Владика у Пољицама

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Владика у Пољицама
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
Владика у Пољицама


     (Надуго и широко пружила се велика црквена авлија, обрасла дудовима, дивљотрешљом, грабовима и јасеновином. Испод дрвећа, из густе, некошене траве извирују стари, црни крстови, исписани старославенским словима. На свјежијим хумкама нема крстова. Ту су посађени дугачки штапови, о којима је, у знак жалости, покојникова родбина привезала: бичева косе, јаглука, марама, које се, при пиркању прохладнога горскога вјетра, повијају као барјачићи. Међу гробовима укипио се Мрђен, сеоски кнез, крупан, космат човјек, са брковима до рамена, богато одјевен у празнично одијело, са токама на прсима и великим црвеним појасом око главе, чије га ресе куцају по рамену. Он се прислонио уз један крст, запалио чибук и одбија димове. Са двије стране опколила га тричетири домаћина, из села, постарији људи, такођер празнички обучени. Сви гледају у Мрђена, шта ће проговорити).

МРЂЕН (погледа их добро): Скупио сам вас, људи, да вам јавим, е нам је владика, након толико земана, приспио близу, у прву касабу. Крен’о се кроз јепаркију, да види: јесу ли му сви 'ришћани на броју, па га и близу нас пут донио. А кад владика приспије близу и, бива, готово пред кућу нам, срамота је да му не одемо и не поклонимо се ка’ старијему. Какав је да је, наш га је и треба му се поклонити... И сазвао сам вас, да се по лијепоме и љуцкоме начину здоговоримо: ко ће први пред њега и ко ће испред читава нашег села примит’ благослов на своју главу?
ОБРАД СТАНИШИН (најстарији од домаћина, замишљен, мргодан. Одби неколика дима и важно, као да нешто особито смишља, поче трести главом): Ваистину мучно је то одма’ смислити и одрезати ка’ с нокта.
МРЂЕН (зачуђен): А какве ту муке има, пријатељу Обрене? Ту ништа друго нема, но притегнут’ опанке, па потрчат’ у касабу.
ОБРЕН (подругљиво се осмјехнувши): А како ћеш говорит’ са владиком, кад се ни смислио добро нијеси?.. Зар мниш ти, да се ш њиме може говорит’ ка’ са мном и да му можеш укресати: „Пријатељу владико!”.... Јок, побратимковићу! ... Њему се, на прилику, све друкчије збори и каже се: велеможни и високоможни господине, јали ваше величество.
МРЂЕН: Ма немој мислит’, чојече, да ти све сам знаш и да нико није виђео владике, макар и издаљега, осим тебе. (Куцне се по челу). И ми, зар, имамо мрве мозга у глави и знамо да је он црквенски чојек, па му треба зборит’, ка’ што се у црквенским књигама пише.
СТАНОЈЕ МИРКОВ (мали чичица, погурен, крезуб, и између свију, најпростије обучен): А хоће ли каква трошка бит’ око тога пута?
МРЂЕН (отсјечно): Каква трошка? ... Ситан је то трошак. А све да је и крупњи, не треба да жалимо, кад је за владику. Ђаво ми је доста пара понио у беспослице не’акве, па, вала, нек носи и сад!
СТАНОЈЕ: Ама ја не велим тако! (Окрене се другима). Пару треба чувати, а ја из свога џепа не дам ђавољега солда, макар никад владике не виђео ...
МРЂЕН: Најпошље, не треба ни да трошимо из свога џепа. Ми ово иђемо за народску ствар, јер, бива, на свакога ће доћ’ помало благослова, па то треба узет’ од црквенскије’ пара. Црква је јакије’ леђа, па се на њој неће ни познат’...
СТАНОЈЕ (одобри и главом и рукама): То је друкчије! А кад ће се узет’ од црквенскије’ пара, ја ћу кренут’ први. Не жалим, вала, макар и мало више потрошили.
(Изненада утрчи међу њих Милош Пејов, лијеп, млад, витак момак, кога истом нагарила наусница. Живахан је, немиран, брз на говору. Он пољуби Мрђена у руку и измаче се малко на леђа).
