Два се дива с вилом опкладила,
Да имаде љепшијех дивкиња
Нег' у гори загоркиња вила.
Говорила загоркиња вила:
„Ој дивови, то не може бити, 5
„Ако буду дивкиње дјевојке
„Од нас љепше — да вам робујемо —
„Ако буду љепше горске виле,
„Будите нам до смрти робови.“
Па одоше гледати дјевојке. 10
Кад су дошли у дивове дворе,
Али љепше дивкиње дјевојке.
Кад то виђе загоркиња вила,
Крил'ма с' диже небу под облаке.
Див говори загоркињи вили: 15
„Не бјеж' вило, бићеш мени љуба,
„А не ћеш нам бити робињица.“
Ал говори загоркиња вила:
„Ја сам вила што се не удајем,
„Вољела бих теби робовати 20
„Него с тобом, дивом, друговати!“
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 10-11.
