VOLEO SAM, VIŠE NEĆU
† Milanu A. Simiću
Katkada snaga krvlju mi prostruji
I probuđena žeđ života, da me
Izvede malo iz gluve osame,
Gde živi zima i mrtvi slavuji.
I ja ostavljam vidik star, bez mena,
Veliku senku što je pala na san
Bola i sreće, na šum reka jasan,
Na lišće, želje i trag uspomena.
Po mrtvom danu mesečina bela
I hod tišine preliva se u ton
Tajanstvenosti, u razuma suton,
Svet iluzija do samog opela.
I gledam. Danas, kao nekad, nisi
S pesmom na licu, niti mi se čini
Da se pokreće sad u mesečini
Arija snova, i da u njoj ti si.
Ne vidim tebe i mladost u svili
S korakom sreće; ne razmišljam o tom,
Na ovom svetu što smo sa životom
Trajno k'o grobom rastavljeni bili.
Sad ne razmišljam. I pored saznanja
Da ljubav naša umrla je za nas,
Mene ne boli ovaj život danas,
Ni staro nebo, ni oblak sanjanja.
S ranom rođenja koja se ne leči,
Daljinom slutim svu prazninu, gde će
Ideje, misli i put naše sreće
Izgubiti se u šum i u reči.
I sad, kad priđu moji dani stari,
Dani veliki, al' mrtvi za mene,
I tvoje oči, i usne plamene —
Jedino što se krv moja zažari.
Ti još i danas vezuješ mi biće
Za ovu vlagu i za zemlju, gde je
Otišlo sunce; gde me stalno greje
Noć s tobom, kao poslednje otkriće.
Ja i sad svaku misao ti dajem
I svoje grehe; samo snevam o tom
Kad ću sav život ispiti pohotom:
Ja te još volim, ali zagrljajem.
Volim te srcem što još zna da bije
Propašću mojom, mojim grobom, mada
Za mene nema svetlosti ni sada,
I oko moje dan više ne pije.
Nada mnom ljubav nema više vlasti.
Ja vidim sebe sa duše nimalo,
I sumnjam da je nje ikad imalo;
Ne čujem ništa osim svojih strasti.
Kad spuste glavu u grob, da se smiri
I srce moje, živeću u banji
Tišine mirno: po mojoj lubanji
Praznina će se k'o večnost da širi.
Dotle nek struji i neka me siše
Krv moja i žeđ za životom grubim,
Kad ničeg nema dostojnog da ljubim:
Ja sam te vol'o, al' ne umem više.