МИЛОШ: Ево, ја право из касабе! .. Дотрч’о сам ка’ хрт, а да ниђе одахн’о нијесам ... Пол ...
МРЂЕН (прекида му ријеч): А зар си био?
МИЛОШ: Чух прије два дана да ће владика тамо стић’, те ти одмах остави пос’о, а притегни опанке и пођи тамо. Никад прије владике виђео нијесам, па хајде, велим, нек се види и то чудо. И виђех га људи ка’ сад вас, па ...
СТАНОЈЕ (брзо): Какав је сад?
ОБРЕН (с друге стране): Је ли уморан?
МРЂЕН (с њима заједно): Је ли се постарао?
МИЛОШ: Божија ви вјера, мени се учињело да никад није млад ни био ... Згурио се, па једва миче ... Не би мог’о ни крочит’ да га не придржавају... Све...
МРЂЕН (прекида га): А приступи ли му руци?
МИЛОШ: Хоћах приступит’ ама не дадоше. Навалише газде и кнезови, па, мним, изједоше му руку. Него и на ме ће доћ’ ред. Рекоше ми, како ће данас поћ’ из касабе, па да иђе у Врпољице. А кад се иђе у Врпољице, треба да прође раскрсницом, крај нашег села. А кад прође крај нашег села, сврнуће, зар, и у село. Рекоше ми неки да ће сврнути ...
МРЂЕН (као поплашен): Шта, јади те зађели! Владика нам сврнути?
МИЛОШ: Ја чух тако и мним тако. И какав би био владика, кад не би сврнуо? И ми смо ’ришћани и он...
МРЂЕН (збуњено, истресао лулу на длан, па не зна куд ће са пепелом. Прекида Милоша). А кад ће поћи?
МИЛОШ: Кроз три сахата ето га ’вамо. Можебит’ ће и прије, јер ко зна шта он у својој крупној глави смишља. Теке ја потрчах унапријед, да ви јавим, нек се знате уредити ...
МРЂЕН (баци чибук у траву): Еј, на зло ми свануло, како ли ћу сад! (Врти се). Браћо, помозите, ако знате шта је мука и невоља! Обрене, реци коју паметну, ако Бога знаш, е се у мене глава узмутила.
ОБРЕН (важно): Ето звона, па нека се зазвони, да окупимо свијет.
МРЂЕН (гура Милоша): Трчи Милоше, па звони, наопако ти зазвонило! (Хуче и окреће се). Е, браћо, моје незгоде! ... Ко се овоме јаду над’о? Снијевам ноћас, ђе ми ка’ пијевац на прагу кукуријече. И ето, бива, искукуријек’о ми владику! (Звоно зазвони).
ОБРЕН (намргодивши се): Бре, окани се причања него смишљај како би га дочекали!
СТАНОЈЕ: Дочекујте га како знате, ама ја опет ка-жем, да не кабулим никаква трошка на своју главу.
МРЂЕН (љутито). Ма рекох ти да ће се трошит' црквенске паре. (Опет се врти). Само ми чудо, што свијет не долази ... (хукне). Ето, људи и браћо, лијепо изгубих памет ...
МИЛОШ (престао звонити и опет се врнуо): Како би било да ја по селу покупим ђечице? Треба да им дадемо свијеће, нек носе, јер се владика не дочекује без свијећа и јер ...
МРЂЕН (брзо): Треба и то, треба... Ђеца треба не-што и да запјевају, е не ће ваљати друкчије. Кад владика долази треба пјеват’ и коме је до пјевања и коме није... Него, Обрене, ти ћеш му боље знат' пјесму и како му се пјева ...
ОБРЕН: А што ме питаш? Нијеси дијете, па да не знаш. Кад владика долази, не пјева се Ој ђевојко, душо моја, него Господи помилуј.
МРЂЕН: А треба ли амин?
ОБРЕН: Какав амин? Шта ће му амин? Кад дође владика, а ти му први, ка’ кнез, приступи руци и реци: добро дош’о, ваше величество, а онда нека ђеца уједанак запјевају Господи помилуј.
