Високи Стеван и цар Бајазит

Књигу пише царе Бајазите,

Из Једрене града бијелога,

Пак је шаље долу Крушевоме,

А на руке царици Милици,

У књизи је царе поздравио:

„О госпоје, царице Милице

Пођи мени за вијерну љубу,

Шта ћу другу учит царовати,

кад је тебе Лазар научио,

Све ти знадеш што цару требује;

Ако нећеш Милице на лј'епо,

Ја ћу силну војску сакупити,

Крушев-долу твоме силазити,

На силу те одвест у Једрену

Па ћеш бити моја царевица.“

Кад Милици таква књига сиђе,

Књигу учи а сузе прољева,

И овако Милка проговара.

„Кнез-Лазаре, српски господаре

И мој бабо, Југ-Богдане стари

Љута рано девет браће мило,

Девет браће девет Југовића,

Најузданиј' наших соколова

Зет Милоше, српска војеводо,

Десно крило српског цар Лазара

Сад да вам је очим' погледати,

Како мене турски цар позива,

Да му будем вијерница љуба,

У његову двору царевица!

Кнез Лазаре драги господаре,

ја да тебе млада заборавим,

Царство твоје и господство твоје!

О, Милоше, зете мој милосни,

Да је Бог да', да си у животу,

Причув'о би мене у Крушеву,

Ти би турског цара оженио,

Ти би српског цара осветио,

Српско царство опет подигнуо!

Нека знадеш царе Бајазите,

Да се млада потурчити нећу,

Ни на силу ни на добру вољу,

Нит' за благо цара честитога.

Бог да прости господара мога,

И остале српске витезове,

Који 'но су славно изгинули,

У Косову боју љутоме

За крст часни и вјеру хришћанску

И за љубав своје миле браће,

Крв пролили и не зажалили;

Ја остала јадна удовица,

И јошт са мном много сиротица

Од српскијех храбрих витезова,

Силан Турчин у Једрену граду,

Побјеснио, да га Бог убије!

Тужној мени сјеротоват не да,

Већ ми грдне ране позлеђује.“

То говори а сузе прољева,

Господара и опет спомиње:

„Господару, српски цар-Лазаре

Ти си нашег сина оставио,

Милог сина високог Стевана,

Који 'но се кадар подигнути

И покупит српске витезове,

Бајазита цара оженити,

Као што је Милош оженио

Цар-Мурата на бојном Косову,

Грдне моје ране замирити,

И остале Србе покајати,

Што падоше на пољу Косову;

Господару, тебе осветити,

Српско царство опет подигнути,

И сјероту мене обрадоват

И остале наше кукавице,

Кукавице српске удовице.“

А када се госпа исплакала,

Тужно срце добро ижалила.

Она узе дивит и хартије,

Ситну књигу на кољену пише,

Па је шаље до Једрена града,

А на руке цару Бајазиту,

У књизи га госпа поздравила:

„Бајазите, драги господаре,

Желим тужна бити царевица,

У твом двору млада госпојица,

Ко штоно сам и о'прије била,

У бијелом двору Лазареву,

Ал' ме чекај за годину дана,

Јер у Срба так'и адет јесте,

Кад господар умре јал' погине,

Да му дадем годиницу дана,

Господару српском цар Лазару

И осталим јунацима српским

Што у боју љутом погибоше

На Косову пољу широкоме, -

Пак ћу теби бити царевица.“

Кад је госпа књигу начинила,

Опреми је до Једрена града,

А на руке цару Бајазиту,

Виђе царе што му књига каже,

Па по оној другу накитио

И у књизи Милку поздравио:

„Госпо моја, царице Милице,

Чекаћу те и двије године,

Док ми адет тај српски опремиш,

Господара својега окајеш,

И остале ваше витезове.“

Тадај царе књигу опремио

У Србију Крушев-долу славном,

А на руке царици Милици.

Кад је госпа књигу проучила,

Тужно срце своје обрадова,

Од драгости ситну књигу пише,

Па је шаље у земљу Русију,

Своме сину високом Стевану:

„Сине мио, високи Стеване -

Мајци ти је лоша срећа била,

Турци су ти царство притиснули,

Оца твога, господара мога,

На Косову равном погубили,

На Косову не зеленило се!

