Војевање Ружице девојке

Извор: Викизворник



Војевање Ружице девојке

Стаде лупа добош' по сокаци,
Да се купе млађани јунаци:
Који нема на војни војника,
Нека спрема или нека најма.
Забрину се Дебеља Новаче, 5
Ди он нема на војну војника,
Већ он има девет девојака,
И десету Ружицу девојку,
Нити спрема нити он најима.
Ал' беседи Ружица девојка: 10
„Не брини се, мој рођени бабо,
„Ја ћу ићи на Косово равно,
„Војеваћу девет годин' дана,
„И десету четири месеца,
„Па ћу, бабо, онда кући доћи. 15
„Већ ми купи коња нејашена,
„И купи ми руво неношено,
„И умеси пребеле колаче,
„И најми ми Неметкиња слугу!“
Купи баба коња нејашена 20
И купи јој руво неношено,
И умеси пребеле колаче,
И најми јој Неметкиња слугу.
Седла коња Ружица девојка,
Бритку сабљу на рамена, баца, 25
Па уседе на коња доброга,
Па се вину преко поља равна,
К'о но звезда преко неба сјајна;
Пак кад дође на сред горе чарне,
Подвикнула ситно гласовито, — 30
Чак је царе на столици чуо.
Пак беседи царе господаре:
„Ој Бога вам, тридесет момака,
„Изађите на друм пред јунака,
„Управо га мени доведите!" 35
Ту не стоје тридесет момака,
Већ идеду на друм пред јунака;
Ал' се јунак ни гледати не да,
Већ се крије од јеле до jеле,
Као тица од гране до гране, 40
П' она дође цару господару.
Добру му је помоћ називала,
И царе је њојзи одазвао:
„Бог т ' помог'о, делијо незнани!“
Војевала Ружица девојка, 45
Војевала за девет година,
Кад настала година десета
Пише писмо Ружица девојка,
Пише писмо свом рођеном баби,
И пишући перо испустила, 50
Мед колена лако ухватила.
То је глед'о царе господаре,
По том позн'о да је женска глава. [1]
Па беседи царе господаре,
Он беседи својој старој мајци: 55
„Ој Бога ти, моја стара, мајко,
„Ово није Ружи добар јунак,
"Већ је ово Ружица девојка,
„Уз'о би је, мајко, за себека!“
Ал' беседи остарела мајка: 60
„Ој Бога ти, царе господаре,
„Ој Бога ти мој рођени сине,
„Води војску у зелену башту,
„Па седајте на зелену траву;
„Ако буде Ружица девојка, 65
„Под њом ће се поваљати трава,
„Ако буде Ружи добар јунак,
„Под њим ће се подигнути трава!“
Кад у јутру бео дан освану,
Дан освану и ограну сунце, 70
Води војску царе господару,
Води војску у зелену башту,
Па седају на зелену траву;
Под свима се поваљала трава,
Под Ружицом подигнула трава, 75
А он иде остарелој мајци,
Па беседи остарелој мајци:
„Ој Бога ти, моја стара мајко,
„Под свима се поваљала трава,
„Под Ружицом подигнула трава!“ 80
Опет мајка сину беседила:
„Ој Бога ти, царе господаре,
„Кад у јутру бео дан осване,
„Дан осване и огране сунце
„Води војску у гору зелену, 85
„Играјте се игре свакојаке,
„Хитајте се камена с рамена;
„Ако буде Ружица девојка,
„Она не ће надиграти војску,
„Она не ће надбацити војску. 90
„Ако Рӯжи буде добар јунак,
„A Ружи ће надиграти војску,
„И Ружи ће надбацити војску!“
Кад у јутру бео дан освану,
Води војску царе господаре, 95
Води војску у гору зелену,
Играју се игре свакојаке,
Итају се камена с рамена,
Надигра их Ружица девојка.
Али иде царе господаре, 100
Он ти иде остарелој мајци,
Па беседи остарелој мајци:
„Ој Бога ти, моја стара мајко,
„Надигра их Ружица девојка
„Надбаци иx Ружица девојка, 105
„Уз'о би је, мајко, за себека!"
Опет њему остарела мајка:
„Ој Бога ти, мој рођени сине,
„Кад ујутру бео дан осване,
„Дан осване и огране сунце, 110
„Води војску на Дунав на воду,
„Ако буде Ружи добар јунак,
„A Ружи ће Дунав препливати;
„Ако буде Ружица девојка,
„Она не ће смети ни наићи.“ 115
Кад у јутру бео дан освану,
Сузе рони Ружица девојка,
Сузе рони па цару говори:
„Ој Бога ти, царе господару,
„Пусти мене моме белом двору, 120
„Баба ми је врло на умору,
„Па ме зове, да ме види баба!“
Допусти јој царе господаре:
„Иди Рӯжи, али брзо дођи!“
Седла коња Ружица девојка, 125
Бритку сабљу на рамена баца,
Па беседи Ружица довојка:
„Збогом остај царе господару!
„Војевала Ружица девојка,
„Војевала девет годин' дана, 130
„И десету четири месеца,
„Збогом остај, царе господару,
„Дојке расту, доламе пуцају,
„Бело лице оће да се љуби
„Чарне очи ohе да се гледе!“ 135
Чикну коња Ружица девојка,
Чикну коња преко поља равна,
Као звезда преко неба сјајна.
Ал беседи царе господару:
„Бог убио ону сваку мајку, 140
„Која своме закраћује сину!
„Леле мене и до Бога мога,
„Ди менека превари девојка!“



Референце[уреди]

  1. Женске, кад што испусте, обично ску пе колена и наколенима ватају оно, што су испустиле, дочим код мушких бива са свим обратно т. ј. рашире ноге и оно што су испустили пада на земљу. Ово ми је рекла певачица и ја сам на то мотрио и осведочио сам се, да је тако.


Извор[уреди]

Николић А. Григорије: Српске народне песме из Срема, Лике и Баније, У Новом Саду, Српска књижара и штампарија Браће М. Поповића, 1889., стр. 44-48.