Војвода Борета и удовица Марта
Сунчала се удовица Марта,
У по' дава у сред поља равна;
К њој долази војвода Борета,
Па говори удовици Марти:
„Чујеш мене, удовице Марто! 5
„Подај Марто, да т' обљубим лице!“
Ал' говори удовица Марта:
„Не будали, војвода Борета!
„Не будали, кад будала н'јеси.
„Не љуби се моје б'јело лице 10
„У по' дана у сред поља равна;
„Већ ти дођи к моме б'јелом двору,
„Па ти љуби моје б'јело лице
„И још мене грли око врата,
„Грли љуби колико ти драго, 15
„Грли љуби докле теби драго!“
Вели њојзи војвода Борета:
„Бога теби, удовице Марто!
„Ја не смијем твоме двору доћи;
„У тебе су два једнака сина, 20
„Твој Иване и твој Маријане;
„Пак би они мене погубили;
„Јер се јесу мени загрозили,
„Да ће моју одрубити главу.“
Ал' говори удовица Марта: 25
„А бога ти, војвода Борета!
„Лако ћеш ти мене обљубит
„У ономе моме б'јелом двору.
„Дјеца су ми срца милостивна;
„Ја се оћу, разбољети млада 30
„И лећи ћу у меке душеке;
„Доће к мени до два моја сина,
„Мој Иване и мој Маријане;
„Пак ће они мене упитати:
„Шта је теби? мила наша мајко! 35
„Каквом си се бољом разболіла;
„Је-ли боља од бога послата,
„Јал' је боља од урока, мајко;
„Би ли мајко, да тражимо л'јека,
„Од кога би можда оздравила? 40
„Ја ћу њима говорити млада:
„Чини ми се, драга дјецо моја!
„Да је мени воде иза горе,
„Да с' напијем воде иза горе —
„Чини ми се - лакше би ми било, 45
„Чини ми се, да би оздравила.“
„Зато ајде војвода Борета,
„Зато ајде у гору зелену;
„Пак се сакри за јелу зелену,
„Те ти чекај док дјеца не дођу. 50
„Када дођу дјеца за горицу,
„За горицу по ладну водицу
„Ти узимај пушку шамлијанку,
„Па пушкетај до два моја сина:
„А од њи' ми отсијеци главе 55
„И носи имени за јабуку; -
Онда'ш моје обљубити лице."
Кад то зачу војвода Борета
Он се скочи на ноге лагане,
Па се баца коњу на рамена, 60
Право оде за гору на воду,
Те засједе за јелу зелену,
Да сачека два Мартина сина,
Да погуби два Мартина сина,
Да јој лакше он обљуби лице. 65
Оде Марта двору бијеломе,
Па лијеже у душеке меке —
Разбоље се главе не дигнула.
Разбоље се без сваке болести.
К њој долазе два њезина сина, 70
Па питају своју милу мајку:
„Шта је теби? мила наша кајко!
„Каквом си се бољом разболила,
„Је-ли боља од бога послата,
„Јал' је боља од урока, мајко; 75
„Би ли мајко, да тражимо л'јека
„Од кога би можда оздравила?
Ал' говори удовица Марта:
„Чини ми се, драга дјецо моја!
„Да је мени воде иза горе, 80
„Да с' напијем воде иза горе —
„Чини ми се лакше би ми било,
„Чини ми се, да би оздравила.“
Кад то зачу Иван и Маријан,
На се међу дивно одијело, 85
Одијело и св’јетло оружје
И узимљу ведро оковано,
Па полазе за гору на воду.
Кад то виђе удовица Марта,
Она њима тијо проговара: 90
„Бога вами, мили синци моји!
„Која с' вода под оружјем носи —
„Она вода љековита није.
„Ван ви дјецо остав'те оружје,
„Остав'те га у бијелу двору, 95
„Па полаз’те за гору на воду!“
Кад то зачу Иван и Маријан,
Сваки своје оставља оружје,
Оставља га у бијелу двору,
Па полазе за гору на воду. 100
То им виђе сестрица Јелица,
Пак се она јаду досјетила,
Те украде свијетло оружје,
Па ми лети за браћом рођеном,
И још виче, што је грло носи: 105
„Бога вами, моја браћо драга!
„На вам браћо свијетло оружје,
„Могло би вам од користи бити;
„Јер је наша удовица мајка,
„Би вас могла, младе, преварити. 110
„Што ће ноћца без сјајна мјесеца,
„Што-ли данак без жаркога сунца,
„Што-ли сеја без два брата своја?