И твог ђеда Југ-Богдана старог,

И нашијех девет соколова,

Дивне браће девет Југовића,

И војводу Обилић Милоша

И његова оба побратима,

Побратима Косанчић Ивана

И до њега Топлицу Милана,

И сва наша силовита војска

На Косову бојном изгинула -

Сам издаде Вуче Бранковићу

С дван'ест хиљад' љутог оклопника,

Те поможе нашем душманину,

Да закопа на пољу Косову

Господара и сву нашу славу!

Вук невјера мајка га жељела,

Кољено му пусто остануло,

Опусти нам земље и градове,

Наше благо Турци разнијеше,

Ја остадох, сине, сјеротица

И још са мном много кукавица;

Силан Турчин царе Бајазите,

У Једрени граду бијеломе,

Сад ми, Турчин сјеротоват не да,

Већ ми љуте ране повређује,

Хоће царе да му будем љуба,

Душманину и крвнику нашем,

Који ме је у црно завио.

Тужна, Стево, тужим у Крушеву,

Дођи, сине, те обрадуј мајку!

Ти поздрави краља Алексију,

Нек ти даде војску силовиту,

Па ти хајде долу Крушевоме,

Да прегледаш пусту бабовину,

Бабовину своју царевину,

Те спомени мила бабу свога,

И остале српске витезове.“

Књигу посла у земљу Русију,

Ону посла, другу ситну пише,

Па је посла Унгарској краљици:

„О краљице, моја другариш.,

Мени ти је лоша срећа била

У Косову пољу широкоме,

Турци српско царство задобили,

Господара мога погубили

И остале српске витезове;

Већ ти мени у помоћи буди,

Пошаљи ми војске на Косово,

Не би л' Бог до срећа донијела,

Да би српско царство повратила,

Господара свога окајала,

Душмана се клетог опростила,

Који нам је свима додијао.“

Кад је госпа књигу оправила,

Мало своје срце разабрала.

По државам' књиге достигнуле;

Књига сиђе у земљу Русију,

У Русију Алексији краљу,

У лијепа доба долазила.

Рано јутром у свету неђељу,

Краљ отишо у бијелу цркву,

И остала сва господа с њиме,

Оста Стеван у краљеву двору,

Да му чува злаћену столицу.

Кад Стевану књига допанула

И кад виђе што му књига каже,

Од очију сузе оборио,

Па од земље на ноге скочио,

Сву одјећу на се преврнуо.

Те се добро Стеван порушио,

Па сам хода, сузе пролијева.

Док се краље из цркве вратио,

И Стевана очим' погледао,

Овако је њему бесједио:

„А што си се, сине, порушио?

Мислиш ли се оженити, сине?

Ил' си свога бабе пожелио?

А нијеси књигу научио,

Ни памети праве постигнуо.

Ако си ти бабе пожелио,

Очима га никад не видио

Ако ли си мајку пожелио,

Ти је сине очима видио!

Ако си се женит намислио,

То ти, сине, суђено не било,

Докле књигу не би изучио.“

Пред краљем се Стево преклонио,

У десну га руку пољубио,

Па му даде књигу јадовиту,

Виђе краље што му књига каже,

Од очију сузе оборио,

Десном руком Стеву пригрлио,

Овако му тихо говорио:

„Еј, Стеване, сиротице моја,

Ти си свога бабу изгубио,

Царство српско и господство твоје:

Већ чу ли ме, мој сине Стеване,

Ти се немој више порушити,

Веће твоје срце развесели;

Немој тужну мајку уцвилити,

Веће, сине, об'есели мајку,

А даћу ти војску силовиту,

Па ти хајде у поље Косово,

Неће ли те срећа послужити,

Те освети мила бабу свога

И подигни опет српско царство.“

На то њему Стеван захвалио;

Ал' бесједе редом ђенерали:

„Чујеш, краље, наша круно св'јетла,

Алексије од земље Русије!

У Бакочу високој планини,

Ту имаде зелено језеро,

У језеру несита аждаја,

Која ждере коње и јунаке,

Туда није лако пролазити,

Ни без јада проводити војску;

Већ ако је соја јуначкога,

Син Лазарев Царевић Стеване,

Нека оде у Бакоч планину,

И погуби проклету аждају,

па му подај војску силовиту,

Нек је води у поље Косово,“

Онда вели краље Алексија:

„О, мој сине високи Стеване,

Бирај сабљу коју теби драго,

Узми коња мога најбољега,

Па ти пођи у Бакоч планину,

Не би ли ти добра срећа била,

Да погубиш неситу аждају

И донесеш од аждаје главу.“

Оде Стеван сабље избирати,

Три-четири сабље преломио,

Па је своју сабљу одабрао,

Коју му је бабо набавио,

Од милости ко сину својему,

Добра му се сабља догодила,

Припаса је себи око паса,

Покрај сабље убојито копље,

Па ето га коњ'ма у подруме,

Прегледао коње до једнога,

Одабрао својега дората,

Па посједе коња виловита,

Оде право у Бакоч планину.

