Vladika u Poljicama

Vladika u Poljicama Pisac: Svetozar Ćorović

Vladika u Poljicama

     (Nadugo i široko pružila se velika crkvena avlija, obrasla dudovima, divljotrešljom, grabovima i jasenovinom. Ispod drveća, iz guste, nekošene trave izviruju stari, crni krstovi, ispisani staroslavenskim slovima. Na svježijim humkama nema krstova. Tu su posađeni dugački štapovi, o kojima je, u znak žalosti, pokojnikova rodbina privezala: bičeva kose, jagluka, marama, koje se, pri pirkanju prohladnoga gorskoga vjetra, povijaju kao barjačići. Među grobovima ukipio se Mrđen, seoski knez, krupan, kosmat čovjek, sa brkovima do ramena, bogato odjeven u praznično odijelo, sa tokama na prsima i velikim crvenim pojasom oko glave, čije ga rese kucaju po ramenu. On se prislonio uz jedan krst, zapalio čibuk i odbija dimove. Sa dvije strane opkolila ga tričetiri domaćina, iz sela, postariji ljudi, također praznički obučeni. Svi gledaju u Mrđena, šta će progovoriti).

MRĐEN (pogleda ih dobro): Skupio sam vas, ljudi, da vam javim, e nam je vladika, nakon toliko zemana, prispio blizu, u prvu kasabu. Kren’o se kroz jeparkiju, da vidi: jesu li mu svi 'rišćani na broju, pa ga i blizu nas put donio. A kad vladika prispije blizu i, biva, gotovo pred kuću nam, sramota je da mu ne odemo i ne poklonimo se ka’ starijemu. Kakav je da je, naš ga je i treba mu se pokloniti... I sazvao sam vas, da se po lijepome i ljuckome načinu zdogovorimo: ko će prvi pred njega i ko će ispred čitava našeg sela primit’ blagoslov na svoju glavu?
OBRAD STANIŠIN (najstariji od domaćina, zamišljen, mrgodan. Odbi nekolika dima i važno, kao da nešto osobito smišlja, poče tresti glavom): Vaistinu mučno je to odma’ smisliti i odrezati ka’ s nokta.
MRĐEN (začuđen): A kakve tu muke ima, prijatelju Obrene? Tu ništa drugo nema, no pritegnut’ opanke, pa potrčat’ u kasabu.
OBREN (podrugljivo se osmjehnuvši): A kako ćeš govorit’ sa vladikom, kad se ni smislio dobro nijesi?.. Zar mniš ti, da se š njime može govorit’ ka’ sa mnom i da mu možeš ukresati: „Prijatelju vladiko!”.... Jok, pobratimkoviću! ... Njemu se, na priliku, sve drukčije zbori i kaže se: velemožni i visokomožni gospodine, jali vaše veličestvo.
MRĐEN: Ma nemoj mislit’, čoječe, da ti sve sam znaš i da niko nije viđeo vladike, makar i izdaljega, osim tebe. (Kucne se po čelu). I mi, zar, imamo mrve mozga u glavi i znamo da je on crkvenski čojek, pa mu treba zborit’, ka’ što se u crkvenskim knjigama piše.
STANOJE MIRKOV (mali čičica, poguren, krezub, i između sviju, najprostije obučen): A hoće li kakva troška bit’ oko toga puta?
MRĐEN (otsječno): Kakva troška? ... Sitan je to trošak. A sve da je i krupnji, ne treba da žalimo, kad je za vladiku. Đavo mi je dosta para ponio u besposlice ne’akve, pa, vala, nek nosi i sad!
STANOJE: Ama ja ne velim tako! (Okrene se drugima). Paru treba čuvati, a ja iz svoga džepa ne dam đavoljega solda, makar nikad vladike ne viđeo ...
MRĐEN: Najpošlje, ne treba ni da trošimo iz svoga džepa. Mi ovo iđemo za narodsku stvar, jer, biva, na svakoga će doć’ pomalo blagoslova, pa to treba uzet’ od crkvenskije’ para. Crkva je jakije’ leđa, pa se na njoj neće ni poznat’...
STANOJE (odobri i glavom i rukama): To je drukčije! A kad će se uzet’ od crkvenskije’ para, ja ću krenut’ prvi. Ne žalim, vala, makar i malo više potrošili.
