ВОЛЕО САМ, ВИШЕ НЕЋУ
† Милану А. Симићу
Каткада снага крвљу ми проструји
И пробуђена жеђ живота, да ме
Изведе мало из глуве осаме,
Где живи зима и мртви славуји.
И ја остављам видик стар, без мена,
Велику сенку што је пала на сан
Бола и среће, на шум река јасан,
На лишће, жеље и траг успомена.
По мртвом дану месечина бела
И ход тишине прелива се у тон
Тајанствености, у разума сутон,
Свет илузија до самог опела.
И гледам. Данас, као некад, ниси
С песмом на лицу, нити ми се чини
Да се покреће сад у месечини
Арија снова, и да у њој ти си.
Не видим тебе и младост у свили
С кораком среће; не размишљам о том,
На овом свету што смо са животом
Трајно к'о гробом растављени били.
Сад не размишљам. И поред сазнања
Да љубав наша умрла је за нас,
Мене не боли овај живот данас,
Ни старо небо, ни облак сањања.
С раном рођења која се не лечи,
Даљином слутим сву празнину, где ће
Идеје, мисли и пут наше среће
Изгубити се у шум и у речи.
И сад, кад приђу моји дани стари,
Дани велики, ал' мртви за мене,
И твоје очи, и усне пламене —
Једино што се крв моја зажари.
Ти још и данас везујеш ми биће
За ову влагу и за земљу, где је
Отишло сунце; где ме стално греје
Ноћ с тобом, као последње откриће.
Ја и сад сваку мисао ти дајем
И своје грехе; само сневам о том
Кад ћу сав живот испити похотом:
Ја те још волим, али загрљајем.
Волим те срцем што још зна да бије
Пропашћу мојом, мојим гробом, мада
За мене нема светлости ни сада,
И око моје дан више не пије.
Нада мном љубав нема више власти.
Ја видим себе са душе нимало,
И сумњам да је ње икад имало;
Не чујем ништа осим својих страсти.
Кад спусте главу у гроб, да се смири
И срце моје, живећу у бањи
Тишине мирно: по мојој лубањи
Празнина ће се к'о вечност да шири.
Дотле нек струји и нека ме сише
Крв моја и жеђ за животом грубим,
Кад ничег нема достојног да љубим:
Ја сам те вол'о, ал' не умем више.
