Vrbica
| Vrbica Pisac: Dušan Srezojević |
Vrbica
Mali Mikica, grozničavo nestrpljiv, neprestano istrčava u dvorište da posle nekoliko trenutaka upadne kao đule u sobu, gde je njegova majka žurno navlačila svoju haljinu, spremajući se za izlazak u varoš. Prostrano dvorište odjekuje od njegovih radosnih uzvika i obaveštavanja susedima, zasipano kišom melodičnih zvukova njegova novog zvonceta.
Bila je Lazareva subota. Najposle, primivši novce ovoga jutra, siromašna švalja bila je sva srećna što će svome malom Mikici moći kupiti haljinice i ispratiti ga na vrbicu, s vlagom poljubaca na čelu. Ali njena materinska radost ne beše spokojna; pritajena strava izražavana ovlašnim grickanjem usnica i pogledima, kojima se nisu mogli odrediti pravci, bacala je, s vremena na vreme, senku na njeno izborano čelo.
Tromssečna kirija ne beše plaćena. Dan ranije, soptvenik stana odlučno je zahtevao da se ona bez odugovlačenja isplati. I uzalud se žena pravdala da je njena bolest, od koje tek što se beše pridigla, kriva za ovu nagomilanu kiriju; uzalud ga je uveravala da sada, hvala Bogu, ima pune ruke gradskog posla, i da će mu pošteno isplatiti sve do poslednje pare. On je ostajao neumoljiv, i ne ostavivši nikakav rok napustio je dvorište s nekom prekornom mirnoćom koja je posle više mučila švalju nego ikoja od dotadašnjih pretnji.
Primivši novce, da li je švalja u sebi osetila dvoboj dužnice i majke, koje obe polažu svoja prava i naginju svaka na svoju stranu? Ni za trenutak. Majka je bila nesravnjivo jača... Zar njen Mikica da ne ide na vrbicu? Zar da ga ne vidi, iz gomile sveta, u novim haljinama koje tek što mu je kupila i šeširiću s pantljikama koje lepršaju na vetru kao lastina krila, kako joj maše zelenom grančicom vrbe, koračajući u živopisnoj povorci dece koja pevaju opšteje voskresenije? Nipošto!...
Praćeni ljubaznim pogledima svojih suseda, oni iziđoše na ulicu, uzrujani i nasmešeni, Spazivši, u dnu dvorišta, jednu devojčicu, s licem pegavim kao vranino jaje, svoju drugaricu u igri, Mikica joj doviknu, zvoneći svojim zvoncetom visoko u vazduhu:
— Zbogom, Dudo! ...
I, posle tolikog straha, posle tolikih suza, evo gde hita sa svojom majkom, koja ga vodi da mu kupi tako žuđene haljine. Ići će na vrbicu! ...
Ulice behu žive. Trotoarima se tiskali prolaznici natovareni prozračnim paketima u kojima su se lepo raspoznavali dečji kostimi. Mikicu opijaše snažan miris ovih paketa. I, misleći na svoje nove haljinice, srećan kao kakav mali princ, njemu je dolazilo da vikne iz sveg grla grupicama svojih vršnjaka koje su ih sustizale u putu: „Deco, i ja ću da idem na vrbicu! ..."
U radnji gotovih odela, gomila haljinica bude skinuta iz pregrade i razmeštena po tezgi. Švalja stane razgledati, ispitujući pod prstima. Beše to roba najlošije kakvoće, slabih konaca i rđavo sašivena. Ona zatraži što bolje. Jevrejin skide drugi denjak. „Evo i bolje", reče on uzimajući u ruke svaki par i uverljivo tvrdeći kako je to odlična roba. I izdvojivši jedan par, on se okrenu Mikici:
— De, mali... Skini kaput.
Švalja izjavi da joj se haljinice ne sviđaju; ali Jevrejin, držeći kaputić Mikici, reče da ne mari prodati.
— Dajte što bolje, — reče Švalja ponovo.
— Ovo je dobar espap, molim Vas; ovo je odličan espap — reče Jevrejin tonom koji sažaljeva svoje neznane mušterije. Pogledajte samo kako mu stoji! Odlične haljinice...
