Високи Стеван и цар Бајазит
Пређи на навигацију
Пређи на претрагу
- Књигу пише царе Бајазите,
- Из Једрене града бијелога,
- Пак је шаље долу Крушевоме,
- А на руке царици Милици,
- У књизи је царе поздравио:
- „О госпоје, царице Милице
- Пођи мени за вијерну љубу,
- Шта ћу другу учит царовати,
- кад је тебе Лазар научио,
- Све ти знадеш што цару требује;
- Ако нећеш Милице на лј'епо,
- Ја ћу силну војску сакупити,
- Крушев-долу твоме силазити,
- На силу те одвест у Једрену
- Па ћеш бити моја царевица.“
- Кад Милици таква књига сиђе,
- Књигу учи а сузе прољева,
- И овако Милка проговара.
- „Кнез-Лазаре, српски господаре
- И мој бабо, Југ-Богдане стари
- Љута рано девет браће мило,
- Девет браће девет Југовића,
- Најузданиј' наших соколова
- Зет Милоше, српска војеводо,
- Десно крило српског цар Лазара
- Сад да вам је очим' погледати,
- Како мене турски цар позива,
- Да му будем вијерница љуба,
- У његову двору царевица!
- Кнез Лазаре драги господаре,
- ја да тебе млада заборавим,
- Царство твоје и господство твоје!
- О, Милоше, зете мој милосни,
- Да је Бог да', да си у животу,
- Причув'о би мене у Крушеву,
- Ти би турског цара оженио,
- Ти би српског цара осветио,
- Српско царство опет подигнуо!
- Нека знадеш царе Бајазите,
- Да се млада потурчити нећу,
- Ни на силу ни на добру вољу,
- Нит' за благо цара честитога.
- Бог да прости господара мога,
- И остале српске витезове,
- Који 'но су славно изгинули,
- У Косову боју љутоме
- За крст часни и вјеру хришћанску
- И за љубав своје миле браће,
- Крв пролили и не зажалили;
- Ја остала јадна удовица,
- И јошт са мном много сиротица
- Од српскијех храбрих витезова,
- Силан Турчин у Једрену граду,
- Побјеснио, да га Бог убије!
- Тужној мени сјеротоват не да,
- Већ ми грдне ране позлеђује.“
- То говори а сузе прољева,
- Господара и опет спомиње:
- „Господару, српски цар-Лазаре
- Ти си нашег сина оставио,
- Милог сина високог Стевана,
- Који 'но се кадар подигнути
- И покупит српске витезове,
- Бајазита цара оженити,
- Као што је Милош оженио
- Цар-Мурата на бојном Косову,
- Грдне моје ране замирити,
- И остале Србе покајати,
- Што падоше на пољу Косову;
- Господару, тебе осветити,
- Српско царство опет подигнути,
- И сјероту мене обрадоват
- И остале наше кукавице,
- Кукавице српске удовице.“
- А када се госпа исплакала,
- Тужно срце добро ижалила.
- Она узе дивит и хартије,
- Ситну књигу на кољену пише,
- Па је шаље до Једрена града,
- А на руке цару Бајазиту,
- У књизи га госпа поздравила:
- „Бајазите, драги господаре,
- Желим тужна бити царевица,
- У твом двору млада госпојица,
- Ко штоно сам и о'прије била,
- У бијелом двору Лазареву,
- Ал' ме чекај за годину дана,
- Јер у Срба так'и адет јесте,
- Кад господар умре јал' погине,
- Да му дадем годиницу дана,
- Господару српском цар Лазару
- И осталим јунацима српским
- Што у боју љутом погибоше
- На Косову пољу широкоме, -
- Пак ћу теби бити царевица.“
- Кад је госпа књигу начинила,
- Опреми је до Једрена града,
- А на руке цару Бајазиту,
- Виђе царе што му књига каже,
- Па по оној другу накитио
- И у књизи Милку поздравио:
- „Госпо моја, царице Милице,
- Чекаћу те и двије године,
- Док ми адет тај српски опремиш,
- Господара својега окајеш,
- И остале ваше витезове.“
- Тадај царе књигу опремио
- У Србију Крушев-долу славном,
- А на руке царици Милици.
- Кад је госпа књигу проучила,
- Тужно срце своје обрадова,
- Од драгости ситну књигу пише,
- Па је шаље у земљу Русију,
- Своме сину високом Стевану:
- „Сине мио, високи Стеване -
- Мајци ти је лоша срећа била,
- Турци су ти царство притиснули,
- Оца твога, господара мога,
- На Косову равном погубили,
- На Косову не зеленило се!