МРЂЕН (гура Милоша): Трчи, Милоше, колико те ноге носе, па купи ђецу и лијепо и’ научи, ка’ што си ви-ђео и чуо! (Милош отрча).
ОБРЕН: А Марко Перов има пушку, па нека пали из пушке. Како га угледају, нека пале!
МРЂЕН (хуче и таре зној): Право! И та је паметна! Да, којом срећом, имамо и топ, ваљало би. Дође владика, а ми опалимо топом: ду-у-у-у. (Окреће се). А ево нам и још свијета, па ћемо се разговорит’ ка’ људи.
(Долазе и други домаћини: Миленко Глишић, Петар Грбоња, Митар Газикапа. Сви одјевени просто, у радње рухо, и познаје се по њима да су управо с рада).
МИЛЕНКО (издаљега): Који су ви јади, људи, па звоните ка’ помамни? Ја мишљах, е је нека несрећа, а ви лијепо пушите и јегленишете ка’ о празнику.
МРЂЕН (љутито): А што се ишчуђаваш, кад не знаш о чем се работа? Велиш: није несрећа. Бре, јес’ ти грђе нег’ и несрећа, кад нам владика изненада стиже у походе.
СВИ: Владика?
МРЂЕН: Владика јакако. Сад смишљајте, како ћете га дочекати, е знате, каква је то људина!
МИТАР (баци капу у вис): Еј, благо ли нама сад и вавијек! Напуниће се пунцато село благослова, па нам доста за десет година.
МРЂЕН (искези се према њему): Лако је подвикивати, ама није размишљати. Смисли што паметно!
ОБРЕН (важно): Не треба још млого размишљати! Лијепо ћемо се овђе окупити, па ћемо га овђе, пред црквом, и дочекати. Владика се свакад пред црквом дочекује, е су га привезали за њу и то је његова кућа.
СТАНОЈЕ: Само ја и по трећи пут велим да не кабулим трошка.
ОБРЕН (не слуша Станоја): А послаћемо двојицу и да га чекају. Нека га један чека пред раскрсницом, па чим га издаљега угледа, одмах нек придода ватру табанима и нек дотрчи, да нам јави. Други нека чека на раскрсници, па нека му укаже пут у село, јер ако је и владика, неће знати нашег пута.
СВИ: Тако је.
ОБРЕН: А ево нам иђу четири момка, ка’ четири златне јабуке, па да између њих изаберемо двојицу: Крста Митрова и Раду Беслему. Крсто је штрк на ногама и брз ка’ јелен, а Раде је грлат, да му пут укаже.
(Четири момка, отприлике, једних година, долазе. Познаје се да су и они управо с рада).
МРЂЕН (који се непрестано вртио, изађе преда њих и гурка двојицу): Вас двојица одмах пођите, па станите на раскрсницу. Чим га издаљега угледате, ти, Крсто, трчи амо, а ти, Раде, укажи му пут. (Шапће им нешто и момци оду).
МРЂЕН (разгледа по авлији): И цркву треба уредит’, па да је чиста, јер није пометена има два мјесеца дана. (Једноме момчету). У вас је инкона светога Николе, што сте је узајмили за крсног имена. Одмах је донеси! Имају још четири инконе у селу, па нико вратио није, а црква остала гола. Ни кадионице нема. Однио је Станко Главаш, да прекади нову кућу, па заборавио. И њега зовни и реци му да донесе.
ОБРЕН (важно): И ти, Мрђене, треба да рашћераш она твоја говеда око цркве. Кад владика оде, нико им не брани да опет пасу, ама сад није у реду.
МРЂЕН: Право велиш, душе ми! Ама ако су моја говеда, има и твојих троје крмади, а ни то није у реду и треба их рашћерат’...
 (Долази Марко Лижисахан, млађи човјек, уфитиљених брчића. Он пуши цигар).
МАРКО (пошто их је по војнички поздравио): Па, бива, и владика долази? Драго ми је што ћу се јопет ш њиме виђети.
