Врбас
Јован Дучић на српској Википедији
Носи , реко српска , крв наших синова ,
јер крваве реке свуд су наше међе :
мачеви убица сви су истог кова -
сад носи унуке куд носаше пређе .
Прими крв нејачи у светле ти пене ,
сто пута је за те и пре умирала:
да је не полочу погане хијене
да не метну у њу отрова и кала .
Наше су победе и заставе наше
твој велики завет гордости и беса -
једине у теби што се огледаше ,
и једине овде дигле у небеса .
Беше тада славна а сад си и света ,
певај сва крвава кроз њиве и луге .
Наша звезда славе сад и даље цвета :
пре свачији сужњи нег' ичије слуге .
Носи мора крви да их не покраду ,
носи реко српска , крв невиних жртви :
радосне победе хероји нам даду ,
али страшну правду извојују мртви .