- И твог ђеда Југ-Богдана старог,
- И нашијех девет соколова,
- Дивне браће девет Југовића,
- И војводу Обилић Милоша
- И његова оба побратима,
- Побратима Косанчић Ивана
- И до њега Топлицу Милана,
- И сва наша силовита војска
- На Косову бојном изгинула -
- Сам издаде Вуче Бранковићу
- С дван'ест хиљад' љутог оклопника,
- Те поможе нашем душманину,
- Да закопа на пољу Косову
- Господара и сву нашу славу!
- Вук невјера мајка га жељела,
- Кољено му пусто остануло,
- Опусти нам земље и градове,
- Наше благо Турци разнијеше,
- Ја остадох, сине, сјеротица
- И још са мном много кукавица;
- Силан Турчин царе Бајазите,
- У Једрени граду бијеломе,
- Сад ми, Турчин сјеротоват не да,
- Већ ми љуте ране повређује,
- Хоће царе да му будем љуба,
- Душманину и крвнику нашем,
- Који ме је у црно завио.
- Тужна, Стево, тужим у Крушеву,
- Дођи, сине, те обрадуј мајку!
- Ти поздрави краља Алексију,
- Нек ти даде војску силовиту,
- Па ти хајде долу Крушевоме,
- Да прегледаш пусту бабовину,
- Бабовину своју царевину,
- Те спомени мила бабу свога,
- И остале српске витезове.“
- Књигу посла у земљу Русију,
- Ону посла, другу ситну пише,
- Па је посла Унгарској краљици:
- „О краљице, моја другариш.,
- Мени ти је лоша срећа била
- У Косову пољу широкоме,
- Турци српско царство задобили,
- Господара мога погубили
- И остале српске витезове;
- Већ ти мени у помоћи буди,
- Пошаљи ми војске на Косово,
- Не би л' Бог до срећа донијела,
- Да би српско царство повратила,
- Господара свога окајала,
- Душмана се клетог опростила,
- Који нам је свима додијао.“
- Кад је госпа књигу оправила,
- Мало своје срце разабрала.
- По државам' књиге достигнуле;
- Књига сиђе у земљу Русију,
- У Русију Алексији краљу,
- У лијепа доба долазила.
- Рано јутром у свету неђељу,
- Краљ отишо у бијелу цркву,
- И остала сва господа с њиме,
- Оста Стеван у краљеву двору,
- Да му чува злаћену столицу.
- Кад Стевану књига допанула
- И кад виђе што му књига каже,
- Од очију сузе оборио,
- Па од земље на ноге скочио,
- Сву одјећу на се преврнуо.
- Те се добро Стеван порушио,
- Па сам хода, сузе пролијева.
- Док се краље из цркве вратио,
- И Стевана очим' погледао,
- Овако је њему бесједио:
- „А што си се, сине, порушио?
- Мислиш ли се оженити, сине?
- Ил' си свога бабе пожелио?
- А нијеси књигу научио,
- Ни памети праве постигнуо.
- Ако си ти бабе пожелио,
- Очима га никад не видио
- Ако ли си мајку пожелио,
- Ти је сине очима видио!
- Ако си се женит намислио,
- То ти, сине, суђено не било,
- Докле књигу не би изучио.“
- Пред краљем се Стево преклонио,
- У десну га руку пољубио,
- Па му даде књигу јадовиту,
- Виђе краље што му књига каже,
- Од очију сузе оборио,
- Десном руком Стеву пригрлио,
- Овако му тихо говорио:
- „Еј, Стеване, сиротице моја,
- Ти си свога бабу изгубио,
- Царство српско и господство твоје:
- Већ чу ли ме, мој сине Стеване,
- Ти се немој више порушити,
- Веће твоје срце развесели;
- Немој тужну мајку уцвилити,
- Веће, сине, об'есели мајку,
- А даћу ти војску силовиту,
- Па ти хајде у поље Косово,
- Неће ли те срећа послужити,
- Те освети мила бабу свога
- И подигни опет српско царство.“
- На то њему Стеван захвалио;
- Ал' бесједе редом ђенерали:
- „Чујеш, краље, наша круно св'јетла,
- Алексије од земље Русије!
- У Бакочу високој планини,
- Ту имаде зелено језеро,
- У језеру несита аждаја,
- Која ждере коње и јунаке,
- Туда није лако пролазити,
- Ни без јада проводити војску;
- Већ ако је соја јуначкога,
- Син Лазарев Царевић Стеване,
- Нека оде у Бакоч планину,
- И погуби проклету аждају,
- па му подај војску силовиту,
- Нек је води у поље Косово,“
- Онда вели краље Алексија:
- „О, мој сине високи Стеване,
- Бирај сабљу коју теби драго,
- Узми коња мога најбољега,
- Па ти пођи у Бакоч планину,
- Не би ли ти добра срећа била,
- Да погубиш неситу аждају
- И донесеш од аждаје главу.“
- Оде Стеван сабље избирати,
- Три-четири сабље преломио,
- Па је своју сабљу одабрао,
- Коју му је бабо набавио,
- Од милости ко сину својему,
- Добра му се сабља догодила,
- Припаса је себи око паса,
- Покрај сабље убојито копље,
- Па ето га коњ'ма у подруме,
- Прегледао коње до једнога,
- Одабрао својега дората,
- Па посједе коња виловита,
- Оде право у Бакоч планину.
