу да идем на врбицу..."
Шваља га посматраше као парализована, њено се лице замагли. Повративши се, она учини један нагао покрет одбијања, као да се брани од нечега. Овакво решење и ово пожртвовање дирало је њено материнско срце. Она га није могла примити. Али, видећи одлучност Микичину, она се најпосле преломи; узевши га на руке, устрепталих очију у којима су блистала два језерца суза, она га загрли, грцајући:
— Теби ће мама купити хаљине за Ускрс... Не мари, чедо!...
Давно већ беху прошла, идући на врбицу, деца из овога краја; давно већ беше отишла и Дуда, у свом новом белом костиму, бојажљиво гледајући у пролазу на њихов прозор.
Микица је стајао крај прозора, слушајући тихи плач своје мајке. Осећајући стезање у срцу, малишан је, увела срца, видовито назирао цео један живот патњи и страдања, живот туге и без радости; на његову челу, на лицу са танким носићем и паметним очима беше занавек утиснут суморан жиг беде.
У даљини се осећало неко комешање, неки покрет, чула се нека песма; то се приближавала врбица. Шваља је гласно заплакала.
Микичине се очи напунише сузама.
— Мама... ћути, мама! ...
Кожа на бради му се набирала; сваки његов нерв беше у напону. И, не могући више да издржи, тражећи и сам утехе, он паде мајци у крило, горко зајецавши.
На улици се чуо шум тисућа ногу и свечана песма, химна Господу, певана из чистих дечјих грла, диже се над градом:
— Општеје воскресеније ...
Напомене
[уреди]Врбица — Дело, 1910, XV, 54, 233 — 239.
Извори
[уреди]- ЗЛАТНИ ДАСИ. — Светлост, Крагујевац, 1975, стр. 55-60
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Срезојевић, умро 1916, пре 108 година.
|