On baci na tezgu nov denjak, s prezrivim izrazom na licu i pokretima bagatelisanja, trudeći se da imponuje siromašnoj ženi, Da bi je zbunio. Ovoga puta, ipak, haljinice behu nešto bolje. Švalja uze u ruke jedan par koji se malo izdvajaše kvalitetom među ostalima i, rešavajući se, zapita za cenu. U tom trenutku, pogled joj pade, na kraju tezge, na jedan plavi dečji kostim. Jevrejin to spazi i, zatrpavajući haljinice, pitaše koji to par traži ona. Najposle, pošto je pogrešno označeno mnoštvo drugih haljinica, on pokaza rukom na tražene, pitajući i dobivši potvrdu, on odmah izjavi, tonom kao da o tome ne vredi ni govoriti, da su te haljinice skupe za... gospođu. Švalja, uzevši kostim u ruke, ipak zatraži da joj se kaže cena. Haljinice joj se sviđahu.
Podignut na prste, zadržavajući dah, Mikica je s uživanjem posmatrao lepi mornarski kostim s velikom mašnom na kaputu; srce mu je lupalo. I, obraza ozarenih blistavom radošću, on već vide sebe, obučena u ovaj kostim, kako odlazi u šareno jato svečano odevene dece, pod prijateljskim Dudinim pogledima.
Jevrejin reče jednu bezočnu cenu. Ali to ne zbuni Švalju: ona je znala kako se pogađa s ovakvim trgovcima. Mirnim glasom odredi svoju cenu, manju za čitavu trećinu. Jevrejin razvuče lice u podsmeh, beskrajno sažaljiv. I, mirno savivši haljinice i ostavivši ih suviše daleko, da ne bi bile ponovo uzimane u pogaćanje, reče lagano;
— Imamo i za te pare... Evo, izvol'te. I ovo su lepe haljinice...
Ali švalja samo pogleda i odmahnu glavom. Ona želi one mornarske haljinice. Sad se Jevrejin razgoropadi; ljutio se, vređao, sažaljevao i opet dokazivao. Cenjkahu se. Jevrejin je spuštao cene u velikim skokovima; i, uz prkos tolikom njegovu cenkanju, oni se sasvim približiše. Jevrejin se već spremao da primi nuđenu cenu. U tom trenutku uđe u dućan jedna nakinđurena gospoća i Jevrejin, budući najbliži ulazu, prekide pogađanje i ode pred novu mušteriju, klanjajući se. Uzevši Mikicu za ruku, švalja 'upita poslednji put: „Dakle, pristajete li?" Jevrejin, uposlen, odgovori da je kazao poslednju cenu. Lagano, očekujući da je vrate, švalja pođe iz dućana. Ali ona ne ču poziv koji je želela; Jevrejin beše zanesen u novu pogodbu.
U drugoj radnji isto. Dugo i besplodno iznošenje rđave robe, nepotrebna objašnjavanja i bezočnosti. Mikica je stajao pored majke i posmatrao istu proceduru bezuslešnog odabiranja, s tugom misleći na lepi mornarski kostim.
Švalja je kopala po denjku haljinica. Osetila je kako je Mikica povukao za suknju. On je molio da se vrati u prvu radnju, po mornarski kostim. Već rešena i sama na to, švalja isprazni ruke i, nekoliko trenutaka potom, oni već behu na pugu ka prvom dućanu.
Pohitaše. Podne beše blizu. Trebalo je, takođe, kupiti još obuću i šešir. Najedanput, Mikica uzviknu:
— Pogledaj, mama... Duda!...
Pegava devojčica trčala je k njima, zovući ih.
Švalja oseti kako joj se srce steže; usne joj pobledeše.
Devojčica stiže, zaduvana, i, povrativši dah, izgovori na dušak:
— Brzo... Gazda vam iznosi stvari ...
Jadna žena polete.
Dvorište pred švaljinim stanom beše zapremljeno siromašnim nameštajem, sanducima, krevetskim delovima, koje su iznosila dva čoveka. Njihov rad je nadgledao jedan debeljko okruglih, crvenih obraza, s okruglom rentijerskom kapom na glavi i razjapljenim džepovima. On je izdavao iaredbe, gunđao i grdio. Sa pragova svojh stanova, koji su, pod zajedničkmm krovom, pravili porub po ivici prostranog dvorišta, susedi su posmatrali ovaj prizor.
Videvši ovo, švalja klonu; hrabrost je beše izdala.
— Za ime Božje, šta to radite?..
Gojazni rentijer samo se okrenu; zatim naredi ljudima, koji behu zastali za trenutak, da vrše svoj posao. Samo zlurado reče:
— Mislila žena da to može tako... da se ne plaća kirija... Nema toga nigde! — Tako, završi on, sutra će se useliti nov kirajdžija...
