Воду носи пашина робиња,
за њом шеће беже Мехмед-беже
па говори пашиној робињи:
— О, робињо, оба ти свијета,
када дођеш у женску одају, 5
ти помакни са пенџера платно
да ја видим нашег паше шћерку.
Кунем ти се богом истинијем,
ја се скоро у тимаре спремам,
а прије бих тебе удомио. 10
Говорила пашина робиња:
— Та ко не би, не било га мајци,
ал’ не смијем од паше нашега,
јер је паша платно натурио,
а на платну шипке растурио, 15
на тетике ударио кључе
да му шћерка не гледа сокаке,
да не купи под пенџере момке.
Ту се беже мало осмјехнуо:
— Ја, робињо, из пашина двора! 20
Ти упитај госпојицу младу,
би ли коме лице обећала,
ја л' пашићу, ја ли царевићу?
То робиња бега послушала
па упита госпојицу младу, 25
ко што јој је беже говорио.
Говорила госпојица млада:
— Сједи, море, бабова робињо,
ко је тебе томе свјетовао?
Ником не бих поклонила лице, 30
само једном бегу Мехмед-бегу,
а бих давно, кад би дао бабо.
То робиња бегу казивала,
бег робињи бакшиш учинио.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 771-772.