Ту га добра срећа послужила,

По Бакочу огријало сунце,

Крај језера изишла аждаја,

На траву је главу наслонила

И заспала према жарку сунцу,

Кад је виђе Царевић Стеване,

Слободним је срцем прискочио

И аждају сабљом ударио,

Глава врци у јелове гране

А труп јој се у језеро свали,

Живу главу дочекао Стево,

На бојно је копље натакнуо,

Па посједе добра коња свога

Више себи издигнуо главу,

Колика је од аждаје глава,

Прекрилила коња и јунака,

Оде Стеван двору краљевоме,

Угледа га краљу Алексије,

Па пред њега слуге оправио,

Под њим слуге коња прихватише,

Па Стевана за руку узеше

На високу кулу одведоше,

Добро га је краље дочекао,

Крај себе му мјесто начинио,

Па му онда тихо бесједио;

„Мио сине, Царевић Стеване,

Достојан си краљеве љубави

И мојега витешког војинства:

Познајем те за цара српскога!

Нај ти, сине, моју силну војску,

Хајде брже те спомени бабу,

И умрле ваше витезове,

Ти подигни опет српско царство!

Пак ти царуј, кад ти је суђено;

Али пази, мој сине Стеване,

Не остави, близу душманина

Часног крста и вјере хришћанске,

Прећерај га Шами и Медини,

Како с' натраг нигда вратит неће,

Да цвијеља ваше миле мајке

И да пали земље и градове,

Као што се Турчин научио.“

Тадај Стеван на ноге скочио,

Пред краљем се смјерно преклонио

И шћаше му да пољуби руку,

Краљ му руке љубити не даде,

Већ га десном руком загрлио,

Пак му онда тихо бесједио:

„Сине мио, високи Стеване,

Друг си мени, руке ми не љуби

Већ ти узми моју силну војску,

Води војску, сјете моје прими!“

Захваљује Стеван на милости,

Поздрави се с краљем Алексијом,

Узе војску, оде на Косово.

Када Стеван у Косово дође,

Али дошла Унгарска краљица;

Вијају се по пољу барјаци!

Ко у јесен по небу облаци,

Бијеле се многи чадорови

Ко по небу 'тице лабудови;

Краљица је сјела под чадора!

А покрај ње госпођа Милица.

Када мати сина опазила,

Сретала га у пољу Косову,

Обадвије раширила руке,

Љуби сина међу очи црне,

Око врата склопила му руке,

Љуто цвили и сузе пролива

И спомиње Лазу господара;

„Цар Лазаре, мио господаре,

Да т' је устат и очима виђет

Твога сина милога Стевана,

Који дође на бојно Косово,

И доведе српске витезове

И осталу браћу помоћнике,

Који ће те сада окајати,

И јуначке главе осветити,

Наше царство опет подигнути.

Да не гине слава Неманића.“

А када се Милка исплакала,

И све јаде сину истужила,

Са врата му руке одавила,

Па сједоше под свилен чадора,

Кад се Стеван мало одморио,

Онда ситну књигу написао,

Па је спреми до Једрене града,

На кољено цару Бајазиту:

„Види, царе, што ти књига каже!

Ти си мога бабу погубио:

Цар-Лазара на пољу Косову,

Отачаство и царство отео,

Да на силу Србадијом владаш;

Остала ми мати сјеротица,

Ти јој царе сјеротоват' не даш,

Силом хоћеш да ти буде љуба;

Ја сам ево дошо на Косово,

Да ми царство и господство вратиш,

Ако л' дати нећеш на лијепо

Царевине моје бабовине,

Војску купи хајде на Косово,

На мејдану да је под'јелимо.“

Када књига до Једрене дође,

Виђе царе што му књига каже,

Па сакупи силовиту војску

По Једрени и око Једрене.

По бијелом Шаму и Медини,

Оде с војском у поље Косово,

Ту бијаше за неђељу дана.