„Ко би мене рувом накитио,
„Ко-ли мене, браћо, удомно, 115
„Удомно за добра јунака?" -
Накити се Иван и Маријан,
Накити се са св’јетлим оружјем,
Па одоше за гору на воду.
Још је браћу сеја сјетовала: 120
„Ајте збогом, моја браћо драга!
„Збогом пођ'те весело ми дођ'те!
„Кад будете близо воде ладне:
„Један ајде воде заграбити,
„Други стани за јелу зелену; 125
„Па се, браћо, често обзирите,
„Обзир'те се свуда на около,
„Понајвише, кад води дођете -
„Да вас не би ко-год зачекао
„И с пр’јеварке вас-ке погубио.“ 130
Л'јепо сеја браћу сјетовала,
Још је љепше браћа послушала.
Кад се браћа сејом растанула:
Онда иду кроз гору зелену,
Обзиру се свуда на около, 135
Понајвише кад води дођоше.
Кад дођоше близо воде ладне:
Оде Иван за јелу зелену,
А Маријан воде заграбити.
Када виђе војвода Борета, 140
Када виђе Маријана сама,
Подвикује из бијела грла:
„Стани, море, млади Маријане!
„Стани, море, неш' одн'jети главе!
„Мени те је поклонила мајка, 145
„Ја ћу твоју отсијећи главу,
„Носићу је твоме б'јелом двору,
„Даровати твојој милој мајци
„И обљубит' твоју милу мајку.“
Пак се 'вата војвода Борета, 150
Пак се 'вата пушке шамлијанке,
Да погуби млада Маријана.
Ал' Борети лоша срећа бјеше:
Пуче пушка из горе зелене,
А из руке млађана Ивана, 155
Те погоди војводу Борету,
Погоди га међу сама пуца,
Међу пуца, ђе му срце куца,
Ђе јунаку мелема не треба.
Мртав паде војвода Борета, 160
Мртав паде, а Иван допаде,
Иза оне јелице зелене,
Те му русу отсијече главу;
Пак је носе двору бијеломе,
Мјесто оне лађане водице, 165
Да дарују своју милу мајку,
Не би ли јој ишто лакше било,
Не би ли им она оздравила.
Кад су близо двора свога дошли;
Ал' пред двором два кола играју: 170
У једноме удовица Марта,
У другоме сестрица Јелица,
Марта пјева, Јелица отпјева.
Пјева Марта, што је грло носи,
Пјева Марта танко гласовито: 175
„Нека, нека, милом богу 'вала!
„Ето мени војводе Борете,
„Носи мени двије русе главе:
„Мог Ивана и мог Маријана.
Отпјева јој млађана Јелица, 180
Отпјева јој л”јепо умиљато:
„Нека, нека, милом богу 'вала!
„Ево мени миле браће моје:
„Мог Ивана и мог Маријана,
„Носе они главу Боретину.“ 185
Када виђе удовица Марта,
Да не иде војвода Борета;
Већ да иде Иван и Маријан -
Она бјежи у високу кулу,
Па за собом закључава врата, 190
Па лијже у душеке меке.
Кад дођоше Иван и Маријан,
Кад дођоше пред бијеле дворе;
Али двори јесу закључани.
Ударају алком на вратима; 195
Ал' им врата нико не отвара.
Наљути се млади Маријане,
Пак ће ногом ударит' у врата;
Како лако удари у врата
Од једније троја начинио. 200
Уљегоше Иван и Маријан,
Уњегоше у бијеле дворе,
Уљегоше својој милој мајци;
Али мајка у душеку лежи.
Пружише јој главу Боретину 205
Па јој онда 'вако бесједише:
На ти мајко, главу Боретину!
„Мјесто ладне воде иза горе;
„Не бих ли нам, мајко, оздравила,
„Не би ли ти ишто лакше било. 210
„Да нам није од бога гријоте,
„А од људи велике срамоте
„И теби би отсијекли главу;
„Кад си ћела устргнути, мајко,
„Два цвијета са овога св'јета.“ 215
Када виђе удовица Марта,
Када виђе главу Боретину
Од жалости јесте зан'јемила;
А други је данак изданула,
Од жалости за Боретом својим, 220
Те га јадна љубит' не могаше;
А трећи је данак саранише,
Саранише још и ожалише.
Онда било сад се приповједа.
Ко ме чуо бог га веселио, 225
Ко не чуо бог му дао здравље.
