Водене силе

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Симо Матавуљ


Водене силе


(ИЗ ПРИМОРЈА СЈЕВЕРНЕ ДАЛМАЦИЈЕ)


Зимњег вечера, послије осам часова вожње на колима по јаку вјетру, стигох у приморски град X, у коме сам прије тога био још једном у дјетињству. Ноћих у гостионици и устадох рано да обиђем град. Небо освану ведро, вјетар бјеше утолио. Обиђох мјесто за непун час, па отидох на обалу. Море је било још мало немирно; вали су се пјенушили, али све мање и све спорије ваљаху се ка обали. Пристаниште је било пуно бродова једрењака. Мени је веома угодно наћи се тако рано у какву пристаништу и посматрати буђење природе и мрнарског људства. Али тек што сједох, наврну ми се њеки човјек, нудећи ми кријумчарског дувана. Узалуд сам га одбијао, он ме је молио да кушам босанскога, црногорскога, арбанаскога - од сваке те врсте имао је помало савијена у харти'цама, које је вадио иза шаренога појаса. Бијаше човјек чудна обличја и одијела, те да није говорио "нашки", приморски, не бих рекао да је Приморац, а по ношњи не бих могао погодити кога је сталежа. Висок и сух, ћосав, дугачких образа, црвене косе и обрва, већма личаше на Нијемца, него на Далматинца. Имао је на себи мрнарску блузу и капу, турски појас, сукнене тежачке чакшире и опанке, све то изношено, излињало. Кад се једва увјери да ми не треба дуван, онда ми понуди другу услугу.

- Хоћети ли, шјор, да вас провезем по мору, - да вас одвезем у драгу?

- У какву драгу?

- У нашу, овамо налијево. Сваки странац иде да је види.

- А шта има да се види у њој?

- Љепота од нарави, шјор! Велике стијене, пећина и ... онако, велика љепота!

- А имаш ли свој чамац и је ли спретан?

- Како не бих имао, како да није! Ја возим ову господу.

- Ма ти нијеси одавде?

- Како да нијесам, бог с вама! И отац ми се родио овдје и дјед, - само да запитате за фамилију Сеп.

Сеп! Никада не бих помислио да има тако презиме у Приморју. Говорећи, Сеп је мрдао и рукама и ногама, бекељио се, трептао очима, - прави мајмун. Прохтје ми се да га посматрам, те више због тога, него да видим драгу, пристадох на његов приједлог. Рекох му:

- Иди спреми чамац, ја ћу одмах доћи.

- Ено ондје, шјор, испод онога Талијанца. Само гледајте гдје ћу ја сићи, - рече Сеп и отрча правцем ка једном товарном талијанском броду, и ту се спусти са изидане обале.

Кад ја дођох, а то Сеп сједи на средини велике товарне барке, којој, и кад је празна, требају најмање два веслача. Али, прије него што њешто рекох, одобровољи ме он својим мајмунским покретима и изразом безобразности и плашње. Зачаврља:

- Ово је сигурније, шјор! Мој је чамац на оправци, а ово је сигурније. Ништа се не бојте, само сједите, па ћете видјети да ћемо летјети као стријела. Изволите, ево, на!

Одува прашину са даске на крми, спопаде гломазна весла и скреташе барку боком ка степеницама да ми, тобоже, буде лакше ући.

Уђох и сједох на крму. Судећи по Сеповим узаним грудима и слабим мишицама, замишљао сам да ће се велика барка једва одмицати, надао сам се да ће ми та борба тананог Сепа противу силног терета бити забавна, али кочоперни ђаво бјеше куд и камо снажнији него што се чинило. Сједе према мени, баци капу и заврну рукаве, одуприје се стопалима и завесла; набрекоше му мишичне и вратне жиле, црвене пјеге на образима расколаше се до груди, бијеле очи избуљише се да штркну, крупне капи зноја навријеше, али барка збиља лећаше као стријела. За часак изађосмо из пристаништа. Сеп прекиде веслање да би могао руком показивати бродове, путове што изводе из града у околна села, цркве, гробље на лијевом крају. Дознадох сав скорашњи љетопис градски, - ко је умро, који је трговац банкротовао, какав се грозни скандал догодио са њеком општинском бабицом, гдје су се сукобили жбири и контрабандијери из града, итд.