Švalja preblede; ali, dršćući, ona oseti kako joj se vraća snaga, sagorljiva i nagrižljiva, u električnim talasima. Ona je protestovala, vikala, objašljavala, nagovorila, molila — sve u psti mah.
— Vi znate, gazda, da sam bila bolesna... Sada radim, hvala bogu... Platiću vam, gazla, prve subote! Molim vas, pričekajte...
Mikica je sa strahom gledao u debeljka koji ostade gluv na sve švaljine molbe; zatim je njegov pogled bludio po dvorištu, po iznesnim stvarima, po stolu na kome je bila njegova čitančica, otvorena, sa lepom slikom na listu.
Njegov sin beše iščezao. Rezigniran, on je slušao zvonjenje i uzvike dečje na ulici koji kao da su dalazili iz neke velike daljine i koja je bivala sve veća. Njegov se pogled zadržao na majci, preplašenoj i nemoćnoj. O, kako mu je bilo teško na srcu! ...
Švalja je nastavila:
— Ja ću uredno primati svoju zaradu, kao što sam i danas primila (ona se zbuni: debeljko diže glavu) i za vas će uvek biti. Nemate šta da se bojite, gazda... Ja bih mogla i danas platiti, ali... želela bih da kupim haljinice detetu za vrbicu... Vidite, gazda, ja ću vam tako odmah prve subote doneti kiriju...
Susedi ih opkoliše; oni su uzimali u zaštitu švalju, odvraćali debeljka, objašnjavali, molili.
— Platiće vam, gazda Stanojko! Ne dirajte ženu... Bila je pošla da uzme haljinice ovom siročetu. Nemojte, gazda Stanojko! ...
Nepokolebljiv debeljko slegaše ramenima; šta više, čuvši da švalja ima novaca, on žuraše nosače još s jačom energijom. Skupljene u gomilicu, žene su se krstile; čulo se: „O, sačuvaj, bože!"
— Neka plati, pa neka sedi... Ovaj mali može i u starim haljinama da ide na vrbicu. Kad je siroma'!"
Nosači su iznosili jedan krevet. Izbezumljena, švalja jurnu na njih i stade im ga otimati, očajnički se rvući. Ona nije čula kako je zove Mikica; njegovo zapomaganje joj najposle privuče pažnju. Dršćući kao prut, Mikica joj je davao znak rukom.
— Mama... mama... plati!...
I videći utisak svojih reči, dodade: — „Neću da idem na vrbicu..."
Švalja ga posmatraše kao paralizovana, njeno se lice zamagli. Povrativši se, ona učini jedan nagao pokret odbijanja, kao da se brani od nečega. Ovakvo rešenje i ovo požrtvovanje diralo je njeno materinsko srce. Ona ga nije mogla primiti. Ali, videći odlučnost Mikičinu, ona se najposle prelomi; uzevši ga na ruke, ustreptalih očiju u kojima su blistala dva jezerca suza, ona ga zagrli, grcajući:
— Tebi će mama kupiti haljine za Uskrs... Ne mari, čedo!...
Davno već behu prošla, idući na vrbicu, deca iz ovoga kraja; davno već beše otišla i Duda, u svom novom belom kostimu, bojažljivo gledajući u prolazu na njihov prozor.
Mikica je stajao kraj prozora, slušajući tihi plač svoje majke. Osećajući stezanje u srcu, mališan je, uvela srca, vidovito nazirao ceo jedan život patnji i stradanja, život tuge i bez radosti; na njegovu čelu, na licu sa tankim nosićem i pametnim očima beše zanavek utisnut sumoran žig bede.
U daljini se osećalo neko komešanje, neki pokret, čula se neka pesma; to se približavala vrbica. Švalja je glasno zaplakala.
Mikičine se oči napuniše suzama.
— Mama... ćuti, mama! ...
Koža na bradi mu se nabirala; svaki njegov nerv beše u naponu. I, ne mogući više da izdrži, tražeći i sam utehe, on pade majci u krilo, gorko zajecavši.
Na ulici se čuo šum tisuća nogu i svečana pesma, himna Gospodu, pevana iz čistih dečjih grla, diže se nad gradom:
— Opšteje voskresenije ...
Napomene[uredi]
Vrbica — Delo, 1910, XV, 54, 233 — 239.
Izvori[uredi]
- ZLATNI DASI. — Svetlost, Kragujevac, 1975, str. 55-60
|