МРЂЕН (окрене му се): А ну, Марко, ти си био читаво по године у шехеру, па си виђео шта се око владике ради и како се ш њим поступа. Ти, бива, знаш и како сједи и како једе и све.
МАРКО: Ах, не треба ту пуно муке! Знам ја владику ка’ себе. У шехеру звао ме сваки дан, па смо испијали ракију и јегленисали. Неколико пута заустављ’о ме и на ручак.
ОБРЕН (љутито): Хм! (Окрене му леђа).
МАРКО: Јес’ душе ми! ... „Драг си ти мени” — вели — „јер си чојековић и кољеновић. Драго ми и ваше село и сви ми ваши људи драги”.
СТАНОЈЕ (примаче се): Баш тако рек’о?
МАРКО: Баш тако. А ја велим: „И ти си мени драг, селенција, — у шехеру му тако говоре, — и свима си ти нама драг ка’ душа наша”.
МРЂЕН (упада): И јес’, ваистину!
МАРКО: „Доћу ја у ваше село, да вас виђу”, рече ми. „Први пут наљегнем кроз јепаркију, доћу да вам видим цркву и школу”.
МРЂЕН (чешкајући се): А баш брука, што немамо школе!
МАРКО (упада): Доскочио сам ја и томе! Једне вечери зовн’о нас он педесет, па се ту окупило ђенерала, винцилира, трговаца, попова, калуђера и сваке живе вјере, а све се то обукло у свилу и кадифу. А владика изнио вечеру, на златнијем саханима! Пред свакога мећу по рибу од десет ока, бива, нек се баш зна, да је владичанска вечера. А ја се ка’ снуждио, а он ме пита: „Што ти, Марко, не вечераш?” ... „Мислим се” велим „како је у тебе, селенција, све госпоцки. Да је нама само један сахан, могли би начинит’ школу”...
МИТАР: А шта ти он рече?
МАРКО: А он рече: „Па ја не браним. Ја ћу вам помоћ’, да начините.”
МРЂЕН: Ха, слава Богу, браћо! Ето с које ће нас стране сунце огријати.
ОБРЕН: Ама коме ви вјерујете, људи божји? Зар не знате Марка? Какав владика, каква ли силенција! Зар се људи брукају ш њиме, па да му тако зборе?
МАРКО: А ка’ што се мени не би вјеровало? Јесам ли Чифут, шта ли? У шехеру што сам ја рек’о, то се у књиге биљежило.
МРЂЕН: Што му се не би вјеровало? Зар оно не би могло ’нако бити? Да дође владика, па да га лијепо замолимо, зар нам не би мог’о помоћи?
СТАНОЈЕ: Кад му кажемо како смо фукаре и кад му се лијепо додворимо, може.
СВИ: Може, може!
МРЂЕН: Казаћемо му: „Ваше... ваше ... — сад не знам, јали би му пришио оно Марково, јали Обреново, — ваше ... величество, нама треба школа, а немамо школе. Скупили смо нешто пара, нешто цркавице, па ако и ти помогнеш, ето згоде”.
СТАНОЈЕ: Не треба му казиват’ да смо ишта скупили, па ће дат’ више.
ОБРЕН: Тако би могло бити!
МИТАР: И зар се не би мог’о смиловат’, па дати?
ОБРЕН: Мог’о би.
МРЂЕН: И одма’ ћемо градит’ школу! Дигнућемо је усред села.
ОБРЕН (гледа га): А што усред села?
МРЂЕН: Па ... ђеци је ближе.
ОБРЕН: Ко би им’о мозга, да усред села зиђе?
МРЂЕН: А како је по твојој памети?
ОБРЕН: По мојој памети треба накрај села.
МРЂЕН (подбочи се): Бива што је твоја кућа накрај села, па стога?
ОБРЕН: Јок стога! Ама свак паметан зиђе накрај села, па кад ђеца уче, нек им нема ко сметати.
МРЂЕН: А ко ће им сметат’ усред села?
ОБРЕН: Зар ти не знаш, какве су наше жене? Свака ће, кад наљегне покрај школе, гурати ђеци хљеба и пексимета и провириваће кроз пенџере, да види шта раде.
