Волшебни магарац/2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПОЗОРИЈЕ 1.
◄   НАСЛОВНА ПОЗОРИЈЕ 1. ПОЗОРИЈЕ 2.   ►

ПОЗОРИЈЕ 1.


(У ЈЕДНОМ КРАЈУ ПОЗОРИЈА СЕЉАК, ТРИ ЂАКА СТУПЕ ПЕВАЈУЋИ.)



МАРКО: Добра воља, врућа крв, лаке ноге јесу ступци, на којима цео свет почива. Млад човек све ово има, зато он и највеће вниманије заслужује.
ЈАКОВ: Осим кад главом о зид лупи.
МАРКО: Главом лупити — значи у подобном случају предосторожнији бивати. Док се старац искашље, донде је младић извршио намеру. Зар би Наполеон тако силан био, да није младе генерале имао? Живот је као вино, које се из силе и водени честица састоји. Сила је дух, дух је младост, младост живот, вода старост.
МИЛОШ: А искуство?
МАРКО: Искуство је стари пут за познатог путника. Сад ћу ја фалити оног који је десет реди једним друмом ишао, и није пут помео! Али начини нови пут, уклони кажипут, пак онда, ко не зађе, реци му: аферим! — Знате, кад су филозофи дошли кушати учене људе у Атини, ко је избавио професоре од срама, него ђаци? — Филозофи, страшнн зверови! Кудрава коса, нечисте аљине, набрано чело, пак ето ти филозофа. Али мора и бројанице по сокаку да носи. Дакако! Ко ће друкчије у стању бити мислити?! Како узмеш бројанице у руку, ето ти мисли саме трче, како год зецови у пролеће. — Ко си ти, филозофу? Ја сам идеалиста. Шта је то? То је то: што год видиш по свету, тога нема у ствари, него се теби само чини. Дакле, сунца нема на свету, него се нама само чини. (Увати Милоша за косе.) Шта чувствујеш ти, љубезни друже?
МИЛОШ: Чувствујем да ме пустиш. Јер ако те ја заопуцам, биће ти сувише.
МАРКО: Ја доказујем само моју тему. Зар ти држиш да те ја за косе вучем? То није истина. Ти само мислиш тако.
МИЛОШ: Бога ти, јеси ли паметан?
МАРКО: О том се нико не сумња.
МИЛОШ: Ти само мислиш да си паметан.
МАРКО: Тако млоги на свету мисле да нешто важе, а у себи су разбијено јаје. Један каже, кад што доказује: колико моја слаба глава допушта; а у себи мисли, да је најјача. Може бити, кад би се ораси главом лупали. Друга вели: нисам баш тако ружна; а у себи мисли, да је најлепша. Наравно, колико је могуће, ту се помаже; зато и јесте у апотеки све скупо. — Један вели: да сам се ја само учио; а у себн мисли, да и без науке више зна него сви који су учили. Другом је жао што није учио школу, да може више говорити, а не зна, да би се тек онда научио ћутати и којешта не булазнити.
ЈАКОВ: Тако као ти.
МАРКО: Свет се дели на људе који су паметни, и људе који су непаметни. Код паметни, ако млого говориш, обрао си бостан, како год и код непаметни, ако ћутиш. Шта су речи? Вересија. Један оће да се жени, ту ваља проводаџија да говори. Други има мало еспапа, со тим више мора да фали. Има људи, који рђав еспап и мале способности по скупе новце продају. Речи су штуле, с којима се мали људи пењу, да велики издају.
МИЛОШ: И тако постају пајаци.
МАРКО: Пак? Пајаци су знаменити људи. Њима се диве простаци; и деца с таковом виком за њима трче, да и сами паметни људи, вниманије своје на њи обраћају. Свет почива на опсени, пак се и паметни људи могу опсеном преварити.
МИЛОШ: За кратко време.
МАРКО: Док се мудри намудроваше, луди се наживоваше. Док се сазна да је пајац пајац, донде је овај напунио торбу. Ко боље вара професора, мање добија бој. Што жена лепше уме варати мужа, то је он већма уважава.
МИЛОШ: А кад и муж жену вара?
МАРКО: Онда је хомеопатија. Далеко су и доктори дотерали. Шта је то хомеопатија? Омиопатија. Исто с истим. Ако те старији избио, дај се наново истући, пак ће те проћи, то је хомеопатија. Ако си покварио желудац, наново се преједи, пак ћеш оздравити.
МИЛОШ: И кад немаш новаца, преврћи празне џепове, пак ћеш добити.
ЈАКОВ: Или прави дугове.
МАРКО: Дуг правити — јест у нужди друга тражити. Новац је господар, што с целим светом влада. Ко не уме говорити, преврће своју кесу и дукати најумилније гласове дају. Девојку накит удаје. И кад се мудрице с највећом ватром о чему препиру, богатица се задовољно за ћемер вата, у себи говорећи: злато је опет најпретежније на свету. Новац је филозоф, новац је лепота; новац је судија, друг, пријатељ, једном речју, цар над царевима.
МИЛОШ: Зато се сатире само на сиромае праве.
ЈАКОВ: Новац је магнет што почитаније од сваког к себи привлачи. А будући да ми новаца немамо, зато немамо ни почитанија. Жалосно позориште! Почитаније јест право урођено, које сваки с пуном влашћу зактевати може, и зато нам нико неће моћи замерити, ако ми из једне љубови к самопочитанију овог магарца, што пасе, заложимо и госи пуно право оставимо да га по својој вољи откупљује.
МИЛОШ: Или јошт боље, ајдете да га продамо.
МАРКО: Предосторожности ради батина, то не може да буде. Онај који на криво иде, ваља да зна како ће се и опрати. Што год радиш, ради паметно и сматрај на посљедак, то је стара пословица. Кад слуга стакло разбије, господар му каже да је будала; а кад слуга у подруму најбоље вино пије, онда каже да је његов газда будала, и то је оно: у зајам се говеда лижу. Колико су под Фридрихом и Бунапартом аванзирали, што су вешто одговорити знали? Зато и ми ваља томе да подражавамо. Ко ће да се начини магарац?
ЈАКОВ: Шта ћемо се правити, кад има готових на свету. Нема ниједнога који није рекао: ала сам био магарац!
МАРКО: То је друга фела. Кад муж жени тепа, он јој каже: о ћурко, ћурко! Но зато се она не срди, но јошт га пољуби. Него, знате шта? Нека остане један наместо магарца, и кад се сељак пробуди, нека га превари, да га је волшебник један на то осудио, и сад му је истекао рок.
ЈАКОВ: Право, право, то је врло добро! Ајде, Милоше!
МИЛОШ: Не, ти си вештији за то.
МАРКО: Ти си вештији, Јашо! Пак ћемо донде с магарцем уредити.
ЈАКОВ: Добро; ал му уклоните буџу?
МАРКО: Шта? Зар се ти бојиш буџе? Гди ти је језик? Знаш да је јошт Езоп казао, да је језик најбоља ствар на свету.
ЈАКОВ: И најгора.
МАРКО: То само муж каже, кад му почне жена читати предике. Дајте улар, да га вежемо. Со тим ће се сељак лакше убедити.
МИЛОШ: Тако, тако, на моју душу, биће доста новаца.
ЈАКОВ: Пола моја, пола ваша.
МАРКО: Зар ми нисмо браћа? (Вежу га и одведу магарца.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.