Сеп навезе надесно. Након пола часа уђосмо кроз тијеснац, кроз који је море продрло и начинило мали готово округао затон, затворен високом, окомитом литицом. У тој природној огради, свуда наоколо, испред голе литице издигла се бјеше друга нижа ограда од танке магле. У затонићу море бјеше мирно, глатко као огледало. Једна половина бјеше у сјенци, друга јако освијетљена те се боје прељеваху. Баш на сумеђи сјенке и свјетлости, за човјечју висину над морском површином, зинула осредња пећина. Видећи на моме лицу да сам угодно изненађен, Сеп брзо упути барку ка пећини, а мене запита, сав блажен:

Је л' те да вас нијесам преварио да је наша драга љепота од нарави? Сви странци овамо долазе!

Опазих гдје при врху јуре гомиле ситнијех риба, а дубље замијетих крупнијех груја, лица, костеља, зубатаца. Чудио сам се што нема рибара, али ми Сеп објасни да је драга богата рибом само њеких дана, поњекад само за њеколико часова, па и за краће. То се, вели, не може никада предвидјети и бог сам зна од чега је то, уопће из ријечи Сепових могао сам разабрати да драга није чиста од нечистих сила.

Под пећином није се имало шта видјети. Сеп се пропе и викну: "О-о-о!", али је одјек био слаб. Ја назријех кроз маглу, на другој страни, узану стазу, која се ломила на новет уз голу литицу. Рекох Сепу да вози онамо. Стаза је била сувише врлетна, на мјестима је лазила преко голих, глатких кршева.

- Куд изводи ова тражина? - запитах Сепа кад стигосмо.

Он слегну раменима.

- Сигурно никуд. По свој прилици, то су њекад начинили рибари, тражећи горе дрва.

Ја искочих из барке и почех се пењати. Сеп ме стаде преклињати да се оканем вратоломије, а кад ми у томе клизнуше ноге, зачух као гроктање свињско, - на то је наликовао смијех Сепов. Још једном покуша да ме одврати од даљега пењања, па пође и сам за мном, па ме претече, па поуздан, лак, час ми пружаше руку, час ме опомињаше.

Горе бјеше пространа пољана; на ивици њеној, далеко од мјеста гдје изађосмо, бјеше колиба, пред којом сјеђаше њеко. У дну пољане видио се заселак. Не би ми жао труда, јер је поглед био лијеп на морску пучину, на острва и на град. Учини ми се да ће поглед бити љепши од колибе, те се упутих к њој. Сеп ме стаде одвраћати, па пође. Пред колибом сједио је постар тежак и крпио је мрежу. Он извади из уста лулицу и погледа нас црним великим очима, погледа нас тренутно, злијем погледом, какав се не заборавља. Видјех на Сепу да се њешто снебива, али се усилова и назва:

- Ваљен Исус, Ловрићу!

Стари њешто промрмља, а ми му окренусмо леђа гледајући преко драге. Сеп поче живо објашњавати о морским струјама, пличинама, гребенима, - поче показивати куда пролазе парне и веће лађе, а куда мање. Ја сам мислио о његову загонетном претварању, јер очевидно ми бјеше да је он добар зналац горњега краја као и старога Ловрића, с којим не бјеше у пријатељству, а онамо се градио да никада није био горе. Нашто то?

- Ти си био више пута овдје? - запитах га.

- Баш и нијесам! - одговори Сеп, прекинувши своје предавање о морепловству, па га настави.

- А познајеш овога старога? Он слегну раменима и додаде показујући на заселак.

- Па оно су Ловрићи!

Стари је сједио прислоњен леђима на колибу; ноге му бјеху пружене а покривене мрежом, коју је крпарио дрвеним шиљцима. Сваког је часа вадио лулицу из зуба и пљуцкао. Био је дугачких образа, обраслих просиједом, од њеколико дана небријаном брадом. Имао је орловски нос, здраве, лијепе зубе и, као што већ рекох, немио поглед. Био је у приморској, тежачкој ношњи, доста чист.

Одједном Ловрић диже главу.

- Који вас је враг довео овамо? ... Јесте ли из града?

Не знађах питаше ли мене, или обојицу. Сеп одговори:

- Дошли смо да видимо има ли овуда каква контрабанда, јер смо дознали да овамо има. њеких старих лупежа, јатака контрабандијерских.

То рекав, Сеп се пружи потрбушке и подними се на длане према Ловрићу, и стаде га гледати чикајући.

Ловрић се саркастично осмијехну, у његовим ђаволским очима бјеше сарказма, презирања, пријетње. Иако стар и непомичан, чињаше ми се онога часа као спреман да кидише на Сепа. А овај се мало стресе. Невјеровном мирноћом стара одговори:

- Крижа ми, могло би бити да си ти жбир, али је безобразно од тебе да то кажеш за господина.

