Вихор ружу низ поље носаже,
нанесе је Муји под чадоре.
У чадору никог не бијаше,
само Мујо ране боловаше.
Седам рана од седам Маџара, 5
осма рана, удаје се драга.
Виш’ главе му шаргија стајаше,
Мујо јечи, а шаргија звечи:
— Шаргијице, мили разговору,
много си ме гладног нахранила 10
и лијепих цура примамила.
Чини ми се, остаћеш ми пуста,
јер све ране пребољећу лако,
али осму не могу никако!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 185.
