Vladislav/19
| ◄ ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ | POZORJE ČETVRTO | ПОЗОРЈЕ ПЕТО ► |
POZORJE ČETVRTO
(Tamnica, noć)
Ivica (sam).
Sutra dakle, sutra da svetinja pravde prosija, da se krv Radomirova osveti nad nevinim čovekom, kako će besni vuk raspuđeno stado lakše razdirati moći. Kad krv moja na bojnom polju za otečestvo nije mogla proteći, nek' proteče na gubištu, s vezanim naopako rukama. — Nikakve slabosti, Ivica! Uvek si junak bio, budi i naposledak, da ti rana smrt viteški život ne pomrači. Ne cveta na ovom svetu bosilje sreće, onde, gde Vladislav ubitačnom svojom parom vozduh truje, jer onde nema ščastija. Nesrećni Vladislave, kad bi te moja krv Radomirom zemlji učiniti mogla, triput bi radije na smrt poitio. Ali Radomira neće više mati odojiti. Radomir je jedan bio, za koga bih hiljadu života, da imam, žertvovao; i — ovog kralja ubica da u spomenu naroda ostanem, o, to bole, većma bole, nego udar smrtonosnog mača. Šta me zadržava nevinost moju pred svetom osvedočiti? Moja je smrt izvestna, jer to spokojstvo Vladislava zahteva. Na gubištu neka čuje sa trepetom narod ko je Radomira ubio; neka čuje moja Smiljka da Ivica nevin sa sveta polazi. Kako će joj lakše biti smrt i moju i oca svoga snositi! O, gde si blaga, dobra, nezlobna dušo g vrla kćeri vrlog roditelja, gde si, da ti samo jednu reč, da ti poslednji put s Bogom ostaj reknem. Sutra ćeš me na gubištu, u rukama mrskog gubitelja videti, hiljada očiju upraviće pogled svoj na nas dvoje; ništa ti na samo kazati ne mogu, nikakovi spomen verne moje ljubovi tebi ostaviti. S Bogom dobra, lepa dušo, iz dubine ove ne čuješ glasa moga, mrtvački popac oko tebe tuži, primi njega mesto glasa Ivičinog. (Čuje se lupa na vratima). Šta razdvaja bravu u ovoj ponoćnoj tišini? Boji l' se Vladislav mene javno pogubiti? O, to žalostno bedan sa ovog sveta polazim.
|