(Iznenada utrči među njih Miloš Pejov, lijep, mlad, vitak momak, koga istom nagarila nausnica. Živahan je, nemiran, brz na govoru. On poljubi Mrđena u ruku i izmače se malko na leđa).
MILOŠ: Evo, ja pravo iz kasabe! .. Dotrč’o sam ka’ hrt, a da niđe odahn’o nijesam ... Pol ...
MRĐEN (prekida mu riječ): A zar si bio?
MILOŠ: Čuh prije dva dana da će vladika tamo stić’, te ti odmah ostavi pos’o, a pritegni opanke i pođi tamo. Nikad prije vladike viđeo nijesam, pa hajde, velim, nek se vidi i to čudo. I viđeh ga ljudi ka’ sad vas, pa ...
STANOJE (brzo): Kakav je sad?
OBREN (s druge strane): Je li umoran?
MRĐEN (s njima zajedno): Je li se postarao?
MILOŠ: Božija vi vjera, meni se učinjelo da nikad nije mlad ni bio ... Zgurio se, pa jedva miče ... Ne bi mog’o ni kročit’ da ga ne pridržavaju... Sve...
MRĐEN (prekida ga): A pristupi li mu ruci?
MILOŠ: Hoćah pristupit’ ama ne dadoše. Navališe gazde i knezovi, pa, mnim, izjedoše mu ruku. Nego i na me će doć’ red. Rekoše mi, kako će danas poć’ iz kasabe, pa da iđe u Vrpoljice. A kad se iđe u Vrpoljice, treba da prođe raskrsnicom, kraj našeg sela. A kad prođe kraj našeg sela, svrnuće, zar, i u selo. Rekoše mi neki da će svrnuti ...
MRĐEN (kao poplašen): Šta, jadi te zađeli! Vladika nam svrnuti?
MILOŠ: Ja čuh tako i mnim tako. I kakav bi bio vladika, kad ne bi svrnuo? I mi smo ’rišćani i on...
MRĐEN (zbunjeno, istresao lulu na dlan, pa ne zna kud će sa pepelom. Prekida Miloša). A kad će poći?
MILOŠ: Kroz tri sahata eto ga ’vamo. Možebit’ će i prije, jer ko zna šta on u svojoj krupnoj glavi smišlja. Teke ja potrčah unaprijed, da vi javim, nek se znate urediti ...
MRĐEN (baci čibuk u travu): Ej, na zlo mi svanulo, kako li ću sad! (Vrti se). Braćo, pomozite, ako znate šta je muka i nevolja! Obrene, reci koju pametnu, ako Boga znaš, e se u mene glava uzmutila.
OBREN (važno): Eto zvona, pa neka se zazvoni, da okupimo svijet.
MRĐEN (gura Miloša): Trči Miloše, pa zvoni, naopako ti zazvonilo! (Huče i okreće se). E, braćo, moje nezgode! ... Ko se ovome jadu nad’o? Snijevam noćas, đe mi ka’ pijevac na pragu kukuriječe. I eto, biva, iskukurijek’o mi vladiku! (Zvono zazvoni).
OBREN (namrgodivši se): Bre, okani se pričanja nego smišljaj kako bi ga dočekali!
STANOJE: Dočekujte ga kako znate, ama ja opet ka-žem, da ne kabulim nikakva troška na svoju glavu.
MRĐEN (ljutito). Ma rekoh ti da će se trošit' crkvenske pare. (Opet se vrti). Samo mi čudo, što svijet ne dolazi ... (hukne). Eto, ljudi i braćo, lijepo izgubih pamet ...
MILOŠ (prestao zvoniti i opet se vrnuo): Kako bi bilo da ja po selu pokupim đečice? Treba da im dademo svijeće, nek nose, jer se vladika ne dočekuje bez svijeća i jer ...
MRĐEN (brzo): Treba i to, treba... Đeca treba ne-što i da zapjevaju, e ne će valjati drukčije. Kad vladika dolazi treba pjevat’ i kome je do pjevanja i kome nije... Nego, Obrene, ti ćeš mu bolje znat' pjesmu i kako mu se pjeva ...
OBREN: A što me pitaš? Nijesi dijete, pa da ne znaš. Kad vladika dolazi, ne pjeva se Oj đevojko, dušo moja, nego Gospodi pomiluj.