Начинив љубазно лице, окрете се мени:

- Ви сте сигурно из... ?

Казах му се. Он ми понуди скленицу с ракијом, а кад ја одбих, заиска ми дувана да напуни лулу. Сеп узе звиждати, па запита:

- А мене не нудиш?

Стари се начини да не чује и настави разговор са мном. Сеп настави звиждукање. Одједном викну:

- Што гледаш преко мене, а? А, стари ђаволе? Видиш ли водене силе, не?

Ловрићев зли поглед бјеше збиља управљен преко главе Сепове. Овај сједе и подви ноте. Стари се окрете мени:

- Једно је што човјек види а тога нема, а друго је што не види а тога има! А ово је факин, гад од гада!

Сеп запјени. Истински се наљути, али се поново усилова да пријети

- А ти си ми племић од племића, је ли, лупежу стари!... Немој ти, знаш... немој јер ти неће помоћи твоје водене силе!

Ја се умијешах:

- Шта је вама? Какви су то разговори? Какве водене силе!?

Сеп устаде говорећи:

- Па он то каже. Он има с њиме посла. Оне су му и узеле ноге!... Ви не знате да су Ловрићу обје ноге узете, те не може ни на кољенима лазити, а ипак виђа се свуда овуда. Кажу: носе га водене силе!

Ловрић га гледаше с неисказаним презирањем. И рече мирно:

- Однијеће тебе враг, а прије, а послије! То ти се пише!

Сеп се узврпољи и очигледно не знајући шта ће рећи, забрбља:

- Ето господин не вјерује да има водених сила!

Ловрић се загледа у мене. Сеп ми је давао њеке знакове рукама. Најпослије рекох:

- Па, молим те, пријатељу, објасни ми, какве су то водене силе!

Ловрић показа руком маглу око затона.

- Дакле, ти маглу зовеш воденом силом, - рекох, смијући се.

Он замаха главом и започе:

- Оно су оне! Видите како су захватиле цијелу драгу? Јуче су биле на другом крају, вечерас, ноћас, сјутра биће ко зна гдје и чиниће што их је воља... Видите да над цијелом драгом нема ни једног јединог галеба, иако је у ово доба рибе изобиља... Је л' те да има пуно риба? Ви сте се провезли онуда? А 'тице знају, галебови знају добро шта су водене силе, јер оне иду у ковитлац све овако.

И показа прстом како се савија гужва.

- Дакле, оне се увијек виде, увијек су као магла? - запитах га.

- А, то не. Поњекад се извије као најтањи нит, као паучина, и то је једна водена сила. Поњекад ништа не видиш, само их чујеш.*) Али ово је сад њихово збориште. Ово ће бити таква олуја, да ће се пушити небо и земља!

Сеп је слушао са разјапљеним устима. Мени је већ било доста. Бацим старом напојницу и упутим се.

- Молим вас - викну Ловрић и диже увис три прста. - Станите мало. Кад уђете у брод, ви, господине, ухватите се са три прста десне руке за грло, и држите се тако све докле се не извезете из драге, а возите средином!

- Добро, добро! Збогом!

Док силажасмо, свашта ми се врзло по глави о тијем људима, али ништа нијесам могао извести начисто. За Ловрића сам и на први поглед помислио да је пијаница, али ни по чему нијесам могао судити да је помјерене памети. Али тек ми је Сеп био загонетан. По свему ми се чинило да Сеп вјерује у "водене силе" као и то да је Ловрић видјелац.

Хтио сам да одмах ствар разбистрим, зато, ускочив у брод, почех:

- Тако ти светога крижа, Сепе, да ми њешто право кажеш!

- Молим вас, шјор, да ништа не говоримо, докле се не извеземо из драге, - одговори Сеп.

Ја дигох очи, (јер ступајући у брод, не бјех погледао Сепа), и што тада видјех учини да прснем у смијех.

Сеп је лијевом руком држао весла, а трима прстима десне руке, тачно по пропису Ловрићеву, ухватио се за грло.

Одавно ми не дође да се тако слатко насмијем, и мој се смијех разлијегао по пустом и "убетном" затону, посред "водених сила".

А Сеп ме гледаше са мржњом, што обично бива код простих људи кад исмијаваш њихове предрасуде.

Најзад он "зашија" лијевијем веслом. То је било сасвијем у реду да скренемо, али како ће одмицати толика бродина, како ли ће веслати тешкијем веслима, ако се буде држао прописа!?

