Владислав/1
| ◄ Насловна | ПОЗОРЈЕ ПРВО | ПОЗОРЈЕ ДРУГО ► |
ДЈЕЈСТВО ПРВО
(Двор код Владислава)
ПОЗОРЈЕ ПРВО
Несторица и Зарица.
НЕСТОРИЦА: Је ли могуће?
ЗАРИЦА: Радомир мртав, Радомир, који је над Бугарском као мајка над првенцем лебдио, у којега је прсима само благо рода свога, само добро земље наше благотворно клијало. судбино, како се немило титраш са несрећним овим светом!
НЕСТОРИЦА: Краљ најбољи и највећи, каквог земља тек имати може, који је краљевину своју као брижљив отац од вука Василија бранио — ова света душа лежи руком безбожника поражена! Шта нам друго остаје, него сужно пружити ове јадне прси, шта нам остаје, нег' у ропство оправити тужну домовину нашу, да нас злотвор очију лишава, да нам срце чупа на очи верне љубе. Самуило, твоје су зенице замрзнуте вечним дремежом смрти. Порок оца далеко се простире; из корена руши и раздире срећу невиних потомака. Пишти бедна сирочад под теретом строге судбе, јер правду захтева вечита истина.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|