MRĐEN: A treba li amin?
OBREN: Kakav amin? Šta će mu amin? Kad dođe vladika, a ti mu prvi, ka’ knez, pristupi ruci i reci: dobro doš’o, vaše veličestvo, a onda neka đeca ujedanak zapjevaju Gospodi pomiluj.
MRĐEN (gura Miloša): Trči, Miloše, koliko te noge nose, pa kupi đecu i lijepo i’ nauči, ka’ što si vi-đeo i čuo! (Miloš otrča).
OBREN: A Marko Perov ima pušku, pa neka pali iz puške. Kako ga ugledaju, neka pale!
MRĐEN (huče i tare znoj): Pravo! I ta je pametna! Da, kojom srećom, imamo i top, valjalo bi. Dođe vladika, a mi opalimo topom: du-u-u-u. (Okreće se). A evo nam i još svijeta, pa ćemo se razgovorit’ ka’ ljudi.
(Dolaze i drugi domaćini: Milenko Glišić, Petar Grbonja, Mitar Gazikapa. Svi odjeveni prosto, u radnje ruho, i poznaje se po njima da su upravo s rada).
MILENKO (izdaljega): Koji su vi jadi, ljudi, pa zvonite ka’ pomamni? Ja mišljah, e je neka nesreća, a vi lijepo pušite i jeglenišete ka’ o prazniku.
MRĐEN (ljutito): A što se iščuđavaš, kad ne znaš o čem se rabota? Veliš: nije nesreća. Bre, jes’ ti grđe neg’ i nesreća, kad nam vladika iznenada stiže u pohode.
SVI: Vladika?
MRĐEN: Vladika jakako. Sad smišljajte, kako ćete ga dočekati, e znate, kakva je to ljudina!
MITAR (baci kapu u vis): Ej, blago li nama sad i vavijek! Napuniće se puncato selo blagoslova, pa nam dosta za deset godina.
MRĐEN (iskezi se prema njemu): Lako je podvikivati, ama nije razmišljati. Smisli što pametno!
OBREN (važno): Ne treba još mlogo razmišljati! Lijepo ćemo se ovđe okupiti, pa ćemo ga ovđe, pred crkvom, i dočekati. Vladika se svakad pred crkvom dočekuje, e su ga privezali za nju i to je njegova kuća.
STANOJE: Samo ja i po treći put velim da ne kabulim troška.
OBREN (ne sluša Stanoja): A poslaćemo dvojicu i da ga čekaju. Neka ga jedan čeka pred raskrsnicom, pa čim ga izdaljega ugleda, odmah nek pridoda vatru tabanima i nek dotrči, da nam javi. Drugi neka čeka na raskrsnici, pa neka mu ukaže put u selo, jer ako je i vladika, neće znati našeg puta.
SVI: Tako je.
OBREN: A evo nam iđu četiri momka, ka’ četiri zlatne jabuke, pa da između njih izaberemo dvojicu: Krsta Mitrova i Radu Beslemu. Krsto je štrk na nogama i brz ka’ jelen, a Rade je grlat, da mu put ukaže.
(Četiri momka, otprilike, jednih godina, dolaze. Poznaje se da su i oni upravo s rada).
MRĐEN (koji se neprestano vrtio, izađe preda njih i gurka dvojicu): Vas dvojica odmah pođite, pa stanite na raskrsnicu. Čim ga izdaljega ugledate, ti, Krsto, trči amo, a ti, Rade, ukaži mu put. (Šapće im nešto i momci odu).
MRĐEN (razgleda po avliji): I crkvu treba uredit’, pa da je čista, jer nije pometena ima dva mjeseca dana. (Jednome momčetu). U vas je inkona svetoga Nikole, što ste je uzajmili za krsnog imena. Odmah je donesi! Imaju još četiri inkone u selu, pa niko vratio nije, a crkva ostala gola. Ni kadionice nema. Odnio je Stanko Glavaš, da prekadi novu kuću, pa zaboravio. I njega zovni i reci mu da donese.
OBREN (važno): I ti, Mrđene, treba da rašćeraš ona tvoja goveda oko crkve. Kad vladika ode, niko im ne brani da opet pasu, ama sad nije u redu.
MRĐEN: Pravo veliš, duše mi! Ama ako su moja goveda, ima i tvojih troje krmadi, a ni to nije u redu i treba ih rašćerat’...