МРЂЕН: Забранићемо женама да се не смију примицат’ школи.
ОБРЕН: Ти да забраниш женама?
МРЂЕН: Забранићу ја!
ОБРЕН (љутито): Бре не можеш ни са својом љуцки управљати, а камо ли све сеоске жене примати на врат.
МРЂЕН (жестоко): Поврати ријеч натраг, јер ће брука бити! Ја сам домаћин у својој кући и мене жена слуша ка’ старијега.
ОБРЕН: Па што си толико кидис’о, да се у средини зиђе?
МРЂЕН: А што си ти кидис’о, да се на крају зиђе?
ОБРЕН: С краја се све започиње.
МРЂЕН: Овђе је паметније почети са сриједе.
ОБРЕН (жешће): Ама оклен ти знаш, шта је паметније, кад тако махнито збориш! Зар не знаш, како се вели: „Конац дјело краси”, а не каже се: „Сриједа дјело краси”.
МРЂЕН (жешће): Ако ћемо тако гонити, онда у неђељним дановима има сриједа, а твога краја нема ни од жеље.
ОБРЕН (почне се крстити): Баш се види, да си пођетињио!
МРЂЕН (плане): А што се крстиш од мене ка’ од ђавола, кад ни у чему нијесам грђи ни постиднији од тебе! Ако и разумијеш нешто више, јер си више села обиш’о и више адета виђео, нијеси ни ти сву мудрос’ кашиком посрк’о. Остало је и у нашим главама, макар и за лијек, мозга и не можеш нас жедне преко воде превести.
ОБРЕН: Тебе ће превести и будала, е нијеси бољи од њега.
МРЂЕН (бијесно): Муч’, рђо, и не зини више! Ја нит’ сам био, нит’ ћу бит’ будала!
СТАНОЈЕ (упада међу њих): Лакше, људи, лакше! Рашта се толико гомбате, кад вам нема ништа ни у ћесу ни из ћесе?
МРЂЕН: Ни стари ми нијесу будале биле, ни нико у моме роду. А ти се надуо, ка’ жаба кад је бика виђела, па хоћеш да ти сваку биљежимо у јеванђелије.
ОБРЕН (надуто): Твоје нико забиљежит’ неће ни на лед.
МРЂЕН (туче ногом о земљу): Ако буде глава на мени, школа ће се начинит’ усред села.
ОБРЕН: Ако буде на мени, начиниће се на крају...
МРЂЕН: Ваистину неће!
ОБРЕН: Ваистину хоће! Још нећемо и волове слушати!
МРЂЕН: Ја ка’ во? ... Ја? ... Велиш мени?
ОБРЕН: Теби.
МРЂЕН (дочепа чибук): Чекај, да кажем, какав сам ја во! (Умијешају се неки и задрже га).
ПЕТАР: Ама, људи, шта је вама? Јесте ли ђеца? На данашњи дан, па тако ...
МРЂЕН: Ама, по Богу брате, право и поштено реци: јали је боље на крају, јали на сриједи?
МАРКО: Сведно је. Чекајте, док владика даде паре, па ћемо смислит’... Оканите се битке!
МРЂЕН: Јок! Ја хоћу да се зна, чија је паметнија.
МАРКО (задржава га): Прођ’ се, чојече, беспослице. Паметна је свачија.
МРЂЕН: Јок, јок! Која је паметнија?
МАРКО: Па ето, брате, твоја је паметнија.
ОБРЕН (мргодно): Ти то рече?
МАРКО (мирно): Ја ... Најбоље, нек је школа на сриједи, па да је вазда гледамо, макар потрошили црно иза нокта.
СТАНОЈЕ (задржавао је Обрена): Ко ће трошити црно иза нокта? Какав трошак? Ја нећу никаква трошка. А није инкона, па да је вазда гледамо.
МАРКО: Мени је баш ка’ и инкона.
СТАНОЈЕ: И дијете зна, да је боље на крају нег’ на сриједи. Биће ближе довозити клак и камен, па ће бит’ јефтиније.
ОБРЕН: Аха, аха! (Гурка Станоја и соколи га).
