Владислав/26

ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО

ПОЗОРЈЕ ПЕТО

ПОЗОРЈЕ ПЕТО

Давид, бивши.

ВЛАДИСЛАВ: Носиш ли ми и ти какву ужасну новину?
ДАВИД: Краљу, полак ужасну, јер Владимир није на путу убијен.
ВЛАДИСЛАВ: Хаволе!
ДАВИД: Најподлије духове изабрао си за пратиоце. Са женским страхом стрепљаху они и од спавајућег непријатеља. Трипут су се накањивали, и трипут подло од тог одступили.
ВЛАДИСЛАВ: Овај дан мора да је пакленим словима у књизи вечности написан. Зар хоћете да се чудо начини, да сам Владимиру живот угасим?
ДАВИД: Трепет ме обузе при овако неповољној вести. У недоумију зграбим сам и без питања нешто, не знам, јесам ли погодио.
ВЛАДИСЛАВ: Како, говори!
ДАВИД: Познавао сам два одважна мужа, у којима сам често знаке неустрашивости виђао. Њих сам послао извршити намеру.
ВЛАДИСЛАВ: Мудри Давиде!
ДАВИД: Казао сам им да је воља краља, и да их царска награда очекује.
ВЛАДИСЛАВ: Нека ишту што им срце захтева, камен из моје круне наградиће њихову велику услугу. Само да нас и ту надежда не изневери.
ДАВИД: Не брини се, краљу Владиславе. Још нигда верне ове слуге обмануле нису.
ВЛАДИСЛАВ: Сад ти мало слободније дишем. Какав сам ти отоич био! Стидим се, Давиде, исповедити, мало би ме дете поплашило. Јеси л' чуо за Елемага?
ДАВИД: Ивица се с њиме здружио.
ВЛАДИСЛАВ: Одметни Ивица, хоће ли га једанпут само моје руке видети?
ДАВИД: Њихово напрезање чини ми се као усиљавање утопљеника; отима се рукама, а све већма гњави се у пропаст.
ВЛАДИСЛАВ: Народ ми је веран?
ДАВИД: До данас сви поданици. Радомирову доброту не могу да забораве, но опет сила ишчекују од јунаштва твога.
ВЛАДИСЛАВ: Нека ишчекују, неће их надежда преко труле даске превести. Верни Давиде, друже среће моје, још много бура имамо да претуримо, јуначе. Ради са свом снагом, зној се на попришту славе и твоје и моје, лепи нам се изгледи указују; Бугарска, Дирахиум, Србија — ха, кад на Србију помислим, утроба ми се потреса, Владимир још живи, Давиде, јоште живи.
ДАВИД: И Радомир је живео. Је ли он само ногом нашу земљу додирнуо, неће га више Српкиња поздравити.
ВЛАДИСЛАВ (ухвати га за руку): Краљу Дирахиума, Несторица предводи војску против Елемага. Иди и помози му мудрим твојим советом.
ДАВИД: Ја ћу се милости краља мога заслужан показати. (Оде).
ВЛАДИСЛАВ: Шта је човек без поузданих пријатеља, кад га беснило непогода окружи? Није надежда била пијана, кад ме је лепим изгледима храбрила.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.