 (Dolazi Marko Ližisahan, mlađi čovjek, ufitiljenih brčića. On puši cigar).
MARKO (pošto ih je po vojnički pozdravio): Pa, biva, i vladika dolazi? Drago mi je što ću se jopet š njime viđeti.
MRĐEN (okrene mu se): A nu, Marko, ti si bio čitavo po godine u šeheru, pa si viđeo šta se oko vladike radi i kako se š njim postupa. Ti, biva, znaš i kako sjedi i kako jede i sve.
MARKO: Ah, ne treba tu puno muke! Znam ja vladiku ka’ sebe. U šeheru zvao me svaki dan, pa smo ispijali rakiju i jeglenisali. Nekoliko puta zaustavlj’o me i na ručak.
OBREN (ljutito): Hm! (Okrene mu leđa).
MARKO: Jes’ duše mi! ... „Drag si ti meni” — veli — „jer si čojeković i koljenović. Drago mi i vaše selo i svi mi vaši ljudi dragi”.
STANOJE (primače se): Baš tako rek’o?
MARKO: Baš tako. A ja velim: „I ti si meni drag, selencija, — u šeheru mu tako govore, — i svima si ti nama drag ka’ duša naša”.
MRĐEN (upada): I jes’, vaistinu!
MARKO: „Doću ja u vaše selo, da vas viđu”, reče mi. „Prvi put naljegnem kroz jeparkiju, doću da vam vidim crkvu i školu”.
MRĐEN (češkajući se): A baš bruka, što nemamo škole!
MARKO (upada): Doskočio sam ja i tome! Jedne večeri zovn’o nas on pedeset, pa se tu okupilo đenerala, vincilira, trgovaca, popova, kaluđera i svake žive vjere, a sve se to obuklo u svilu i kadifu. A vladika iznio večeru, na zlatnijem sahanima! Pred svakoga meću po ribu od deset oka, biva, nek se baš zna, da je vladičanska večera. A ja se ka’ snuždio, a on me pita: „Što ti, Marko, ne večeraš?” ... „Mislim se” velim „kako je u tebe, selencija, sve gospocki. Da je nama samo jedan sahan, mogli bi načinit’ školu”...
MITAR: A šta ti on reče?
MARKO: A on reče: „Pa ja ne branim. Ja ću vam pomoć’, da načinite.”
MRĐEN: Ha, slava Bogu, braćo! Eto s koje će nas strane sunce ogrijati.
OBREN: Ama kome vi vjerujete, ljudi božji? Zar ne znate Marka? Kakav vladika, kakva li silencija! Zar se ljudi brukaju š njime, pa da mu tako zbore?
MARKO: A ka’ što se meni ne bi vjerovalo? Jesam li Čifut, šta li? U šeheru što sam ja rek’o, to se u knjige bilježilo.
MRĐEN: Što mu se ne bi vjerovalo? Zar ono ne bi moglo ’nako biti? Da dođe vladika, pa da ga lijepo zamolimo, zar nam ne bi mog’o pomoći?
STANOJE: Kad mu kažemo kako smo fukare i kad mu se lijepo dodvorimo, može.
SVI: Može, može!
MRĐEN: Kazaćemo mu: „Vaše... vaše ... — sad ne znam, jali bi mu prišio ono Markovo, jali Obrenovo, — vaše ... veličestvo, nama treba škola, a nemamo škole. Skupili smo nešto para, nešto crkavice, pa ako i ti pomogneš, eto zgode”.
STANOJE: Ne treba mu kazivat’ da smo išta skupili, pa će dat’ više.
OBREN: Tako bi moglo biti!
MITAR: I zar se ne bi mog’o smilovat’, pa dati?
OBREN: Mog’o bi.
MRĐEN: I odma’ ćemo gradit’ školu! Dignućemo je usred sela.
OBREN (gleda ga): A što usred sela?
MRĐEN: Pa ... đeci je bliže.
OBREN: Ko bi im’o mozga, da usred sela ziđe?
MRĐEN: A kako je po tvojoj pameti?
OBREN: Po mojoj pameti treba nakraj sela.
MRĐEN (podboči se): Biva što je tvoja kuća nakraj sela, pa stoga?
OBREN: Jok stoga! Ama svak pametan ziđe nakraj sela, pa kad đeca uče, nek im nema ko smetati.