МАРКО (искриви се према њему): Ти то велиш? .. . А ђе си ми ти био, шта ли си ти виђео? У шехеру је школа на сриједи, па ни прс’ ближе, ни прс’ даље. Озидали је ка’ цркву. Може у њу десет хиљада ђеце стати и да им јопет буде широко ...
СТАНОЈЕ: Ми нећемо тако!... Ми ћемо са мање трошка, на крају ...
МАРКО: Камо ти разлози за то?
МРЂЕН: Аха, аха!
СТАНОЈЕ: А камо твоји разлози за то?
ОБРЕН: Аха, аха!
МАРКО: Моји су разлози у мојој памети и ја их не причам никоме.
СТАНОЈЕ: И моји су разлози у мојој памети, па и ја не причам никоме.
МАРКО (љутито): у твојој памети? Зар ти имаш памети?
СТАНОЈЕ: Колико имам да имам, у тебе нећу зајимати.
МАРКО (љуће): Ти ни о чем и не бригаш, нег’ о своме џепу.
СТАНОЈЕ: Јакако. Ја ни о чем не бригам, нег’ о своме џепу.
МАРКО (још љуће): Ви, док бијасте у цркви, вазда сте празнили касу. Ко зна колико би хиљада наша црква имала, да вас није било. У шехеру са црквама управљају паметнији људи, што су виђели по четрн’ес’ царева, па им све напредно и свака има по милијун.
МРЂЕН: Аха, аха!
СТАНОЈЕ: А ко ти каже да је у нас каса била празна?
МРЂЕН: Ја то знам. Ви нијесте ни кушали, да зиђете школу.
СТАНОЈЕ: А ко је први добавио учитеља но ми?
МАРКО: Довели сте га, да вам пребојава цркву, да вам пише молбенице и тужбенице и да шије џамадане. У шехеру учитељ научи по педесет ђимлазија, док постане учитељ, а ви терзију заучитељили. И шта је урадио? Био нам у селу пуну годину, а учио ђецу свега двадесет дана, па најпошље побјег’о, лицем на светог Вратоломију.
МРЂЕН: Тако је.
СТАНОЈЕ: Па зар нијесу ђеца лијепо научила?
МАРКО: Научила је најбоље твоја Спасенија. Ш њоме је био најчешће.
СТАНОЈЕ (плане): О жени ми ич не говори, погани сине, е ће крв панути. (Неки се умијешају између њих).
МАРКО: Ја не говорим ништа ружно, но вас само питам: рашта побјеже?
СТАНОЈЕ: А црн вам образ, како ви сад управљате? Не закинусте ли попу сто гроша?
ОБРЕН: Аха, аха!
МАРКО: Доста попу и онолико, колико му дајемо. Није ни то зарадио. У шехеру ...
СТАНОЈЕ (упада): Окани се ти причања о шехеру, него, грешниче никакав, нећеш ни попадију да оставиш с миром.
МАРКО (плане): Муч’ ... (Неки га савлађују).
ОБРЕН: И каква вам је црква? Жалос’ је виђети! Посрнуће. Па какве су вам инконе? (Чује се, како дјеца пјевају Господи помилуј).
МРЂЕН: Све ћу ја поправити, чим начиним школу на сриједи.
ОБРЕН: На крају!
МРЂЕН: На сриједи!
ОБРЕНОВЦИ: На крају! (Комешање међу њима).
(Милош утрчи међу њих, за њим неколико дјеце, а за свима Ђуро Паливук, сух, дугуљаст, светачкога изгледа сељак, у четрдесетим годинама).
МИЛОШ: Шта је, људи? Који су вам јади?
ЂУРО: Каква је то, браћо, буна? И како ви смијете овлики скуп држати и дизат’ овлику грају? Како се не бојите, да ко не види и не тужи на владу? ...
МИЛОШ: Срамота вас чути.
ЂУРО: Срамота и виђети! (Дјеца не обраћају пажње на говор, него се играју у трави).
МАРКО: Ама не знате ви, како је било. Они хоће, да се школа гради накрај села, а ми усред села.