Нијесам дуго чекао одговора. Сеп мораде спустити десну руку и њом узети друго весло, али након првог одбоја, он се опет брзо ухвати за грло. Да бих га одобровољио, приђем и узмем десно весло.

Тако смо веслали ја и Сеп; он лијевом руком, а ја објема; он држећи се за грло, а ја смијући се из грла.

И тако изиђосмо из затона.

Сеп дубоко уздахну, преклони главу и спусти руке низа се.

Тако је остао ваљда пет минута.

Са ширине поче пиркати постуден вјетар. Небо је било свуда ведро као и при поласку, само око сунца ухватила се танка маглена мрежа.

- Какав ли ће бити ово вјетар, Сепе? Он као да не чу моје питање, него лагано диже главу и рече:

- Гдје заповиједате да вас искрцам?

- Ондје, гдје си ме и укрцао.

И он приону својски, управљајући бродину ка средини обале, докле је било размака око сто сежања.

Познао сам да једва чека да ме се отараси. Одједном, Сеп начини љубазно лице и започе:

- Ако заповиједате, шјор, да вам набавим још бољег дувана?

- Хвала, Сепе, не треба ми. Али ако хоћеш да ти дам добру напојницу, кажи ми шта ти имаш са старијем Ловрићем?

- Како, шта имам са Ловрићем!? - понови Сеп и његово дугачко лице постаде дуже, баш као да не разумједе, е "имати шта с ким" значи бити у завади.

- Тако ми светог сакрамента, немам ништа с њим!

- Кад си се ти с њим пошљедњи пут састао?

- Ја с њим? - запита Сеп, тобож у чуду, а на лицу му се проли страх. - Тако ми...

- А зашто си га онако грдио?

- А-а, то ви мислите! - вели Сеп развлачећи танке усне, па скрену зјеницама настрану, као што чини човјек кад се домишља. - Знате... овај... Ловрића треба раздражити, ако ћете да види оно, да говори оно...

- Тако! - рекох подругљиво. - Чудна ствар! Треба га псовати да постане вједогоња!... Дакле, Ловрић није луд, него од истине барата са воденим силама? Дакле, збиља има водених сила и ти вјерујеш у њих?

Сеп се преподоби и стави обје руке на груди.

- Тако ми светога крижа и пресветога сакрамента, шјор! - али се збуни, није знао шта ће потврдити тијем тешким заклетвама. Па онда паде у ватру и засу ријечима:

- Молим вас, шјор, све ће вам мјесто казати да Ловрић, на примјер, погађа, на примјер, сваки фортунал (олују). А најпослије немојте вјеровати на моју ријеч, ни на чију, него ћете видјети. (Сеп изврати главу к небу.) Ето, на примјер, нема никаква знака о промјени времена, а видјећете ноћас. Тако је он рекао...

То су биле пошљедње ријечи између нас двојице...

У кафани нађох се са једним познаником коме испричах доживљај.

- Ах, тај шарлатан Сеп! - рече познаник. - То је не само највећи него управо јединствени контрабандијер у нашем мјесту. Он је прави мучитељ царинских стражара... Познајем и Ловрића. За њега збиља постоји легенда да га виђају на најудаљенијим крајевима, а да сам не може да иде. Ја мислим да он није баш сасвим узет, већ да може да се вуче. Али главно је то да је баш тај Ловрић признати вођ контрабандијера. Могуће да се он претвара да је луцнут, а може бити да и јест. Из тога што сте ви испричали ја закључујем да је Сеп морао одати стражарима њекога од својих другова, а да са себе скине сумњу, што није риједак случај међу том врстом људи. Тијем се само може истумачити његово понашање, које показује да му савјест није чиста. А Сеп и мрзи Ловрића, и боји га се у исто вријеме.

С вечера се промијени вријеме. Олуја је бивала све то јача. Око поноћи настаде прави урнебес. Ја сам с прозора посматрао мрачно пристаниште, гдје су вали препљускивали лађе.

Дакле, Ловрић је ипак погодио да ће "водене силе" исте ноћи начинити велики "фортунал".

Не знам колико је олуја трајала, јер сам легао, али знам да нијесам никад имао страшнијих снова.

Цијеле ноћи имао сам посла са воденим силама, које су ме походиле у невјероватним облицима. Било их је танких као паучина и дебелих као мишица. Све су ме кињиле, а једна највише. Та највећа мучитељка имала је величину и облик гусјенице а главу Сепову.

И кад се пробудих, прва ми је ријеч била:

"С врагом вједогоње и водене силе!"