MRĐEN: A ko će im smetat’ usred sela?
OBREN: Zar ti ne znaš, kakve su naše žene? Svaka će, kad naljegne pokraj škole, gurati đeci hljeba i peksimeta i provirivaće kroz pendžere, da vidi šta rade.
MRĐEN: Zabranićemo ženama da se ne smiju primicat’ školi.
OBREN: Ti da zabraniš ženama?
MRĐEN: Zabraniću ja!
OBREN (ljutito): Bre ne možeš ni sa svojom ljucki upravljati, a kamo li sve seoske žene primati na vrat.
MRĐEN (žestoko): Povrati riječ natrag, jer će bruka biti! Ja sam domaćin u svojoj kući i mene žena sluša ka’ starijega.
OBREN: Pa što si toliko kidis’o, da se u sredini ziđe?
MRĐEN: A što si ti kidis’o, da se na kraju ziđe?
OBREN: S kraja se sve započinje.
MRĐEN: Ovđe je pametnije početi sa srijede.
OBREN (žešće): Ama oklen ti znaš, šta je pametnije, kad tako mahnito zboriš! Zar ne znaš, kako se veli: „Konac djelo krasi”, a ne kaže se: „Srijeda djelo krasi”.
MRĐEN (žešće): Ako ćemo tako goniti, onda u neđeljnim danovima ima srijeda, a tvoga kraja nema ni od želje.
OBREN (počne se krstiti): Baš se vidi, da si pođetinjio!
MRĐEN (plane): A što se krstiš od mene ka’ od đavola, kad ni u čemu nijesam grđi ni postidniji od tebe! Ako i razumiješ nešto više, jer si više sela obiš’o i više adeta viđeo, nijesi ni ti svu mudros’ kašikom posrk’o. Ostalo je i u našim glavama, makar i za lijek, mozga i ne možeš nas žedne preko vode prevesti.
OBREN: Tebe će prevesti i budala, e nijesi bolji od njega.
MRĐEN (bijesno): Muč’, rđo, i ne zini više! Ja nit’ sam bio, nit’ ću bit’ budala!
STANOJE (upada među njih): Lakše, ljudi, lakše! Rašta se toliko gombate, kad vam nema ništa ni u ćesu ni iz ćese?
MRĐEN: Ni stari mi nijesu budale bile, ni niko u mome rodu. A ti se naduo, ka’ žaba kad je bika viđela, pa hoćeš da ti svaku bilježimo u jevanđelije.
OBREN (naduto): Tvoje niko zabilježit’ neće ni na led.
MRĐEN (tuče nogom o zemlju): Ako bude glava na meni, škola će se načinit’ usred sela.
OBREN: Ako bude na meni, načiniće se na kraju...
MRĐEN: Vaistinu neće!
OBREN: Vaistinu hoće! Još nećemo i volove slušati!
MRĐEN: Ja ka’ vo? ... Ja? ... Veliš meni?
OBREN: Tebi.
MRĐEN (dočepa čibuk): Čekaj, da kažem, kakav sam ja vo! (Umiješaju se neki i zadrže ga).
PETAR: Ama, ljudi, šta je vama? Jeste li đeca? Na današnji dan, pa tako ...
MRĐEN: Ama, po Bogu brate, pravo i pošteno reci: jali je bolje na kraju, jali na srijedi?
MARKO: Svedno je. Čekajte, dok vladika dade pare, pa ćemo smislit’... Okanite se bitke!
MRĐEN: Jok! Ja hoću da se zna, čija je pametnija.
MARKO (zadržava ga): Prođ’ se, čoječe, besposlice. Pametna je svačija.
MRĐEN: Jok, jok! Koja je pametnija?
MARKO: Pa eto, brate, tvoja je pametnija.
OBREN (mrgodno): Ti to reče?
MARKO (mirno): Ja ... Najbolje, nek je škola na srijedi, pa da je vazda gledamo, makar potrošili crno iza nokta.
STANOJE (zadržavao je Obrena): Ko će trošiti crno iza nokta? Kakav trošak? Ja neću nikakva troška. A nije inkona, pa da je vazda gledamo.
MARKO: Meni je baš ka’ i inkona.