МИЛОШ: Па због тога дигли грају? Ја мислио да је због владике, а ви ...
ЂУРО (прекида га): И стога у инад? И како можете о школи причат’, кад немате никакве дозволе, нити сте писали молбеницу.
МАРКО: Ама ми хоћемо да паметнији добије! У шехеру паметнијим људима не дају да стану на земљу, него их на рукама носе, а у нас сви хоће у паметне.
МИЛОШ: Ама ту немате право ни једни ни други. Ту...
СВИ: Шта?
МИЛОШ: Нит’ ваља на крају, ни на сриједи.
ЂУРО: Тако је!
ОБРЕН: А ђе ти, момче, мислиш? Хоћемо ли је градит’ на небу?
МИЛОШ. Градићемо је у пољу, по сахата далеко (Указује на дјецу). Ови ђаволи, кад су близу, ништа научит’ неће, јер им ...
ЂУРО (прекида га): Није ни то паметно. Не ваља то тако брзо, по своме мозгу.
МИЛОШ: Ех?
ЂУРО: Најбоље је како рекне влада и закон. Без закона ја нећу ништа ...
МИЛОШ: Ама какав закон?
ЂУРО: Закон, што се по њему све заповиједа и суди ... Владу треба запитат’, па како она рекне.
МИЛОШ: А ако рекне да не градимо?
ЂУРО: Нећемо је ни градит’...
МИЛОШ: А ако не рекне ништа?
ЂУРО: Ни ми нећемо ништа.
МИЛОШ: А ја велим да ћемо је, за инад, градит’ у пољу.
ЂУРО: Јок, јок! Само по закону!
МРЂЕНОВЦИ: На сриједи!
ОБРЕНОВЦИ: На крају!
(Сви ово вичу уједанпут и помијешају се, крвнички се гледајући. Неки дижу руке и пријете чибуцима, готови да се бију. И дјеца се умијешала, па грају. Изненада пукне пушка).
КРСТО МИТРОВ (виче издаљега): Ето гааа! Ето гааа!
СВИ: Владика!
КРСТО (задухан трчи): Ето га! Сад ће на раскрсницу, па амо! (Пушка опет пукне).
МРЂЕН: Их бруке! (Узврти се. Хоће да потрчи Обрену, па се врати. Гура Марка). Брже, Марко, за пос’о! Звоните! Пуцајте! Трчите људи, ако Бога знате! Ако га лијепо не дочекамо, нема ни пара ни школе! ... Камо ђеца? Чираци? (Долазе петеро дјеце, обучени у стихаре, са чирацима; једно носи икону. Звона зазвоне. Опет пуцањ. Сви се комешају, врте).
МИЛОШ: Ђецо, пазите! Немојте се побундати! Лијепо, сложно: Господи помилуј. (Дјеца запјевају). Још једном! (Опет пуцањ).
МРЂЕН (гологлав трчи): Марко, уредај људе! Немојте ми зацрнит’ који образа! (Опет потрчи Обрену и опет се врати). Пазите и ви, ђецо, и ти ... (окреће се) а камо Милош? (Опази га). Аха, ту си! Пази, брате! (Тегли Марка за рукав). Марко, ходи ближе! (таре зној). Ух, брате ... Ух, муке моје!
РАДЕ БЕСЛЕМА (виче издаљега): Ништа ... Ништааа!
СВИ: Шта оно?
РАДЕ (дотрчи): Прош’о је у Врпољице.
МРЂЕН (збуњен): Те? Кад?
РАДЕ: Чим је дош’о на раскрсницу, одмах окрен’о тамо. Вичем ја: „Амо је наше село, господине; сврни и амо!” Ич, не чу ништа! Пролети поред мене ка’ звијезда.
МИТАР: Нема, бива, ни школе, ни благослова!
(Сви стоје као окамењени. Мрђен зинуо, накривио главу, опустио руке, па изгледа као објешен. Обрен примакао чибук устима, па, тако га држећи, стао, избуљио очи и гледа Мрђена. Остали забленуто гледају њих двојицу).


Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 9, страна 69-84 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 100 година.