Кад се Турци добро одморили,

Тадај добре коње поклопили,

Прихватили копља и стријеле,

Па на Србе Турци ударили,

А Срби се боју и надали,

Вазда били спремни и готови,

Те на сабље Турке дочекали,

Бритке сабље и на копља бојна

И на своје златне шестоперце,

Бој су били два бијела дана;

Када треће јутро освануло

Ударише, браћо, српске свирке,

Пјешаци се натраг измакоше,

Коњаници српски ударише,

На коњима сви под миздрацима,

Низ Косово Турке поћераше,

Оћераше до Једрене града;

Па се Срби натраг повратише,

Повратише Крушев-долу славном,

С господаром здраво и весело,

Стеван сједе на столицу златну,

На којој му и бабо сјеђаше,

Све војводе њему долазише,

Пред њиме се смјерно поклонише,

Па га српским царем позивају:

„Царе српски, високи Стеване

Да Бог даде да нам срећно буде

Царовање твоје у Србији.“

Па весеље онда учинили,

Што су љутог змаја савладали!

Осветили српског цар-Лазара

И остале српске витезове;

Све весело у царскоме двору

Понајбоље царица Милица,

Све госпоје зове на весеље,

У весељу жалост заборавља,

Али ни то за дуго не било,

Придвори се Бранковићу Вуче

Код Стевана уз десно кољено

Куд год пође високи Стеване,

Според с њиме Бранковићу Вуче,

А то гледа слуга Милутине,

Вјерна слуга госпоје Милице.

Често царе с Турцим' војеваше.

Ради Вуче издати Стевана,

Као што је и Лазу издао,

Све то гледа слуга Милутине,

Па је парче књиге написао.

(Вр'јеме није с царем говорити

Веће књига нека му говори)

У књизи је 'вако говорио:

„Царе српски високи Стеване

Зар си и ти Вука запазио,

Ко штоно је и царе Лазаре,

Па је њега изда' на Косову,

Вјера моја и тебе ће, Стево!

Душманима у руке предати,

Ако га се не будеш чувао;

Вук је изда' с дванест хиљад' војске

Оклопника и брзих коњика,

Што су крила бабе твога била“

Књигу даде високом Стевану.

Виђе Стеван што му књига каже,

Па је добро слугу даровао,

Што је њему право казивао,

Те дозива Бранковића Вука:

„Ходи, зете, да те нешто питам!

Кажи право, тако био здраво:

Кад домаћин добро вашку храни,

А уједе мучки домаћина,

Шта би њојзи требало учинит?“

Тадај Вуче тихо одговара:

„Ништа друго, топузом у главу!“

А кад Стеван ријеч саслушао,

Шестоперца златна прихватио,

Вука њиме у чело лупио,

Па на слуге ршум учинио,

Бацише га у тихо Дунаво,

Да му кости у земљици није.

Ал' је затим мало постајало,

Стевану је књига долазила

Од турскога цара Бајазита,

Позива га опет на Косово,

Да му дође на мејдан јуначки.

Тад је Стеван војску подигнуо,

Сиђе с војском на поље Косово,

На Косово табор учинио;

Турски царе прије излазио,

Са војском је Стеван починуо,

У Косову три бијела дана.

Кад четврто јутро освануло,

Витезови српски подранили,

И с Турцима чарку заметнули,

Докле Стеван с војском ударио,

Пак се бише од јутра до подне,

Пјешаци се онда измакоше,

Коњаници љути ударише,

Пак се бише три дебела сата,

Докле Срби Турке потискоше,

Бјеже Турци низ поље Косово,

Стеван виче српске витезове:

„Срби браћо, од боја јунаци

Сијеците српске крвопије!

Гоните их Шами и Медини,

Да се к нама више не поврате.“

Па оданде Турке потиснуше,

Све их гоне, нигда не престају,

Доћераше мору дебеломе,

Прећераше Шами и Медини.

Тадај Стеван на обалу дође,

Турски топуз у море бацио,

И овако тихо говорио:

„Када топуз из мора изаш'о,

Онда Турчин преко мора преш'о

И Крушевца мога освојио,

Опет српско царство задобио.“

Па се с војском у Крушево врати.

Када био на градску капију,

Кад му топуз виси о капији,

Погледа га и топуз познаде,

Онда Стеван војску заставио,

Па овако војсци говорио:

„Храбри Срби, моји витезови

Ми моремо и коњи нам могу,

Ал' залуду кад нам Бог не даде,

Ово царство више за нас није,

Наши стари врло плахи били,

Код милога Бога згријешили,

Бог нам дао турску крвопију,

Не би л' смо се опет повратили

И миломе Богу угодили,

Једа би нам гр'јеxе опростио,

Пак нам српско царство поклонио“