STANOJE: I dijete zna, da je bolje na kraju neg’ na srijedi. Biće bliže dovoziti klak i kamen, pa će bit’ jeftinije.
OBREN: Aha, aha! (Gurka Stanoja i sokoli ga).
MARKO (iskrivi se prema njemu): Ti to veliš? .. . A đe si mi ti bio, šta li si ti viđeo? U šeheru je škola na srijedi, pa ni prs’ bliže, ni prs’ dalje. Ozidali je ka’ crkvu. Može u nju deset hiljada đece stati i da im jopet bude široko ...
STANOJE: Mi nećemo tako!... Mi ćemo sa manje troška, na kraju ...
MARKO: Kamo ti razlozi za to?
MRĐEN: Aha, aha!
STANOJE: A kamo tvoji razlozi za to?
OBREN: Aha, aha!
MARKO: Moji su razlozi u mojoj pameti i ja ih ne pričam nikome.
STANOJE: I moji su razlozi u mojoj pameti, pa i ja ne pričam nikome.
MARKO (ljutito): u tvojoj pameti? Zar ti imaš pameti?
STANOJE: Koliko imam da imam, u tebe neću zajimati.
MARKO (ljuće): Ti ni o čem i ne brigaš, neg’ o svome džepu.
STANOJE: Jakako. Ja ni o čem ne brigam, neg’ o svome džepu.
MARKO (još ljuće): Vi, dok bijaste u crkvi, vazda ste praznili kasu. Ko zna koliko bi hiljada naša crkva imala, da vas nije bilo. U šeheru sa crkvama upravljaju pametniji ljudi, što su viđeli po četrn’es’ careva, pa im sve napredno i svaka ima po milijun.
MRĐEN: Aha, aha!
STANOJE: A ko ti kaže da je u nas kasa bila prazna?
MRĐEN: Ja to znam. Vi nijeste ni kušali, da ziđete školu.
STANOJE: A ko je prvi dobavio učitelja no mi?
MARKO: Doveli ste ga, da vam prebojava crkvu, da vam piše molbenice i tužbenice i da šije džamadane. U šeheru učitelj nauči po pedeset đimlazija, dok postane učitelj, a vi terziju zaučiteljili. I šta je uradio? Bio nam u selu punu godinu, a učio đecu svega dvadeset dana, pa najpošlje pobjeg’o, licem na svetog Vratolomiju.
MRĐEN: Tako je.
STANOJE: Pa zar nijesu đeca lijepo naučila?
MARKO: Naučila je najbolje tvoja Spasenija. Š njome je bio najčešće.
STANOJE (plane): O ženi mi ič ne govori, pogani sine, e će krv panuti. (Neki se umiješaju između njih).
MARKO: Ja ne govorim ništa ružno, no vas samo pitam: rašta pobježe?
STANOJE: A crn vam obraz, kako vi sad upravljate? Ne zakinuste li popu sto groša?
OBREN: Aha, aha!
MARKO: Dosta popu i onoliko, koliko mu dajemo. Nije ni to zaradio. U šeheru ...
STANOJE (upada): Okani se ti pričanja o šeheru, nego, grešniče nikakav, nećeš ni popadiju da ostaviš s mirom.
MARKO (plane): Muč’ ... (Neki ga savlađuju).
OBREN: I kakva vam je crkva? Žalos’ je viđeti! Posrnuće. Pa kakve su vam inkone? (Čuje se, kako djeca pjevaju Gospodi pomiluj).
MRĐEN: Sve ću ja popraviti, čim načinim školu na srijedi.
OBREN: Na kraju!
MRĐEN: Na srijedi!
OBRENOVCI: Na kraju! (Komešanje među njima).
(Miloš utrči među njih, za njim nekoliko djece, a za svima Đuro Palivuk, suh, duguljast, svetačkoga izgleda seljak, u četrdesetim godinama).
MILOŠ: Šta je, ljudi? Koji su vam jadi?
ĐURO: Kakva je to, braćo, buna? I kako vi smijete ovliki skup držati i dizat’ ovliku graju? Kako se ne bojite, da ko ne vidi i ne tuži na vladu? ...
MILOŠ: Sramota vas čuti.
ĐURO: Sramota i viđeti! (Djeca ne obraćaju pažnje na govor, nego se igraju u travi).
MARKO: Ama ne znate vi, kako je bilo. Oni hoće, da se škola gradi nakraj sela, a mi usred sela.