- Ту га добра срећа послужила,
- По Бакочу огријало сунце,
- Крај језера изишла аждаја,
- На траву је главу наслонила
- И заспала према жарку сунцу,
- Кад је виђе Царевић Стеване,
- Слободним је срцем прискочио
- И аждају сабљом ударио,
- Глава врци у јелове гране
- А труп јој се у језеро свали,
- Живу главу дочекао Стево,
- На бојно је копље натакнуо,
- Па посједе добра коња свога
- Више себи издигнуо главу,
- Колика је од аждаје глава,
- Прекрилила коња и јунака,
- Оде Стеван двору краљевоме,
- Угледа га краљу Алексије,
- Па пред њега слуге оправио,
- Под њим слуге коња прихватише,
- Па Стевана за руку узеше
- На високу кулу одведоше,
- Добро га је краље дочекао,
- Крај себе му мјесто начинио,
- Па му онда тихо бесједио;
- „Мио сине, Царевић Стеване,
- Достојан си краљеве љубави
- И мојега витешког војинства:
- Познајем те за цара српскога!
- Нај ти, сине, моју силну војску,
- Хајде брже те спомени бабу,
- И умрле ваше витезове,
- Ти подигни опет српско царство!
- Пак ти царуј, кад ти је суђено;
- Али пази, мој сине Стеване,
- Не остави, близу душманина
- Часног крста и вјере хришћанске,
- Прећерај га Шами и Медини,
- Како с' натраг нигда вратит неће,
- Да цвијеља ваше миле мајке
- И да пали земље и градове,
- Као што се Турчин научио.“
- Тадај Стеван на ноге скочио,
- Пред краљем се смјерно преклонио
- И шћаше му да пољуби руку,
- Краљ му руке љубити не даде,
- Већ га десном руком загрлио,
- Пак му онда тихо бесједио:
- „Сине мио, високи Стеване,
- Друг си мени, руке ми не љуби
- Већ ти узми моју силну војску,
- Води војску, сјете моје прими!“
- Захваљује Стеван на милости,
- Поздрави се с краљем Алексијом,
- Узе војску, оде на Косово.
- Када Стеван у Косово дође,
- Али дошла Унгарска краљица;
- Вијају се по пољу барјаци!
- Ко у јесен по небу облаци,
- Бијеле се многи чадорови
- Ко по небу 'тице лабудови;
- Краљица је сјела под чадора!
- А покрај ње госпођа Милица.
- Када мати сина опазила,
- Сретала га у пољу Косову,
- Обадвије раширила руке,
- Љуби сина међу очи црне,
- Око врата склопила му руке,
- Љуто цвили и сузе пролива
- И спомиње Лазу господара;
- „Цар Лазаре, мио господаре,
- Да т' је устат и очима виђет
- Твога сина милога Стевана,
- Који дође на бојно Косово,
- И доведе српске витезове
- И осталу браћу помоћнике,
- Који ће те сада окајати,
- И јуначке главе осветити,
- Наше царство опет подигнути.
- Да не гине слава Неманића.“
- А када се Милка исплакала,
- И све јаде сину истужила,
- Са врата му руке одавила,
- Па сједоше под свилен чадора,
- Кад се Стеван мало одморио,
- Онда ситну књигу написао,
- Па је спреми до Једрене града,
- На кољено цару Бајазиту:
- „Види, царе, што ти књига каже!
- Ти си мога бабу погубио:
- Цар-Лазара на пољу Косову,
- Отачаство и царство отео,
- Да на силу Србадијом владаш;
- Остала ми мати сјеротица,
- Ти јој царе сјеротоват' не даш,
- Силом хоћеш да ти буде љуба;
- Ја сам ево дошо на Косово,
- Да ми царство и господство вратиш,
- Ако л' дати нећеш на лијепо
- Царевине моје бабовине,
- Војску купи хајде на Косово,
- На мејдану да је под'јелимо.“
- Када књига до Једрене дође,
- Виђе царе што му књига каже,
- Па сакупи силовиту војску
- По Једрени и око Једрене.
- По бијелом Шаму и Медини,
- Оде с војском у поље Косово,
- Ту бијаше за неђељу дана.