MILOŠ: Pa zbog toga digli graju? Ja mislio da je zbog vladike, a vi ...
ĐURO (prekida ga): I stoga u inad? I kako možete o školi pričat’, kad nemate nikakve dozvole, niti ste pisali molbenicu.
MARKO: Ama mi hoćemo da pametniji dobije! U šeheru pametnijim ljudima ne daju da stanu na zemlju, nego ih na rukama nose, a u nas svi hoće u pametne.
MILOŠ: Ama tu nemate pravo ni jedni ni drugi. Tu...
SVI: Šta?
MILOŠ: Nit’ valja na kraju, ni na srijedi.
ĐURO: Tako je!
OBREN: A đe ti, momče, misliš? Hoćemo li je gradit’ na nebu?
MILOŠ. Gradićemo je u polju, po sahata daleko (Ukazuje na djecu). Ovi đavoli, kad su blizu, ništa naučit’ neće, jer im ...
ĐURO (prekida ga): Nije ni to pametno. Ne valja to tako brzo, po svome mozgu.
MILOŠ: Eh?
ĐURO: Najbolje je kako rekne vlada i zakon. Bez zakona ja neću ništa ...
MILOŠ: Ama kakav zakon?
ĐURO: Zakon, što se po njemu sve zapovijeda i sudi ... Vladu treba zapitat’, pa kako ona rekne.
MILOŠ: A ako rekne da ne gradimo?
ĐURO: Nećemo je ni gradit’...
MILOŠ: A ako ne rekne ništa?
ĐURO: Ni mi nećemo ništa.
MILOŠ: A ja velim da ćemo je, za inad, gradit’ u polju.
ĐURO: Jok, jok! Samo po zakonu!
MRĐENOVCI: Na srijedi!
OBRENOVCI: Na kraju!
(Svi ovo viču ujedanput i pomiješaju se, krvnički se gledajući. Neki dižu ruke i prijete čibucima, gotovi da se biju. I djeca se umiješala, pa graju. Iznenada pukne puška).
KRSTO MITROV (viče izdaljega): Eto gaaa! Eto gaaa!
SVI: Vladika!
KRSTO (zaduhan trči): Eto ga! Sad će na raskrsnicu, pa amo! (Puška opet pukne).
MRĐEN: Ih bruke! (Uzvrti se. Hoće da potrči Obrenu, pa se vrati. Gura Marka). Brže, Marko, za pos’o! Zvonite! Pucajte! Trčite ljudi, ako Boga znate! Ako ga lijepo ne dočekamo, nema ni para ni škole! ... Kamo đeca? Čiraci? (Dolaze petero djece, obučeni u stihare, sa čiracima; jedno nosi ikonu. Zvona zazvone. Opet pucanj. Svi se komešaju, vrte).
MILOŠ: Đeco, pazite! Nemojte se pobundati! Lijepo, složno: Gospodi pomiluj. (Djeca zapjevaju). Još jednom! (Opet pucanj).
MRĐEN (gologlav trči): Marko, uredaj ljude! Nemojte mi zacrnit’ koji obraza! (Opet potrči Obrenu i opet se vrati). Pazite i vi, đeco, i ti ... (okreće se) a kamo Miloš? (Opazi ga). Aha, tu si! Pazi, brate! (Tegli Marka za rukav). Marko, hodi bliže! (tare znoj). Uh, brate ... Uh, muke moje!
RADE BESLEMA (viče izdaljega): Ništa ... Ništaaa!
SVI: Šta ono?
RADE (dotrči): Proš’o je u Vrpoljice.
MRĐEN (zbunjen): Te? Kad?
RADE: Čim je doš’o na raskrsnicu, odmah okren’o tamo. Vičem ja: „Amo je naše selo, gospodine; svrni i amo!” Ič, ne ču ništa! Proleti pored mene ka’ zvijezda.
MITAR: Nema, biva, ni škole, ni blagoslova!
(Svi stoje kao okamenjeni. Mrđen zinuo, nakrivio glavu, opustio ruke, pa izgleda kao obješen. Obren primakao čibuk ustima, pa, tako ga držeći, stao, izbuljio oči i gleda Mrđena. Ostali zablenuto gledaju njih dvojicu).

Izvori

• Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 9, strana 69-84 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.