- Кад се Турци добро одморили,
- Тадај добре коње поклопили,
- Прихватили копља и стријеле,
- Па на Србе Турци ударили,
- А Срби се боју и надали,
- Вазда били спремни и готови,
- Те на сабље Турке дочекали,
- Бритке сабље и на копља бојна
- И на своје златне шестоперце,
- Бој су били два бијела дана;
- Када треће јутро освануло
- Ударише, браћо, српске свирке,
- Пјешаци се натраг измакоше,
- Коњаници српски ударише,
- На коњима сви под миздрацима,
- Низ Косово Турке поћераше,
- Оћераше до Једрене града;
- Па се Срби натраг повратише,
- Повратише Крушев-долу славном,
- С господаром здраво и весело,
- Стеван сједе на столицу златну,
- На којој му и бабо сјеђаше,
- Све војводе њему долазише,
- Пред њиме се смјерно поклонише,
- Па га српским царем позивају:
- „Царе српски, високи Стеване
- Да Бог даде да нам срећно буде
- Царовање твоје у Србији.“
- Па весеље онда учинили,
- Што су љутог змаја савладали!
- Осветили српског цар-Лазара
- И остале српске витезове;
- Све весело у царскоме двору
- Понајбоље царица Милица,
- Све госпоје зове на весеље,
- У весељу жалост заборавља,
- Али ни то за дуго не било,
- Придвори се Бранковићу Вуче
- Код Стевана уз десно кољено
- Куд год пође високи Стеване,
- Според с њиме Бранковићу Вуче,
- А то гледа слуга Милутине,
- Вјерна слуга госпоје Милице.
- Често царе с Турцим' војеваше.
- Ради Вуче издати Стевана,
- Као што је и Лазу издао,
- Све то гледа слуга Милутине,
- Па је парче књиге написао.
- (Вр'јеме није с царем говорити
- Веће књига нека му говори)
- У књизи је 'вако говорио:
- „Царе српски високи Стеване
- Зар си и ти Вука запазио,
- Ко штоно је и царе Лазаре,
- Па је њега изда' на Косову,
- Вјера моја и тебе ће, Стево!
- Душманима у руке предати,
- Ако га се не будеш чувао;
- Вук је изда' с дванест хиљад' војске
- Оклопника и брзих коњика,
- Што су крила бабе твога била“
- Књигу даде високом Стевану.
- Виђе Стеван што му књига каже,
- Па је добро слугу даровао,
- Што је њему право казивао,
- Те дозива Бранковића Вука:
- „Ходи, зете, да те нешто питам!
- Кажи право, тако био здраво:
- Кад домаћин добро вашку храни,
- А уједе мучки домаћина,
- Шта би њојзи требало учинит?“
- Тадај Вуче тихо одговара:
- „Ништа друго, топузом у главу!“
- А кад Стеван ријеч саслушао,
- Шестоперца златна прихватио,
- Вука њиме у чело лупио,
- Па на слуге ршум учинио,
- Бацише га у тихо Дунаво,
- Да му кости у земљици није.
- Ал' је затим мало постајало,
- Стевану је књига долазила
- Од турскога цара Бајазита,
- Позива га опет на Косово,
- Да му дође на мејдан јуначки.
- Тад је Стеван војску подигнуо,
- Сиђе с војском на поље Косово,
- На Косово табор учинио;
- Турски царе прије излазио,
- Са војском је Стеван починуо,
- У Косову три бијела дана.
- Кад четврто јутро освануло,
- Витезови српски подранили,
- И с Турцима чарку заметнули,
- Докле Стеван с војском ударио,
- Пак се бише од јутра до подне,
- Пјешаци се онда измакоше,
- Коњаници љути ударише,
- Пак се бише три дебела сата,
- Докле Срби Турке потискоше,
- Бјеже Турци низ поље Косово,
- Стеван виче српске витезове:
- „Срби браћо, од боја јунаци
- Сијеците српске крвопије!
- Гоните их Шами и Медини,
- Да се к нама више не поврате.“
- Па оданде Турке потиснуше,
- Све их гоне, нигда не престају,
- Доћераше мору дебеломе,
- Прећераше Шами и Медини.
- Тадај Стеван на обалу дође,
- Турски топуз у море бацио,
- И овако тихо говорио:
- „Када топуз из мора изаш'о,
- Онда Турчин преко мора преш'о
- И Крушевца мога освојио,
- Опет српско царство задобио.“
- Па се с војском у Крушево врати.
- Када био на градску капију,
- Кад му топуз виси о капији,
- Погледа га и топуз познаде,
- Онда Стеван војску заставио,
- Па овако војсци говорио:
- „Храбри Срби, моји витезови
- Ми моремо и коњи нам могу,
- Ал' залуду кад нам Бог не даде,
- Ово царство више за нас није,
- Наши стари врло плахи били,
- Код милога Бога згријешили,
- Бог нам дао турску крвопију,
- Не би л' смо се опет повратили
- И миломе Богу угодили,
- Једа би нам гр'јеxе опростио,
- Пак нам српско царство поклонио“